Геополитика и политика

Врућа линија: америчко-руски црвени телефон, који је помогао свету да избегне уништење, пуни 61 годину

Пише: Драги Ивић портал oruzjeonline.com

Хотлајн (hotline), односно ”врућа линија” најпознатија је по том називу, без обзира што асоцира на филмове за одрасле. Ова синтагма стварно постоји и употребљава се. У јавности је ”врућа линија” много познатија као ”црвени телефон”.

Истина је да ова линија јесте за одрасле, али за најозбиљније могуће разговоре водећих људи држава; када тај телефон ”зазвони”, већ су пре њега многе лампице засветлеле и многа звона позвала на узбуну. Позабавимо се овом драгоценом последицом Карипске кризе.

Директну везу између председника САД и највишег руководства Руске Федерације Американци зову ”The Moscow–Washington hotline” (формално позната као ”The Washington–Moscow Direct Communications Link”).

Совјети су је звали ”Горячая линия  Вашингтон – Москва”. Данас се у Русији она зове ”Систем директне шифровне везе” (система прямой шифрованной связи). Пре тога је имала и називе ”Линија директне везе” и ”тајна телефонска веза” (линия прямой связи, засекреченная телефонная связь).

Година 1963. када је свет био на ивици апокалипсе, та криза отрезнила је многе и показала, први пут после Хирошиме и Нагасакија, да нуклеарно оружје није само предмет равнотеже страха, већ реална претња.

Никоме није било лако: Хрушчов се тешко бранио од совјетских ”јастребова”, маршала пуних себе који су живнули после Стаљинове смрти, а на чијим грудима није више било места за медаље и ордење.

Нешто другачији проблем имао је Кенеди јер су му тековине формалне демократије омогућавале да обузда своје, не мање ратоборне генерале, жељне доказивања моћи. Док су се бродови с ракетама примицали Куби, нервоза расла, а с њом и могућност да неко случајно направи неки непромишљен потез, с дипломатијом је било другачије.

У луксузним амбасадорским кабинетима и зградама, екстериторијама заштићеним свим могућим законима, седели су људи који су имали само формално право на своје мишљење. Суштина је да су они били гласноговорници државе која их је послала.

Међутим, да би ишта рекли и саопштили, морали су да комуницирају са својим владама, а то је тражило време – шифровање, слање порука путем сложених система веза, дешифровање, провере, итд, итд. Онда би уследили истим путем и одговори…Као да имају све време овога света.

Карипске кризе вероватно не би ни било да је у то време постојала директна веза између два председника, или би бар била ублажена и решена с мање драме. Овако, Американцима је било потребно целих 12 сати да дешифрују поруку Хрушчова Кенедију која је износила само 3.000 слова (око седам страница А4 формата).

Када је криза прошла и када су сви (привремено) одахнули, 20. VI 1963. године у Женеви био је потписан меморандум о међусобном разумевању, предвиђајући успостављање директне телефонске везе између председника држава. Било је то огроман напредак и свет га је дочекао с одобравањем.

За разлику од уобичајеног и распрострањеног мишљења, ова веза није била ни директна ни телефонска. Зашто?
Линија везе ишла је кроз треће државе по маршрути Вашингтон – Лондон – Копенхаген – Стокхолм – Хелсинки – Москва. Тек од 1978. године та веза је ишла кроз међународни сателитски систем. Није, наравно, била реч ни о телефону, јер су поруке биле у облику текстова, а не гласовне.

Та пракса је остала и до данас – савремени лидери разговарају директно само у личним сусретима, а ”врућа линија” се користи за писане поруке на својим језицима и на свом писму. Најпре су се поруке слале помоћу телепринтера. Тек почетком седамдесетих, за време Брежњева, телепринтери су замењени правим телефонским апаратом. Али, ни тада председници нису директно разговарали.

Разлог није био каприц, сујета или нека техничка потешкоћа: на тај начин у потпуности се елиминисала могућност грешке преводиоца или његовог интерпретирања председникове изјаве. Телефон је председнику служио да дактилографу диктира садржај. Зашто се избегло директно обраћање? Подсетимо да се превођење усменог говора може вршити на два начина: симултано (истовремено) и консекутивно (преводилац саслуша целовит део исказа који може да запамти, ”паузира” говорника, па преведе).

Као сваки човек, и тај преводилац може да погреши, а при том се губи време да се снимљени превод пребаци у текстуални облик. Пошто се ови ”разговори” не обављају баш сваког дана, председник има времена да са својим сарадницима срочи писмену поруку и пусти је у процедуру правовремено.

Модернизацијом средстава комуницирања, ова веза је и званично 1978. године постала сателитска и добила називе: ”Директна линија везе – Прямая линия связи”, односно ”Директна комуникацијска веза – Direct Communications Link – DCL”).

У САД је за сателитску везу одговорна Управа везе КоВ САД у Аризони у Форту Хуачука (Fort Huachuca). Као резервна веза предвиђено је било коришћење комерцијалног подсистема; с америчке стране то би био ”Интелсат”, а са совјетске ”Муња”, односно ”Молния”. Оне су биле превиђене само за случај неисправности једне од веза. Ако би једна заказала, друга би наставила примопредају и обезбеђивала криптовану везу.

Американци су своје поруке слали на енглеском и латиницом, а Совјети на руском и ћирилицом по совјетском правопису. Увођењем сателитске везе кабловски начин размене порука није повучен одмах, већ су су се међусобно допуњавали, у зависности од врсте поруке.

