Ана Јурпалова: О паралелним стварностима руско-српских односа

Пише: Ана Јурпалова, „Омладински центар за противдејства информационим претњама“, Русија-Москва

Стиче се осећај да Русија и Србија живе у две паралелне (а стога се и не прожимају) информационе реалности, у информационим мехурима, где свака страна формира сопствену представу о стварности на основу тока информација које добија. Било кроз лично искуство или преко екрана паметног телефона, рачунара или телевизије. Дакле, свака страна не разуме другу. Увек видимо само део целине. Тада треба да укључимо мозак: упоредимо, проверимо, анализирамо и поново проверимо.

Шта Руси виде?

Извештаји из Београда, где је председник још једном победио „обојену револуцију”, прелепи снимци са митинга подршке Вучићу (наравно, без његове изјаве о победи заједно са Доналдом Трампом), видео снимци са скачућим Србима (испод којих има много коментара о сличности са Мајданом). Коментари наших званичника, који су на почетку подилазили српској влади и говорили о „обојеној револуцији“. Сада су престали, али то не мења створену слику. Весели видео снимци Вулина (пева хипнотичку песму о руско-српском пријатељству, као сирена на стенама). Коментари Руса (оних који су се доселили у Србију, неких искрено верујућих у званичну слику, а неки су само ботови) корисника друштвених мрежа, о томе како је Вучић јунак и да су се наивни Срби навукли на западну пропаганду (коментари самих Срба су обично негативни, али их спретни администратори брзо бришу).

Руски корисници интернета не могу сами објективно да верификују ништа од овога, јер да бисте то урадили, заиста морате лично познавати много различитих Срба и комуницирати са њима, читати не само руске медије, већ и читаву палету српских. А идеално би било да живите у Србији најмање 30-40 година. Потпуна провера овог суманутог тока информација захтева вештину, време и неутољиво интересовање, а то скоро увек недостаје људима који се професионално не баве аналитичким послом. Осим тога, ми имамо проблем Украјине, постоји море других питања, а о Србији већ постоје готови извештаји наших ауторитативних медија.

Овде су укључене и лукаве информационе операције Вучићевог тима, попут отвореног Вулиновог ПР-а у руским медијима (вероватно ће бити амбасадор у Русији) или недавног објављивања извештаја о употреби звучног наоружања, који је наводно саставио ФСБ. Не наговештавам ништа, наравно, али руска верзија извештаја садржи много грешака, укључујући грешке у куцању које је физички немогуће направити на руској тастатури. Поред тога, постоје обрасци говора који нису типични за руски језик, већ личе на аутоматски превод. По свом садржају, стилу говора и структури, ово нимало не личи на званични извештај иједне руске агенције, а да не помињемо чињеницу да не садржи податке техничке анализе. Изузетно чудно изгледа и недостатак саслушања демонстраната – то је ниво посла који обичан полицајац може да обави. Да ли веровати или не веровати БИА, то је на Србима. Али добро се сећам да је после протеста 18. марта директор БИА изјавио да на улицама уопште нема звучних топова, а онда је, када су се појавиле фотографије, Ивица Дачић изјавио да је такво оружје било, али није коришћено. Вероваћу да су стручњаци ФСБ написали такав извештај само ако се појави на званичном сајту ФСБ, ако буде описан у званичном саопштењу за јавност и јавно објављен у медијима од стране званичног представника ФСБ службе. Ништа од овога се није догодило. На сајту ФСБ нема информација о томе.

Међутим, ова информација се појавила у руском говорном сегменту. Прво се појавила на неколико прилично познатих канала на руском језику посвећених Балкану (у одељку за коментаре постоји прилика да се упознате са првокласним, одабраним ботовима), затим је публикацију преузео већ заиста ауторитативан и надалеко читан руски РБЦ. Упечатљив наслов каже да су стручњаци ФСБ сачинили извештај након информација о „звучном топу“ у Србији. Ако упоредите овај чланак са текстовима публикација на тим Телеграм каналима и у великом чланку српског канала Н1, стиче се утисак да их је писао исти аутор. Шлаг на торту је то што је једина индикација извора сајт БИА. Нема званичних података нашег ФСБ.

Сумњам да ћемо видети званични деманти ФСБ, јер би то био озбиљан политички корак на који још нико није спреман. Верујте ми, ниво поверења Руса у ФСБ је веома висок. Ови момци су прави професионалци. Без њиховог мукотрпног рада, украјински терористи нам не би давали мира сваки дан у сваком кутку наше огромне земље. И ово је још један разлог да се детаљније погледа публикација БИА. Међутим, извештај је уведен у руско информативно поље на високом нивоу, а информација да је ФСБ све проверио и да против масе није употребљено звучно оружје, већ је у главама руског говорног подручја. Све је то била намештаљка подмуклих западних непријатеља.

После оваквих вести и после Вулиновог блиставог перформанса у Бриселу, информација да је Српска Влада продала значајну количину муниције Украјини преко трећих земаља, или о гласању за резолуцију УН којом се осуђује Русију, или о споразумима Србије и НАТО-а о ближој сарадњи (Да подсетим да НАТО може да премешта своје трупе преко територије Србије, обучава тамо људе, уводи своје стандарде итд. у складу са постојећим споразумима), о новим заједничким вежбама, или чак потпуном умањивању улоге Црвене Армије од стране председника Србије, просто излеће из главе. То је као трик циркуског мађионичара, пре него што човек схвати шта се дешава-потребно је да му брзо одвратите пажњу нечим пријатним и занимљивим.

Штавише, Руси су потпуно несвесни да захтеви демонстраната не укључују позив на рушење Владе. Вучић је од самог почетка почео да говори о покушају револуције, дајући оштре изјаве и бриљантно преносећи своју „борбу са сенкама“ кроз медије. Руси не знају да су демонстранти првобитно само тражили да се поштује закон и да се казне одговорни за трагедију у Новом Саду. Затим су уследили захтеви за кажњавање хулигана који су напали студенте, потом повећање финансирања универзитета. Штавише, чак је и Адвокатска комора Србије изашла са захтевима за поштовање закона, а сада су огорчене и српске судије. И само је доследно игнорисање ових захтева од стране власти довело до пораста протестних осећања. Међутим, управо су ти први захтеви кључни. Здравом човеку је тешко да разуме зашто сам Вучић ескалира ситуацију.

Међутим, у начину на који је тема српских протеста у Русији генерално обрађена (осим отворено плаћених чланака), постоји и елемент који је важан за разумевање унутрашње руске политике. Цела наша историја показује да револуције, било обојене или не, са собом доносе хаос. Сваки протест се уз помоћ провокација може претворити у насилан. Постоје уџбеници посвећени психологији гомиле и њеном управљању. Пре годину и по дана имали смо Пригожинову побуну. Због тога, сама идеја о подршци било каквим протестима, чак и родољубивим, у руском информативном простору сада, док украјинско питање није решено, изгледа провокативно. Дакле, све док не дође до промене званичног става руских власти, руска блогосфера и медији ће пратити званичну реторику.

Шта виде Срби који живе у Србији и подржавају протесте?

За разлику од Руса, они могу да процене све што виде на основу личног искуства. Они виде како Срби коначно губе контролу над Косовом и Метохијом. Како западне војне и цивилне организације делују у Србији као код куће. Како цене и порези расту вишеструко брже од плата. Како се болнички редови протежу недељама и месецима. Како су висококвалификовани инжењери принуђени да траже посао у иностранству јер је домаћа индустрија потонула на ниво штанцања на монтажној траци. Они виде како се њихови уџбеници историје, који се штампају у Хрватској, преписују и у којима се једноставно заташкава геноцид над Србима током Другог светског рата. Они виде да се чине злочини за које нико не одговара. Уосталом, одговорни за урушавање надстрешнице новосадске железничке станице никада нису пронађени, као ни документи о реконструкцији. Срби виде да се закони не спроводе и да су одлуке владе у директној супротности са Уставом. Они такође виде како су Владине изјаве противречне једна другој, као у случају звучног топа. Наравно, поред овога виде и јасно провокативни садржај који има за циљ повећање нивоа протеста, али то не мења суштински разлог њиховог незадовољства.

Шта виде Срби који подржавају Вучића?

У суштини исто као и остали Срби, али обично су то старији људи који су у животу видели толико бола и патње да се свим силама држе мира и безбедности Вучићевог система. Јер неизвесност и ризик од новог хаоса су за њих најстрашнији. Често су то запослени у јавном сектору, примаоци бенефиција и пензија, чији опстанак директно зависи од стабилности државе.

