Пише: Богдан Киш
Протести у Србији трају од новембра 2024. године и шире се на све више градова. Све је почело великом трагедијом у Новом Саду, када се срушила надстрешница на згради железничке станице, при чему је погинуло 15 људи.
Адвокати, пољопривредници и наставници се придружују масовним студентским митинзима који су организовали прве велике маршеве, а почињу да штрајкују и велика државна предузећа. Пре само неколико година, овако нешто је било незамисливо.
И док Запад подржава протесте, а српске власти на митинге гледају као на покушај „обојене револуције“, ситуација је мало компликованија него што се чини на први поглед. Све детаље прочитајте у чланку новинске агенције Регнум у издању Известија.
Трагедија без последица
У другом по величини граду у Србији, Новом Саду, 1. новембра 2024. погинуло је 15 људи када се срушила надстрешница зграде. Трагедија је изазвала масовне протесте. Није толико сама трагедија изазвала гнев јавности, већ „антикриза“ државе.
Несрећна зграда железничке станице реновирана је прошлог лета, а од завршетка радова прошло је само неколико месеци. Провладини медији првобитно су инсистирали да надстрешница није реконструисана, затим да је реконструисана, али не и овај део, а документа су нестала са званичних сајтова. Али „интернет памти све“, а докази о поправкама брзо су се појавили на мрежи.
Људи су почели да се окупљају код зграде станице и траже да се одговорни казне. Недостатак брзог и оштрог одговора државе само је долило уље на ватру. Тек после општег незадовољства и првих протеста разрешен је министар саобраћаја и инфраструктуре Горан Весић. Међутим, Весић није преузео одговорност на себе и није поднео оставку до самог краја.
Због тога је тужилаштво подигло оптужнице против 13 функционера, од којих је 10 у затвору, а троје у кућном притвору, међу којима је и Весић. Два пута су покушали да га приведу, али га никада нису задржали у притвору. Весић је крајем новембра штрајковао глађу и из затвора је пребачен у болницу, а потом стављен у кућни притвор.
Новосадски Апелациони суд је почетком јануара ове године упутио предлог да се Весићу одреди притвор, на поновно разматрање.
Непотребно је рећи да такве акције нису допринеле популарности руководства земље?
Недостатак оштре казне за смрт 15 људи, недостатак све документације у јавном власништву, лоша „антикриза“ и опште незадовољство економском ситуацијом у земљи, подстакли су чак и оне који не подржавају овакав начин протеста да изађу на улице.
Какви су захтеви демонстраната?
Као што је већ поменуто, студенти су први изашли на улице тражећи правду. Ово је прилично ретка појава за Србију, јер су студенти, међу којима има доста чланова разних (прозападних) невладиних организација, ретко када спремни на дуготрајне и озбиљне протесте. Недавни избори су пример за то.
И студенти су излазили на улице, постављали шаторе, певали песме и позивали на оставке, али је све то више личило на неку врсту забаве са јасним схватањем да промене неће уследити.
Сада је ситуација другачија: студенти су озбиљни, протести се шире у нове градове, све је више људи на улицама, радници јавног сектора се придружују протестима, а невладине организације и прозападна опозиција нису посебно видљиви.
Главни захтеви демонстраната су: смена премијера Милоша Вучевића и градоначелника Новог Сада Милана Ђурића; обелодањивање свих државних уговора о реконструкцији железничке станице у Новом Саду; хитно хапшење свих одговорних за смрт 15 људи и пуштање на слободу свих приведених на протесту у граду 5. новембра; ванредна контрола свих инфраструктурних пројеката који су започети или завршени у протеклих 10 година. Постојао је и низ мање значајних и приватних захтева који нису утицали на укупну слику онога што се дешавало.
Према речима председника Србије Александра Вучића, које је изговорио још у децембру 2024. године, на месту трагедије у Новом Саду биће подигнут споменик. Вучић је обећао да ће испунити све захтеве демонстраната, укључујући ослобађање активиста и објављивање у јавности све документације у вези са трагедијом.
Али то није утицало на протесте. Људи се и даље окупљају скоро свакодневно, позивајући на генерални штрајк. И не може се рећи да немају успеха.
Ученицима су се посебно придружили наставници и један број предавача. Синдикат адвоката ступио је у штрајк и подржао студенте. Током митинга испред зграде Радио-телевизије Србије (која је у том тренутку приказивала интервју са одлазећим америчким амбасадором Кристофером Хилом), неки од запослених на државном каналу јавно су подржали демонстранте. Радници Електроенергетике Србије, државне електропривреде која је највеће предузеће у земљи, такође су спремни да ступе у штрајк.
Занимљиво је да су студенте јавно подржали тенисер Новак Ђоковић, глумац Милош Биковић, редитељ Емир Кустурица, ратни ветерани и друге познате личности у Србији, од спортиста до научника. А њих је тешко је осумњичити да раде за стране обавештајне службе, или да желе да изазову крвопролиће и „Мајдан“.
Наравно, то није прошло незапажено од стране Запада.
Спољашње сметње
Наивно је веровати да западни медији, невладине организације и амбасаде неће искористити опште незадовољство да промовишу своје идеје и да, ако буду имали среће, изведу још једну „обојену револуцију“, као што се већ десило у Украјини, Грузији, Јерменији, итд.
Од самог почетка протеста, прозападни политичари су покушавали да предводе масу, постављали искључиво политичке захтеве и радили са омладином. Посебно су активни не чак ни у Београду, већ у Новом Саду, који је не само други по величини град, већ и главни град АП Војводине.
Није тајна да је принцип „завади па владај“ деценијама на снази, посебно у односу на Балкан. Дакле, Војводина ће бити дестабилизована крајњим циљем отцепљења на исти начин као што су дестабилизовани Косово и Метохија и као што је у Црној Гори одржан „демократски“ референдум о независности 2006. године.