Од 1986. године почела је да се користи још једноставнија могућност – факс. Он је и сада на снази: факс дозвољава председницима обеју држава да брзо размењују велики обим информација, па и графичких (карте, дијаграми, табеле, итд).

Да би се проверила исправност везе, по тој линији се свакодневно, 24 сата шаљу текстови литерарних класика (!). Данима, недељама, месецима, годинама… То свакако говори о свести колико је важно да та веза буде савршено поуздана и увек доступна.

Амерички део овог комплекса који је користио кабловску линију уговорен је са компанијом ”American Cable and Radio Corporation”, а формални уговарач у име владе је Агенција за војне везе код које се и налазе уређаји и средства. Непрекидну надземну дуплекс телеграфску везу и кабловску мрежу путем криптоване апаратуре опслуживала је филијала ”International Telephone & Telegraph (ITT)”.

Телеграфске поруке штампане су и дешифроване са бескрајне перфориране траке, с брзином тумачења од 66 слова у минути. Увођењем сателитског система веза ”врућу линију” обезбеђивао је један сателит из комерцијалне мреже ”ИНТЕЛСАТ”. Он се налазио на геостационарној орбити висине 35.895 километара над Атлантиком, у реону еквадора.

Објекти земаљске компоненте ове мреже налазили су се у Лавову (главни пријемник) и у Москви (помоћни). Земаљски објекти надземне инфраструктуре везе налазили су се у Форт Детрику (држава Мериленд) и у Етаму (Западна Вирџинија).

У Форт Дерику налазила се станица везе с антенама висине 18 метара које је поставила корпорација ”Харис” по наруџбини Агенције за сателиске везе КоВ САД и опслуживали су је професионални војници. Станицу у Западној Вирџинији опслуживала је корпорација ”COMSAT” (Communications Satellite Corporation). За обезбеђење целовитости директне линије главни, одговорни сарадник била је ”ITT World Communications Inc” која је комплетно пројектовала и израдила опрему терминала у Лавову.

Совјетски (руски) део космичог система везе опслуживали су сателити система ”Муња”. У тој мрежи била су ангажована четири сателита који су уведени у високу елиптичну орбиту. Објекти надземне инфраструктуре у власништву совјетске владе налазили су се у Подмосковљу и такође су опслуживани од стране професионалних војних лица.

Ова веза није уведена из куртоазних разлога или да се надмудри противник. Више пута је коришћена и послужила је својој намени. Сва документација током одржавања комуникационе линије одвијала се и одвија у тајности у складу са прописима о заштити државне тајне и није обелодањена.

Случајеви коришћења били су познати само ако су о њима саопштила лица која су била укључена у комуникацију, али нису била обавезна на чување тајне. Рекло би се – свака држава је на свој начин, са нижих нивоа, дозирано слала медијима информације, онолико и онако како је сматрала да ће оне бити корисне, па и тада у складу са међународним договором. Најкраће речено, из ове мреже вести нису могле да ”процуре” како то данас често бива.

Ево неколико примера када је ова веза послужила својој намени:

Петог јуна 1967. године, у току првих сати Арапско-израелског рата размењено је око 20 порука.
Године 1971. везе су опет прорадиле у време тензија између Индије и Пакистана.
25. августа 1979. године Леонид Брежњев је негодовао код Џимија Картера поводом задржавања совјетског путничког авиона у Њујорку у коме су се налазила два позната политичка азиланта.
У децембру исте године преко ове линије Американци су исказали свој протест против уласка совјетске војске у Афганистан.
Роналд Реган је 1986. године запретио Совјетском Савезу озбиљним и врло непријатним последицама поводом привођења америчког новинара Николаса Давидова.
31. октобра 2016. године Барак Обама инсистирао је код руске стране да се не меша у изборни процес у САД. Амерички председник је сумњао да се иза хакерских напада на информациони систем изборног процеса налазе руске хакерске групе инструиране од државе.
Да ли су се ове везе исплатиле?
Очигледно да јесу, јер до сада није ништа грунуло тако јако, због чега су оне и уведене. Иначе, после њих, уведене су још три ”вруће линије”, рекло би се – на правим местима.

Године 1971. уведена је линија између Исламабада и Њу Делхија, а 2007. године између Пекинга и Вашингтона. И ”најврелија” граница на свету ипак има своје начине да комуницира, без обзира на непријатељство и стално ратно стање на линији додира.

Између Сеула и Пјонгјанга не постоји тако софистицирана веза за само два корисника, али су се 1971. године две државе договориле да отворе нешто преко 40 телефонских веза, од којих око 30 иде у Пјонгјанг. У СФРЈ, односно ЈНА, на објектима посебне намене коришћени су такође црвени телефони.

Међутим, то нису били ”црвени” као они председнички, већ су сами телефонски апарати били црвене боје, без бројчаника. Онај ко би подигао слушалицу активирао би звоно у оперативном центру и обратно. То место у распореду страже звало се ”пожарни крај телефона”.

Нисмо у сазнању да ли таква веза постоји између Москве и Кијева и да ли уопште комуницирају (украјински Устав је забранио било какве преговоре с Москвом), али не сумњамо да постоје канали преко којих се, у крајњој линији, може комуницирати. При том не мислимо на радио-саобраћај преко ког припадници обеју страна повремено позивају једни друге на предају.

12. мај 2024. 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *