Уочи прошле Нове године, на овом сајту под називом „Један поглед на 2021 годину“, дао сам своја гео-економска и гео-политичка предвиђања главних токова, са посебним освртом на Србију. С обзиром да су у међувремену у свету и код нас објављени, како званични, тако и незванични, основни економски показатељи привредних кретања за прошлу годину, као и очекивања за ову текућу, сматрао сам да је сврсисходно урадити један пресек крајем првог квартала текуће године. Тим више што су се на обе ове светске сцене, као и код нас, наставила интересантна гибања, а која сам најавио претходним чланком. Да би поређење са претходним радом било што боље, нисам мењао редослед актуелних тема и догађаја.
Светска економија
Одмах након Нове Године кренуле су поново црни сценарији стања светске економије, везани првенствено за даље нагомилавање историјски максималног светског дуга, који се креће од три до чак четири пута већег износа од укупног светског БДП-а (бруто друштвеног производа). Наравно да највећи удео иде на најразвијеније земље Запада, које су само искористиле ову текућу пандемију за додатно задуживање и наштампавање новца без покрића (само у прошлој години за додатних око 20 билиона УСД). Многе земље и компаније су већ у ситуацији да неће моћи више да рачунају на добијање нових кредита, који су им служили за отплату старих, односно као спас од банкротства. Све је изразитији страх да ће, чим криза око пандемије попусти, централне банке кренути са повећањем каматних стопа, док ће инфлаторни дух, са садашњег историјског минимума, бити пуштен из боце. Све ово ће, како се предвиђа, значити сигуран крах за готово 40% корпоративног дуга великих западних економија. Недавно је и званично потврђена огромна прерасподела богатства до које је дошло у прошлој „корона“ години, у корист најбогатијих, који су увећали своје богатство за скоро 4 билиона УСД, а на рачун обичних смртника, запослених широм света, који су изгубили 3,7 билиона УСД. Зато је и дошло да потреса светске берзе почетком фебруара ове године, оличене у побуни малих инвеститора против финансијске машинерије, односно против естаблишмента, коју је он (у овом случају оличен у Одбору за финансије Конгреса САД) само привремено успео да умири, наравно из сопствене штампарије. Ово ће бити, међутим, трајнији процес, који ће дефинитивно пољуљати поверење, као главни смисао берзе. То ће бити сигурни увод у ескалацију кризе и пуцање финансијских пренадуваних балона, управо проистеклих из тог бесомучног рада штампарија новца, којом западни естаблишмент покушава да разреши све своје структурне промашаје. Да ли су недавне смене на врховима највећих западних гиганата, те почетак пада њихових акција само још један од наговештаја овога?
Међутим, западна елита, упркос свој реалности овог надолазећег сценарија, не одустаје од свог концепта „ великог ресета“ , покушавајући да се одржи у седлу заговарајући неограничену диктатуру финансијског капитала и класни рат за масовни пренос богатства и моћи од радничке и средње класе – ка вишој класи, сугеришући, при томе, отворени терор над људима. Ово све под плаштом борбе против текуће пандемије, која нам даје тобоже „нову шансу“ за нове мере и ограничења који ће се предузети широм света. То је иначе и била окосница недавног чувеног Давоса, односно дефинисање изгледа „новог почетка“ економије у целом свету, кроз глобално умрежавање, дигитализацију и преобликовање економије, а наравно након што се „уништи све што до сада постоји“. Наравно да се морао наћи неко ко ће им разбити ове опасне и болесне илузије, а ко би други него Путин, који им је после 12 година игнорисања, а у духу свог чувеног Минхенског говора из 2007 године, оштро поручио да нема намеру да капитулира и да ће победити и у овом отворено објављеном рату. Против носилаца распојасаног и необузданог западног неолибералног модела и његових претећих и сулудих планова, он је отворено понудио алтернативни модел новог постамеричког света и изразио спремност да предводи савез здравих конзервативних снага широм света, цртајући контуре тзв. „ пост-јалтског“ мира, са предлогом да се већ започне расправа о његовом коначном формату.
САД и ЕУ
Јануарском инаугурацијом сенилне марионете у лику Бајдена, дефинитивно је означио да колапс глобалне економије неће бити заустављен, већ да ће тек ескалирати. Прогнозе западних финансијских аналитичара од тог момента су кренуле у правцу – да је велика вероватноћа слабљења УСД 20% у овој години (по неким прогнозама и до 50%), те његовог даљег потискивања са међународног финансијског тржишта, где полако, али сигурно губи доминацију. Ово се поклапа са мојим прогнозама из претходног чланка. А како и не би када је, по њима, раст новчане масе УСД од средине прошле године била перманентно, историјски рекордних, преко 22% годишње, док се, с друге стране, вештачки одржава његова значајна прецењеност, како би америчка економија уопште могла да функционише. Апели о хитном заустављању наглог раста државног дуга су исувише закаснели, Вашингтон ускоро неће моћи да извршава своје обавезе. Недавни нагли раст цене нафте на чак изнад 70 УСД за барел (остаје упитан за поново масовно покретање атрофиране производње нафте из шкриљаца у САД), као и „испумпавање“ 10 билиона УСД тзв. „регулацијом биланса“, свакако да неће зауставити даљи пад УСД. За Федералне резерве ово ће, уз могућу ерозију пореског система, бити сигуран знак да се игра око даљег штампања новца и олакшица завршава, те да њихов положај постаје све више компликован. Руски аналитичари, с друге стране, предвиђају Бајдену вођење, како грађанског рата унутар САД, тако и два хладна рата и културолошки рат на међународној сцени, укључујући вероватно и пар сурових и скупих локалних војних сукоба. И све то са непредвидивим исходом, уз све већи недостатак ресурса. У самој припреми овога Бајден, који се све теже сналази у задатим околностима, ће покушати да убрзано поврати поверење ЕУ, што ће ићи врло тешко. Такође је у плану и додатно појачавање притиска на тзв. Западни Балкан, а посебно Србију и РС, као једног од приоритета, а што ће неминовно појачати тензије и несугласице у региону како време буде одмицало. У свему овоме елита око Бајдена, сходно већ поменутом „Великом ресету“ из Давоса, ће посебним указима покушати да испуштање ЦО2 у било ком делу света прогласи питањем америчке националне безбедности, покушавајући сада да преузму улогу глобалног утеривача мера за редукцију светског загађења, као некада демократије, која је постала одједном забрањена тема. Циљ им је да једноставно створе читаво ново колосално дигитално тржиште за трговину кредитима и ЦО2 дуговањима, а којим би наравно доминирали амерички финансијски олигарси. Одговор Кине и Русије, као и осталог незападног света ће бити разочаравајући по њих.
ЕУ је сходно ранијим предвиђањима наставила са даљим урушавањем, у овом периоду оличеном у ескалирању даљих подела између сопствених чланица коју предводи Орбан, као и у великим неслагањима и неорганизованости вакцинације против текуће пандемије, као централне теме. У свој својој пасивности у игнорисању неопходности великих структурних промена у самом бићу ЕУ, ових дана смо сведоци полаког али сигурног дистанцирања од застарелог начина мишљења и анахроне политике, од стране неколико важних, углавном централно-европских, али и јужно-европских држава ЕУ, а са жељом стварања нечег новог. Неће бити отуда ништа чудно ако у току ове године уследи ланчани пад влада земаља ЕУ, а што је већ кренуло, с тим што ће главни окидач бити јесењи немачки савезни избори, као базни ЕУ показатељ њене даље судбине. Са политичком нестабилношћу ескалираће и нагомилани структурни економски проблеми, за које решење свакако неће бити нови пакети помоћи, већ презадуженим ЕУ економијама. Отуда остаје за нас и остале балканске државице, на жалост сурова истина, да ЕУ неће имати ни снаге ни времена да се бави нашим пријемом читаве ове године, већ ће будући период углавном бити попуњен лажним обећањима ЕУ и још већим лажним заклињањима нас и комшија у „безалтернативни“ пут у ЕУ. Зато је наравно и изостала читава нормативно-правна и институционална припрема за стварно започињање преговора у сада новом тзв. „кластер“ формату, а где спада и упознавање земаља-партнера са разрађеном новом методологијом приступних преговора. За ово главни играчи у ЕУ још нису спремни, а када ће не зна се. А када би се све ово и дефинисало, већ први кластер, који обухвата фундаментална, политичка и правна питања (право, правосуђе, политичке слободе) за нас задуго остаје непремостива препрека, уопште не помињући „косовски чвор“, кога ЕУ сматра приоритетним, а који је тек нерешив.
Србија
Што се Србије тиче недавно објављени званични економски показатељи за прошлу годину само потврђују моје наговештаје из прошлог чланка да ће владајућа елита на све начине покушати да прикрије веома лоше стање у силној жељи да нас самопрогласи „шампионима економског раста“ у Европи. Желели су да сакрију болну истину да смо релативно мали привредни пад имали захваљујући нашој сиротињској привредној структури, значајним новим задуживањима и рекордном дефициту буџета, по коме смо сигурно шампиони. Реална ситуација је по недавно доступним показатељима много другачија за прошлу годину: БДП – 2,5-3% (на КиМ – 7,2% ), индустрија +0,4%, грађевинарство -8%, тргов. сталне цене +5%, извоз -4%, увоз -4,5%, туризам (ноћења) -50%, саобраћај -35%. Током фебруара објављено је, такође из релевантних извора, да смо на седмом месту од 10 најсиромашнијих земаља Европе; да имамо у прошлој години рекордни негативни прираштај, са чак „вишком умрлих“ од 14.000 (слично као и на КИМ), а да се тај тренд наставио и у прва два месеца ове године; да нам је стварна индивидуална потрошња прошле године била ни пола европског просека, док су испод нас остали само Македонија, БИХ и Албанија; да имамо највиши ниво корупције у последњих 8 година, чак 5 поена мање од глобалне просечне оцене; да смо у прошлој години имали смањење дознака из иностранства од 20%, што сам и наговестио у прошлом чланку (Светска банка нам предвиђа још додатно смањење у овој још за око 14% ); да нисмо имали рекордан раст плата од земаља бивше Југославије, већ да је она, без обзира што је прешла магичних 500 евра, већа само од оних у БиХ, Македонији и Албанији. Ове године нас засигурно очекују, по референтним изворима, нова задуживања од мин. 2,5 -3 милијарде евра, од којих су нека већ и реализована, па на жалост изгледа да клизимо ка дугу који сам предвидео раније. Зато не треба да се чудимо што нам је и Светска банка предвидела раст ове године од тек 3,1%, мање од очекиваног светског раста од 3,3%, што би значило скоро фактичко враћање на ниво из почетка прошле године. Лично остајем на прогнозама раста нашег БДП-а из претходног чланка, с тим што мислим да ћемо се можда и дупло више задужити од наведеног износа у овој години, јер ће власт бити принуђена, услед продужетка пандемије, поред предстојећег, да обезбеди привреди бар још један пакет помоћи до краја ове године, како не би дошло до тоталног колапса. А ту су и предстојећи, можда и општи избори.
