Пише: Драги Ивић
На неким порталима можемо видети издвојену тему под називом ”Источни фронт”, па ту синтагму можемо често срести и у преузетим вестима.
Зашто су се њихови уредници определили да баш на овај начин назову подручје где се одвија СВО (како је Руси службено зову и представљају у Савету безбедности), односно окупација, агресија, итд, како то назива нападнута страна и њени савезници?
Њихов одговор неће бити ни лак, па ни уверљив. По начину дејства и спровођењу операција (па и по обиму који јесте значајно већи од доскорашњих локалних сукоба), ту линију додира сукобљених страна свакако можемо назвати фронтом.
Циљ овог краћег текста је да покаже у чему је разлика између оног Источног фронта из времена Другог светског рата и овог, садашњег. Стога сам нови и насловио симболично као ”бета верзију”, односно ”2.0” у духу савременог обележавања.
Међутим, ако се сетимо историје, видимо да су ”кумови” овог сукоба у заблуди, јер историја неумољиво доказује следеће: на оном Источном фронту, нацистичка Немачка напала је без објаве рата Совјетски Савез. ”Лоше момке” (комунисте, бољшевике) напали су много гори момци – фашисти и њихови савезници.
По логици заговорника тезе да је реч о агресији, онда би тај фронт требало да се зове Западни фронт с обзиром на почетни правац напада. Међутим, на општепознатом Западном фронту (у оба рата) ”добри момци” су ратовали против лоших момака. Мука жива с историјском заоставштином.
Како год, због наших читалаца добро би било да објаснимо једну релативно једноставну појаву и да одговоримо на питање – шта је то фронт и колико та именица значења има. Успут, оно што је свет у Другом светском рату звао Источним фронтом, Совјети су звали Западним. Није тешко кад се користи логика.
Сама именица фронт (усвојена најпре у немачком војном вокабулару), долази нам из латинског од речи фронс (чело). Уопште, предњи део нечега. Међутим, ту се тумачење ни случајно не завршава. Фронт може бити још много тога:
Страна строја која је лицем окренута према старешини или средству које опслужује.
Предња страна борбеног поретка окренута противнику, оперативна позиција живе силе и средстава.
Распоред бродова, авиона и друге технике на линији која је под правим углом (перпендикуларна) у односу на њихово кретање.
Он може бити и сложен и састављен из више стројева бродова и пловила.
Уопштен назив и схватање територије на којој се одвијају ратна дејства, линија сукоба с противником. Сматра се да она оперативно може бити дубока до 25 километара, но сада је та даљина значајно повећана захваљујући домету оружја.
Јединствен, непрекидни фронт је борбени поредак велике дужине (прави Источни фронт протезао се од Крајње границе СССР с Норвешком, до Црног мора), засићен живом силом и средствима, као и објектима намењеним за њихову одбрану, без непокривених делова. Такви фронтови појавили су се у Првом светском рату (Западни фронт и Солунски фронт који је у француској војној терминологији називан Источним фронтом) и у Другом светском рату (Источни фронт покренут 1941. године и Западни фронт покренут 1944. године). У том смислу фронт је добио највиши геостратешки назив. Остале борбене линије биле су знатно краће па се не могу у том смислу рангирати као фронтови.
Фронтом се назива и театар ратних дејстава (о чему смо већ писали); то је саставни део једне државе за време рата који укључује сву територију у зони ратног дејства, са искључењем позадине.
Изведена синтагма фронтални напад јасно сугерише да је реч о снажном и одлучном захвату дуж целе линије сукоба.
Коначно, фронт може бити најкрупнији оперативно-стратешки састав оружаних сила у условима копненог дејства.
За љубитеље војне историје свакако ће бити интересантно ово последње значење: да нешто више прочитају о фронтовима као покретном борбеном саставу.
Због дужине борбене линије, односно ратне просторије, Совјети су једини користили именицу фронт и у формацијско-организационом смислу, док су Немци такве саставе називали групом армија, често им дајући географска имена (по месту ангажовања Група армија Центар, Група армија Југ), имена команданата (Група Хот-Мајнштајн, итд), па и слова (Група армија Е).
У састав фронта у РККА (касније Црвена армија) улазило је неколико армија, а такође, у зависности од периода рата и задатака, различите механизоване, тенковске, ваздухопловне, артиљеријске, речно-поморске и друге групације.
За потребе извођења стратешких операција (одбрамбених или нападних) ангажовано је често и неколико фронтова (два, три па чак и четири). Таквих одбрамбених и нападачких стратешких операција у совјетској војној архивистици службено је забележено 53, од тога 12 одбрамбених и 41 нападни.
Готово све стратешке операције извођене су обједињавањем или садејством фронтова. Продори су вршени снагама једног фронта, а други фронтови су ”фланкирали”, односно вршили упоредни бочни притисак. По потреби, јединице су биле пребациване из састава једног фронта у други, по правилу на споју двају фронтова и то је чињено флексибилно и брзо.
На тај начин вршени су неодољиви продори целом ширином додира, наизменично потискујући делове линије борбеног додира и приморавајући немачку команду да пребацује трупе с једног на други крај продора.
То можемо видети и ових дана, када се фронт око Харкова повија под систематичним ударима руских снага, при том пребацујући своје резерве на критичне тачке. На тај начин се отварају нове пукотине дуж линије борбеног додира.
Приликом напада на СССР, уведен је убрзо назив Источни фронт као геостратешки појам најширег значења. На њему је у почетним одбрамбеним операцијама било ангажовано пет фронтова. Већ у децембру 1941. године било их је осам, а на крају 1942. године дванаест.
У 1943. години, када су нанети пресудни и преломни удари по капиталним снагама Трећег рајха, број фронтова досегао је број 13. Фронтови су мењали имена, команде, циљеве. Промене су биле везане са ширењем ослобођене територије, али и због распореда трупа ради што бољег командовања и руковођења. На крају рата било је осам фронтова.
Укупно, за време Другог светског рата, краће или дуже време постојало је 55 формација ранга фронта. У тај број улазило је 49 фронтова који су мењали имена и састав, као и дужину трајања, затим четири резервна фронта, Московска зона одбране и Можајска линија одбране.
Сталан статус имала су укупно 42 фронта, док је седам фронтова имало привремени статус или је било у фази преименовања. Најпознатији и најбројнији фронтови били су Белоруски (три фронта), Прибалтички (три фронта) Украјински (четири фронта), и два Далекоисточна фронта.
У зависности од ситуације, неке јединице из састава фронтова бивале су расформиране; формиране су нове, а неке су преименоване и то више пута. То је чињено због потреба командовања, бржег и ефикаснијег дејства, што је додатно збуњивало непријатеља. На пример, 12. јула 1942. године била је расформирана команда Југозападног фронта, а јединице су ушле у састав новоформираног Стаљинградског фронта.
Седмог августа 1942. године Стаљинградски фронт подељен на два фронта: Стаљинградски и Југоисточни, али већ три дана касније, Стаљинградски фронт, који је задржао старо име, био је потчињен Југоисточном фронту.
Крајем септембра 1942. године Стаљинградски фронт је преименован у Донски, а Југоисточни је постао Стаљинградски. Промене су биле такве да немачка фронтовска обавештајна служба врло често није знала која су јединице на линији фронта, па чак нису знали ни имена командног кадра!
За време рата, не рачунајући фронтове ПВО, формирана су 24 фронтовска руководства под чијом командом су се смењивали фронтови разних назива. Другом половином 1943. године број фронтова почео је да се смањује, а на крају их је остало осам (Лењинградски, три Белоруска и четири Украјинска). Разлог је јасан – скраћивање линија додира, све мања површина под контролом нациста и увежбаност командног састава да командују фронтовима у којима има више армија.
Важно је напоменути, посебно за оне који би да пажљиво и прецизно прате трансформације неког фронта или стратешке операције (с тог становишта битка код Стаљинграда је за то одличан пример), да је руководство фронта на почетку било распоређено према стању у предратним војним окрузима.
Међутим, рат је предратне теорије и формације сурово одбацио и натерао Совјете да брзо уче, прилагођавајући начин руковођења и командовања. При том су флексибилност показали и Ставка (врховно командно, државно и војно-политичко тело) и штабови на фронту. Када су се увежбали, читаве дивизије су уз пуну координацију, прелазиле из армије у армију, из фронта у фронт.
Узимајући у обзир стање веза тог времена, криптографске недостатке, логистичке проблеме, може се рећи да је овакав начин деловања био изванредно успешан. Надмоћ ратовања помоћу фронтова била је таква да су команданти у одсудним тренуцима, по потреби, слали и отворене поруке нижим јединицама јер Вермахт није могао више да их заустави.
Исто тако те јединице могле су да буду повучене у резерву, на одмор, да добију друге задатке дуж граница СССР, а да се њихова замена без великих трзавица уклопи у постојећи састав. И тако до Берлина.
Из свега наведеног можемо закључити да ће и у будућим ратовима (каквих ће, нажалост, бити) линија борбеног додира морати да има чврстину и кохезију фронта. На тај начин бранилац ће повећати могућност да изненадне продоре сасече и заустави резервама распоређеним у дубини територије. Све у свему, фронт ће још дуго бити друго име за сукоб већих размера.
Извор: oruzjeonline.com
25. мај 2024.
