Полако се ближимо крају ове „Корона“ године, али и године велике економске кризе, страха и неизвесности. Крећу мрачна, па благо песимистичка, па коначно, мада у нешто мањем обиму, и оптимистична предвиђања за наредну годину, скоро свака са више сценарија и варијанти за остваривање, а која се по правилу изражавају у процентима. Овде се, међутим, нећемо бавити разним могућим сценаријима и процентима њиховог остварења, већ ћемо предвиђање засновати на главним тренутним и очекиваним светским економским и политичким токовима и векторима, те наравно њиховом утицају на свеукупну нашу перспективу у следећој години.
А тај основни светски економски вектор у 2021. год. биће свакако даље продубљивање светске економске кризе, посебно водећих економија Запада, уз наставак ерозије западног неолибералног економског концепта, а такође и уз даље посртање америчког долара. Упоредо са тиме доћи ће неминовно до додатне нестабилности, како осталих светских валута, тако и тржишта акција, уз озбиљне финансијске потресе и почетак пуцања пренадуваних финансијских „балона“ и националних дугова, а што је већ кренуло ове године у неким мање развијеним земљама. Велика је вероватноћа да прави финансијски земљотрес погоди светску економију до половине следеће године, након што се светска ситуација са текућом пандемијом примири, услед грандиозних акција вакцинације становништва. Тада ће тек текућа економска криза доћи у зенит, а дуговна криза, углавном западних развијених земаља, као цунами ће покушати да се излије на остатак света, јер ће свако даље сервисирање енормних кредита држава бити скоро нереално. Како ће бити скоро немогуће даље одржавање историјски ниских каматних стопа, свако даље упумпавање свежег новца у већ тешко оболеле водеће западне економије ће постати илузорно. Свесни овога свега, водећи светски стручњаци и светске институције, углавном са Запада, увелико пале аларме за узбуну, позивајући се на неопходно брзо „ресетовање“ свеукупних светских токова, на ургентно структурно прилагођавање највећих светских привреда, оптужујући политичаре да су главни кочничари тих процеса, иначе везаних за дуг рок. Убрзано се окупљају неформалне утицајне елитистичке групе на Западу, које својом закаснелом памећу пропагирају наводно нову „праведнију расподелу богатства широм света“, а у суштини у искључивој жељи одржања старог поретка по сваку цену, па се и сами представљају као „Чувари“. Пошто су им скоро никакве шансе да бар нешто од овога крене да се остварује у 2021. год., вероватно ће их тек тешко посрнуће сопствених економија натерати да ствари почну да решавају из корена, а на сасвим новим принципима, без измишљене категорије сопствене изузетности. Пад светске економије из ове године од око 5% ће бити настављен и у следећој, у вероватно још већем износу, уз даље бесомучно задуживање земаља, при чему ће списак банкротираних економија постајати све већи. Отуда, у овом контексту, прогнозе наших основних економских параметара за 2021. год. од стране наше владајуће елите, делују готово смешно и неозбиљно, више као ширење лажног оптимизма за смиривање маса пред велику буру која наилази.
Америка, ЕУ – Западни Балкан
Без обзира на чињеницу да ће амерички долар вероватно у неколико следећих година ипак опстати као доминантна светска валута, процес дедоларизације већ га у великој мери нагриза и он полако али сигурно губи битку, што је било видљиво и ове године у односу на евро. Сви су изгледи да ће се његов даљи пад наставити и у 2021. год., можда чак и до 20% своје вредности, заједно са даљим падом америчке економије, која ће у најмању руку бити на овогодишњем нивоу. Након бруталне изборне фарсе и заустављања процеса освешћења, финансијско-корпоративна америчка елита покушаће на све начине да поврати свој дубоко пољуљани утицај у свету, истичући као фронтмене буквално ислужене политичке фосиле, који су управо били парадигма те некадашње њене моћи. Како ће врло брзо осетити своју немоћ у односу на своје измишљене „непријатеље“ Кину и Русију, њихов задњи трагични маневар ће вероватно бити, већ у 2021 год., покушај брзог покретања неког већег регионалног рата, јер ће у њему видети једину могућност за брзи спас сопствене урушене економије. Зато треба у 2021 год. очекивати велики притисак САД на Србију и Балкан по свим неуралгичним питањима, наравно са примарним циљем заустављања даљег продора утицаја Кине и Русије на Балкан. Све ће се то наравно одвијати кроз најфиније могуће облике мрежног рата, где ће се по ко зна који пут покушавати анестезирање јавности, преко њихових рекламних акција „ Ви сте свет“ и сличних, док ће у свему томе све значајнија улога бити поново препуштена ЕУ као оданом и послушном партнеру. Пошто овај притисак већ неко време, осим неких палијативних, не доноси очекиване крупне резултате, сви су изгледи да ће се у својој журби покренути и процес промене режима на власти у Србији, и то са новом владајућом елитом, која ће започети посао привести што пре крају, наравно везан за признавање Косова и приступање НАТО-у.
Дубоко разједињена, економски потпуно посустала и финансијски пренапрегнута, ЕУ ће наставити да тражи сопствена решења, попут неког свог „великог ресетовања“ и сличних иницијатива, бесомучно покушавајући да врати веру својих обичних људи, не само у ЕУ, него и визију светског глобализма на челу са САД. Отуда је нереално очекивати у 2021. год. било какав помак у процесу придруживања ЕУ, не само нас, него и осталих земаља тзв. Западног Балкана, а које још увек баштине ову илузију. За Србију ће изговор, мада реално више него да стоји, бити и даље медијски плурализам, стабилност демократије и независност правосуђа, а за остале земље Балкана то ће плус свега овога представљати и нерешени међусобни односи, чије нерешавање ће и сама ЕУ подстицати, као недавну бугарску блокаду македонског преговарачког оквира. С друге стране, својим чланицама ЕУ ће наставити да широко дели свеже штампане евре без покрића у смислу помоћи у текућој пандемији и тиме још више повећати јавне дугове већ презадужених земаља, док ће Србији и Западном Балкану махати смешним цифрама, наравно дебело условљеним. А чему се можемо и надати када ЕУ ни у својим најсиромашнијим земљама у нашем непосредном окружењу, због губитка суверенитета њихових националних држава, није успела у томе да сиромашни поправе своју позицију. ЕУ, империјална творевина која се према малим државама и народима и алтернативним политичким покретима односи брутално и арогантно, просто нема више никаквог капацитета за ширење, па чак и под условом да земље испуне све услове. Преосталу политику лажног проширења користиће у наредним годинама искључиво да би преостале балканске државице задржала у својој орбити, не би ли са те позиције сузбила сваку другачију идеју и покушај изналажења алтернативних решења.
Пошто позиција западно балканског оквира у наредних неколико година добија свој нови смисао, у наредној години ће се наставити још жешће западне, углавном америчке, иницијативе о „мини-Шенгену“, „ЕУ –гославији“, и измишљати нове, наравно уз њихово покровитељство. Србији би у овоме, што се подразумева без Косова, припала централна улога, као наградни бонус за све што је учинила и што ће бити у обавези да учини, првенствено у односу на Русију и Кину. Та мала балканска ЕУ, под патронатом ЕУ, би била идеално решење за цео Запад, као показна НАТО база за цео свет, али тешко да ће она бити у потпуности остварљива. Отуда и готово панично угледне западне перјанице апелују на балканске лидере да што блискије сарађују са евроатлантским структурама, пошто ће се наше државе наводно наћи на удару као транзитни коридор за масовна мигрантска кретања заснована на климатским променама, као да то и до сада нису биле. Једноставно, већ наредна година ће видно наговестити, а наредне и отворено показати да никаква споља наметнута решења не само што не могу донети корист, већ се могу показати и контрапродуктивним. Показаће се да западно балкански народи, у овом интеррегнуму светских потреса, на крају сами морају решавати своје бројне проблеме и разлике, те самостално и слободно креирати своју будућу свеукупну, како међусобну, тако и сарадњу са целим светом. А тај процес је видан и све ће више добијати на замаху, па ће можда и пре очекивања потврдити Хатингтонову хипотезу да неретко и сам Балкан најављује и препознаје кретања светског значаја.
Србија
Насупрот храбрим најавама наше владајуће елите за више него оптимистичким основним економским параметрима у 2021. год., базираним на илузорном очекивању раста БДП-а од око 6%, нажалост сви су изгледи да нас очекује још једна, можда и тежа од ове, година тешке неизвесности, што је уосталом и генерална оцена нашег Фискалног савета, као једине преостале независне контролне институције у земљи. Реално очекује нас можда само нешто блажи минус, у најбољем случају нулти раст БДП-а, у односу на ову годину, коју ћемо засигурно завршити са вишеструко већим падом од већ поодавно „ задатих“ 1%, без обзира што још нису ни сумирани подаци за четврти квартал ове године, те нема ни говора о спектакуларном шампионском месту у Европи у економском паду. Нереално планиран буџетски дефицит од 3%, а након овогодишњег стварно шампионског од скоро 9%, свакако ће бити реално знатно већи због нереалног и неоправданог повећања плата у јавном сектору. Ово ће владајућу елиту натерати на додатно задуживање, уз енорман раст спољног дуга, пошто плаћамо камате дупло више од развијених земаља, али ће нам обезбедити, бар за извесно време, иначе врло упитну, макро-економску стабилност, као и стабилност курса, врло прецењеног динара, као рак ране нашег скромног извоза. Тако ће спољни дуг у 2021. год. увелико прећи, ионако нереално ниско обрачунатих, „изфризираних“ око 60% БДП-а крајем ове године, те ће остати веома мало простора за додатно задуживање и нове пакете помоћи посусталој привреди. А та наша јадна и намучена привреда ће и следеће године остати тамо где је и била, вероватно у још горем стању, пошто ће структурне промене, односно реструктурирање државних предузећа поново изостати, осим на папиру, док ће их држава напречац, полу тајно морати да спашава ( ЕПС, ЕР Србија и др. ), или пак хитно да распродаје ( Петрохемија, Сипо, Јумко, Ласта, Трајал, МСК и др. ). Наставиће се даљи пад „ стуба нашег развоја“ , страних директних инвестиција, који је ове године дошао до 50%, док ће нажалост поново изостати озбиљнији структурни подстицаји домаћој привреди. Њој, уз озбиљан недостатак инвестиција, у високо коруптивним привредним условима, а додатно и услед наставка текуће пандемије, засигурно прети десетковање у 2021. год. Тиме ће и вишегодишњи спољнотрговински дефицит од око 6 милијарди евра, вероватно остати на том нивоу, с том разликом што ће се у следећој години много теже покривати, јер ће се, поред свега изнетог, наставити тренд смањења прилива новца у Србију по основу дознака из иностранства, а које је у првих девет месеци ове године већ достигао пола милијарде евра. Тужну слику о око 200.000 људи који су остали без посла у овој, појачаће реално најмање још толико само почетком следеће године, када се окончају, више него аматерске, подстицајне мере владе из ове године, као и услед све израженијег повратка наших радника, првенствено из Западне Европе. На брзину склепан и нереалан буџет за 2021. год., који између осталих нелогичности, чак умањује и социјална давања најугроженијим категоријама становништва и то у јеку пандемије, биће вероватно подвргнут вишекратним ребалансима, како година буде одмицала. Све реалне привредне тешкоће и проблеме владајућа елита ће покушавати да покрива спектакуларним инфраструктурним пројектима, најавом почетка епохалне експлоатације налазишта литијума и осталих ретких метала код нас, те наравно и великим „успесима“ у коначној победи над пандемијом, када вакцинација крене у пуном обиму.
Ништа светлија нису ни наша реална очекивања унутар политичких догађања за 2021. год., која би по свему могла бити једна од оних преломних у историји, када ће се на многим фронтовима у свету, па и код нас, интензивирати борба против глобалне диктатуре, заоденуте плаштом борбе против текуће пандемије. Свеукупни нагомилани гнев народа, као сплет, како привредних, системских, тако и политичких проблема, па на крају и свих пропуста и нелогичности у борби против пандемије, жестоко ће почети да се излива релативно брзо по смиривању пандемије и свих мера које ће је пратити, а то је најкасније до половине следеће године. Шекспирова „зима нашег незадовољства“ ће се вероватно продужити и на пролеће следеће године, када ће кренути процеси (социјални бунтови, литије за одбрану Косова и др.), који ће довести до вероватних ванредних општих и председничких избора најкасније до јесени 2021. год. Све ће ово бити праћено постепеним, али сигурним издувавањем СНС балона, уз интензивирање њихових мафијашко-клановских обрачуна, те Вучићевим новим уступцима Западу, посебно оних по питању Косова. Запад ће, међутим, са своје стране већ увелико имати спремљену замену за њега и његову екипу, коју ће тада само отворено подржати, а што је већ сада видно кроз отворену борбу наших прозападних елита за наклоност мецени. При томе ће шансе наше стварне патриотске опозиције још увек бити јако мале да постане озбиљнији играч на политичкој сцени, па ће велики успех за њу бити и самостални улазак у парламент, под условом уједињеног наступа у једној колони. Вероватно ће тек неки следећи избори, након ових, када се и СПЦ активно укључи у политичка догађања, као у Црној Гори, донети неки већи помак у овом смислу. Врло интересантно ће, међутим, бити како ће се наша садашња владајућа елита понашати кад се ускоро од нове америчке администрације буде поставило питање испуњавања одређених ставки из чувеног Вашингтонског протокола, посебно оних које се односе на Косово и оних о сузбијању утицаја Кине и Русије на Балкану, односно како ће се изборити са последицама своје непромишљене и дилетантске политике. Можда ће недавно започета велика игра код нас око почетка рада Турског тока и даље улоге Србијагаса у томе, бити један од основних показатеља укупних догађања у Србији 2021. год.
Кина и Русија
Продубљивање процеса мултиполарности и даљег посрнућа западног неолибералног економског модела ће се засигурно наставити и у следећој години, а вероватно још више и убрзати пошто ће главне последице текуће пандемије доћи на наплату заједно са последицама економске кризе најкасније око половине следеће године. С друге стране, за то време ће се наставити снажан излазак из кризе Кине, започет још ове године са око 2% раста БДП-а, као и Русије, чији је реално пад БДП у овој години вишеструко био мањи од земаља Запада. Обе су се, наиме, показале као искусни и жилави борци са пандемијом, па су се избориле и боре са пандемијом много успешније и трошећи при том неупоредиво мање средстава од развијених западних земаља. Без обзира што је у многим економским показатељима Кина већ престигла Америку, следећа година ће довести до још јачег приближавања, па и превазилажења Америке, код показетеља у којима је заостајала (у преради нафте и др.), посебно услед лоших перформанси које се очекују у Америци у 2021. год., тако да је кинески оптимизам сасвим реалан, када говоре о „азијском веку“ у коме се цео свет окреће на њихову страну. Њихов грандиозни пројекат „Појас и пут“, у који је до сада укључено 76 земаља, ће се наставити, без обзира на опструкције Запада на многим осетљивим местима, а које ће се сигурно и наставити.
Водећи руски економисти најављују стабилан привредни раст Русије у 2021. год. од минимум 8%, а базирају га на стратешком планирању, великом научном и техничком потенцијалу, а такође и на очекиваној цени нафте од минимум 50 УСД за барел. Русија ће по свему судећи бити, не само у следећој години, већ дугорочно и главна сила војно-политичког одвраћања у затварању путева свима онима који настоје да покрену нове ратове у свету, где је Сирија очити пример, те су зато у позицији да мирно сачекају потезе нове америчке администрације. Страх и изненађење на Западу од губитка позиција и заостајања, услед огромног напретка Кине и Русије, биће све већи, тако да ће се и следеће године интензивирати покушаји њиховог обуздавања свим расположивим средствима, бесомучном игром санкција, које ће се по правилу увек обити о главу оном који их је покренуо. Без обзира на све ово, Турски и Северни ток 2 ће увелико бити у функцији у 2021. год., јер економски интереси ће на крају победити политичке калкулације и смицалице. Остаће, међутим, врло интересантно питање у овом контексту, како и на који начин ће Кина, а посебно Русија, у наредној, као и наредним годинама, формирати и успоставити нове стратегије ширења своје меке моћи у свету, с обзиром да су, поготову руске, биле до сада исувише нејасно и недовољно дефинисане.
Д.В.
28. децембар 2020.