Поред економских и политички проблеми у овом периоду су поприлично суморни и злослутни, оличени пре свега у прљавој политичкој борби пред наступајуће изборе у чему предњаче владајуће елите, а посебно оне из СНС-а. С једне стране, СНС балон не само да се убрзано издувава, као што сам истицао раније, већ је опасно почео да се урушава унутар себе, захваћен малигним аферама, које се само умножавају. С друге стране, проценти гласача за и против владајућих елита се убрзано изједначавају, уз све већи број оних неопредељених. Ту је и даљи пад подршке уласку у ЕУ, а што све изазива још већу нервозу режима на власти. Текућа борба против пандемије, без обзира на евидентне добре резултате у вакцинацији, доводи до нових раздора, несналажења и конфузија, које ће имати дугорочне последице. Праву слику наше подељености, неорганизованости и институционалне празнине која зјапи, представља недавно гротескно позивање европских парламентараца да арбитрирају нашим разговорима и договорима око изборних услова.
Кина и Русија
Званични подаци су потврдили раст кинеске економије од 2,3% у прошлој години, са растом у задњем кварталу од чак 6,5% ( 18% удела у светској економији, преко 14% глобалног извоза), док се за период до 2025 год. прогнозира годишњи раст од 5,7% (по ММФ 8,3% у 2021, 5,9% у 2022 ). Недавно је потврђена запањујућа чињеница да је најмногољуднија земља на свету искоренила сиромаштво, чак 10 година раније него што је то било предвиђено агендом УН о развоју до 2030 год., уз историјско максимални привредни раст од 9,3% за последњих 40 година. Са растом својих изузетно богатих људи, који су међу најбогатијим на свету, јачали су сразмерно и средњу класу, па сасвим оправдано економски аналитичари истичу да је по паритету куповне моћи Кина већ поодавно претекла САД. Предвиђања су да ће Кина својим пројектом Појас и пут значајно помоћи смањењу и глобалног сиромаштва у милионским бројевима. У сенци америчког изборног „спектакла“, Кина је тихо и уз минимум медијске пажње „бетонирала“ два изузетно важна стуба свог даљег привредног развоја, РЦЕП – Регионално свеобухватно економско партнерство, у које су ушле земље носиоци око 30% светског БДП (поред Кине и Јапан, Индонезија, Јужна Кореја, Аустралија и др. ), стварајући тако својеврсни азијски пандан за НАФТА и ЕУ, а такође и велики Инвестициони споразум са самом ЕУ, чиме је САД натерала у очај. Свакако је реално очекивати да ће САД покушати да овај раст обузда, пре свега делимичном блокадом високо-технолошких производа и технологија, али ће им изгледа то бити последња озбиљна стратешка акција.
Значајнији опоравак руске привреде је кренуо још у задњем кварталу прошле године, у којој је иначе забележен пад од око 3%, док се сва предвиђања западних аналитичара за ову годину крећу изнад 3%. Значајан скок цене нафте изнад 50 УСД за барел (по неким предвиђањима и до 80 УСД у току године), низак спољни дуг од око 14% БДП-а, добра инвестициона позиција, солидне девизне резерве од скоро 600 милијарди УСД, те на крају и потцењена рубља, све то даје велики потенцијал за јачи раст руске привреде у дужем периоду. Зато је Русија сада у позицији да адекватно и нимало нежно одговори ЕУ на нове санкције (без обзира што су их старе већ коштале стотине милијарди евра), а посебно оштро према Америци, према којој коначно Русија, из дефанзиве и одбране, креће у контра офанзиву, у којој већ најављује, можда по први пут, акције у циљу обуздавања Америке, за шта је свакако војно итекако спремна. С друге стране, комплементарност Русије и Кине све ће више долазити до изражаја у њиховом заједничком наступу у различитим областима, од војне индустрије, преко инфраструктурних пројеката, па све до научно-технолошких истраживања, што ће за Америку бити готово немогуће сузбити. У недостатку позитивне излазне стратегије Америке, све ће се изгледа ломити преко ЕУ, а што ће у наредним годинама бити изузетно опасно по светски мир.
Д.В.
22. март 2021