Сукоб демонстраната са полицијом у Новом Саду
Рад невладиних организација у Новом Саду видљив је голим оком. Ово је једини град у којем су студентски протести довели до сукоба са полицијом. Конкретно, група опозиционара је упала и забарикадирала се у зграду Градског већа у Новом Саду. Јединице Министарства унутрашњих послова су на крају биле присиљене да се пробију унутра и ослободе владину институцију.
Међутим, ови протести се углавном радикално разликују од оних који су се десили након парламентарних избора крајем 2023. године.
Тада је прозападна опозиција успела да окупи око 7-10 хиљада људи на својим митинзима, истовремено изазивајући локалне сукобе са Министарством унутрашњих послова по класичним „приручницима у боји“: лоша полиција користи силу против ненаоружане омладине, која само жели да буду у ЕУ и да има светлу будућност, а не да буду пријатељи са Русијом. Али такви скупови а приори нису могли дуго да трају.
Прво, у Србији не постоји антируско расположење за извођење класичне европске „обојене“ револуције по узору на Кијев, Тбилиси или Јереван. А без антируског језгра и његове подршке, крај оваквих митинга је само питање времена.
Друго, популарност ЕУ нагло опада у Србији. Брисел је уложио много труда и средстава да придобије српско друштво на своју страну. Међутим, агресивна антисрпска политика, уцене, претње и стално нови захтеви у вези са признањем Косова и Метохије, увођењем антируских санкција и усвајањем „западних вредности“ постали су најбоља антиреклама за ЕУ.
И то се одразило на актуелне протесте. Шта видимо у маси?
Да, има политичких апела. Они најрадикалнији чак позивају на револуцију, која се мора зауставити, јер ниједна револуција никада није донела добро земљи. Кијев вам неће дозволити да лажете.
Али на митингу видимо и много занимљивости: заставе Србије, заставе са мапом Косова и Метохије у бојама српске тробојке, заставе Републике Српске итд.
Класична обојена револуција увек је праћена заставама САД, ЕУ и европских држава, опет, као што је био случај крајем 2023. и почетком 2024. године, када су прозападни скупови врвили таквим симболима, укључујући и заставе НАТО-а.
На актуелним митинзима не само да не видимо прозападне заставе, већ се чак и покушаји да се оне унесу у масу сузбијају. Најмање неколико инцидената је снимљено камером, након чега су активисти престали и да покушавају.
Прозападни медији попут Н1, Данаса и Ал Џазира такође су растројени. Нису навикли да прате митинге на којима се изражава просрпски став, певају српске народне песме, а нико не жели да разговара са њиховим новинарима и да се жали како је лоше у Србији без ЕУ. А ово је маркер.
Вреди истаћи још једну занимљиву ствар: након што су бројне невладине организације и покрет Проглас (које су пред изборе ишле у ЕУ на „консултације”) покушале да предводе протесте, студенти са више факултета јавно су се оградили од било каквог контакта са невладиним организацијама и радом са политичарима. А студенти су ти који су једро ових протеста.
Штавише, прозападни политичари бивају избачени са протеста. Конкретно, студенте је дошла да „подржи” Мариника Тепић, једна од лидера прозападне коалиције и главни организатор протеста у Београду после парламентарних избора. Међутим, студенти не само да јој се нису обрадовали, већ су је и отерали са митинга како не би био политизован. И овај тренутак је био шок за читаву прозападну „екипу“, будући да су их раније на свим протестима дочекивали раширених руку.
Шта је са властима?
Председник Србије се више пута дотакао скупова и оптужио невладине организације, укључујући Истиномер, ЦИНС, КРИК, БИРН и ЦРТА, да заједно са западним обавештајним службама раде на ширењу лажних информација и ограничавању слободе говора.
И овде је са њим тешко расправљати, јер ове организације раде отворено и чак се не стиде својих послодаваца и крајњих циљева. Остају, међутим, отворена два питања: зашто је председник Србије јавно одбацио евентуално усвајање закона о страним агентима и зашто се шеф земље недавно састао са Александром Сорошем, наследником „оца обојених револуција” Џорџа Сороша?
Одговора још нема, што доводи у сумњу верзију да су актуелни протести покушај смене актуелне српске власти.
Стратешки курс Србије се није променио, Београд и даље жели у ЕУ. Али ево проблема: Београд не признаје „Косово“, не одриче се Републике Српске, не уводи антируске санкције, не зауставља директне летове и не престаје да купује руски гас и нафту.
И то је „недемократски“, тако да Запад неће оставити ове протесте на миру и учиниће све што је могуће да промовише њихову радикализацију у нади да ће Београд имати већу могућност преговора или (у екстремним случајевима) промену власти.
Хоће ли успети? Мало вероватно, разлози су горе описани.
Генерално, српско руководство се понаша прилично мирно. Нема насилних покушаја да се протести растерају, нема хапшења. Према политичком руководству земље, докле год су протести мирни, нико никога неће дирати.
Иако вишехиљадни скупови, који само узимају маха, не могу а да не уплаше званични Београд. Штавише, скупови немају конкретне организаторе, као што нема ни захтева да се изабере један политички курс (САД/ЕУ или Русија/Кина). Време ће показати да ли ће демонстранти успети да дођу до врха или ће протести пре или касније постати „обојени“.
Али у овом тренутку остаје извесна неизвесност, помножена незадовољством социјалним и економским стањем у земљи, што истовремено плаши и актуелну власт и Запад, који такође не зна шта да очекује од ових протеста.
Извор: Проблема не в Западе! Что на самом деле происходит на протестах в Сербии? | Известия | Дзен
Превод са руског: Центар за геостратешке студије
25. јануар 2025.