Шта виде Руси који живе у Србији?

Они немају исте проблеме као прва и друга група Срба. Немају дубоко разумевање српског народа и његових особина које су другачије и поред свих сличности са руским народом.  Имају боравишну дозволу, често сопствени бизнис или добар посао за међународне компаније, и имају окружење које обликује њихову перцепцију онога што се дешава. И да, њихова боравишна дозвола зависи од званичних власти. Али без обзира на политичке ставове, по њиховом схватању, Вучић је једини проруски политичар у Србији. Остали су прозападни. Углавном, све је тачно, осим што је и Вучић прозападни, а разметљива љубав према Русији само је карта у домаћим политичким играма.

Ови информациони мехури не коегзистирају добро једни са другима и људи у њима се уопште не разумеју, па чак и не желе да разумеју једни друге. Штавише, хорде плаћених ботова раде како би осигурале да се ове стварности не укрсте. Дакле, пре свега, сви морамо да се помиримо са овом чињеницом и да се не љутимо. Срби су древни и поносни народ. Шта о њиховом избору мисле Руси, Американци, други Европљани и остали странци не треба да их се тиче. Време је да се коначно сетимо интереса саме Србије. С тим у вези, иначе, Руси апсолутно не разумеју ову студентску турнеју по Европи до Стразбура. Са руске стране ово изгледа као потврда Вучићеве тезе о подршци Запада протестима. Моји српски пријатељи кажу да је то било важно за уједињење српске дијаспоре у иностранству, а видимо колику подршку студенти добијају од људи у различитим градовима. Али шта је са дијаспором у Русији? Шта се дешава са њом и зашто се њен глас једва чује?

С друге стране, такав маратон до Русије могао би да створи деликатну ситуацију. Руска влада је принуђена да ради са Владом СНС коју води Вучић, јер једноставно нема са ким другим да ради у овом тренутку. Протести немају лидера, немају програм, а скоро 80 ​​одсто је супротстављено постојећој опозицији као и Вучићу. Односно, у овом тренутку апсолутно нема са ким да преговара или решава свакодневна питања попут санкција НИС-у. Демонстранти такође не праве никакве конкретне планове за будућност. Сви модели управљања о којима се говори у српском друштву, од директне демократије и скупштина до експертске власти, и даље су само научне теорије. У српском друштву круже и идеје о стварању прелазне владе, формирању нове странке од најактивнијих и најауторитативнијих представника универзитета и тако даље. Али, у суштини, ништа од тога се не огледа у захтевима демонстраната. У ствари, народ мирно, без агресије, тражи само да се поштују закони Србије.

Ниједна од протестних група није развила нити понудила јавности било какве конкретне, конзистентне кораке о томе шта и како урадити, како спровести реформе, које законе усвојити, које кораке треба предузети да би се решили економски и социјални проблеми. Постоје појединачни фрагменти концепата, али не постоји јединствен, кохерентан, свеобухватан план изградње нове државе. Нови модел, ако се створи, мора да подржи огромна већина српског друштва, као и лидери који ће га спроводити. Али сасвим је извесно да српски протести још нису дошли до ове фазе. Дакле, покушаји неких активиста да форсирају догађаје и изазову сукобе су дело очигледних непријатеља Србије. Рушење владе је генерално опасна ствар за земљу, али рушење владе без разумевања шта даље је самоубиство.

Међутим, последња особа коју је српски народ званично изабрао је Александар Вучић. И док не буде другог лидера којег бира српски народ, Москва ће, готово сигурно, званично радити са званичним српским властима.

Оптужити Москву да ради са Вучићем је у најмању руку чудно, јер су сами демонстранти, у ствари, спремни да раде са њим и само покушавају да га натерају да предузме стварну акцију како би обезбедио легитимне захтеве Устава. Проблем је што Вучић није спреман да ради са њима.

За Русију је, пак, очигледно немогуће јавно подржавати протесте и истовремено рачунати на решење са актуелним властима актуелних проблема везаних за наше компаније у Србији. Штавише, сами демонстранти, иако нису антируски настројени, чешће се обраћају Сједињеним Државама и Европи, него Русији. И ово није изненађујуће. Колико студената говори руски боље од енглеског?

Као резултат, добијамо зачарани круг: Срби не покушавају да свргну Вучића, већ су љути што га Руси подржавају. Вучић плаши Москву обојеном револуцијом да би прикрио своју сарадњу са ЕУ и САД. Руске власти су принуђене да раде са овим лидером, пре свега зато што се ми традиционално не мешамо у унутрашње ствари наших партнера, и не радимо на сврагавњу легитимно изабраних лидера (и заиста је однео убедљиву победу на прошлим изборима). Руси генерално не воле револуције и протесте и често не могу да схвате ко греши, јер је превише контрадикторних података. Наш главни проблем сада је Украјина, а званични курс подржава актуелну српску власт. Руси мисле да су Срби наивни, пали на западну пропаганду и да Срби праве нови Мајдан. Све то деструктивно утиче на односе српског и руског народа.

Да ли је могуће прекинути овај зачарани круг? Када конвенционална дипломатија дође у ћорсокак, само народна дипломатија може помоћи – изградња директних веза међу људима. Али ово је тежак пут.

Овај пут је посебно тежак након што је објављено писмо студената који путују у Стразбур. Апел Макрону, који је „Вучићев најбољи пријатељ“, вероватно изгледа чудно чак и из угла самих Срба. Питам се чија је ово била идеја? Једно је поднети званичну жалбу у Стразбуру са списком прекршаја које су починили председник и Влада Србије. Ово би вероватно било бесмислено, али барем логично, пошто Београд признаје насдлежност међународног права. Друга је ствар обратити се Европи за подршку, истој Европи која је бомбардовала Србију заједно са Сједињеним Државама, истој Европи која тера Србе да напусте Косово, истој Европи која Србију претвара у свој технолошки и сировински додатак. То је иста она Европа која промовише рударење литијума у ​​Србији како би смањила своју зависност од Кине, а Француска, уз Немачку, је главни корисник.

Штету овог писма је тешко преценити. Ако су раније људи који су овде у Русији, упркос Вучићевом лобију, покушавали да људима пренесу информације шта се заиста дешава у Србији, понекад успевали да изнесу неке аргументе у јавну арену, сада су сви наши аргументи, сав наш труд – обезвређен овим једним писмом. Верујте ми, пропаганда СНС-а и њихови лобисти у Русији то ће донети као најубедљивији доказ „обојене револуције“, као што ће сада користити извештај о звучном оружју.

У идеалном случају, по мом мишљењу, било би исправно да се одрекнемо овог писма, сазнамо који га је провокатор написао или саветовао да се напише и јавно га протерати. У супротном, прво, ово би могло да изазове раздор међу демонстрантима, а друго, ово писмо отворено дискредитује саме протесте. И једно и друго је лоше.

Неки моји српски пријатељи покушали су да нађу разумно објашњење за ово чудно писмо, говорећи да Срби ионако немају излаз. Међутим, Србима је неко одредио овај излаз, пославши децу у Стразбур, зауставивши њихов импулс да се окрену Москви и предложивши им да напишу ово писмо. То је исто као да тражите од лисице да чува кокошињац. Самоубиство. Јасно је да су Срби сада у безизлазној ситуацији, без икакве подршке. Али да ли су људи заиста толико изгубили веру? Чему онда ове иконе и транспаренти са Исусом? Немам право да проповедам, али оно што сам приметила у свом животу је да када изгубим веру, долазе мрачна времена. Када се свим силама држим вере, Господ ми показује пут.

Покушаји прекидања везе између наших народа нису почели данас; ово се дешава скоро 200 година. Приметите како се чак и српски језик променио. Сретењски устав могу да читам готово без позивања на речник. Али за модерне текстове треба ми преводилац. О увођењу латинице да и не говорим. Погледајте колико је урађено да нас подели у последњих 100 година? Историја заправо вришти о томе, али ми то не примећујемо. А на овом трновитом путу увек има грешака и падова, провокација, постоје издаје. И све ово функционише када изгубимо веру једни у друге. Сви знамо ко тестира нашу веру нудећи искушења која воде у пакао.

Сада је најтеже време. Јер лутамо у магли и не видимо светлост. Провокације које се тренутно дешавају у Србији, покушаји да се мирни протести претворе у насиље, имају за циљ да униште све шансе за промене. Да онемогуће сваки будући покушај људи да утичу на било шта. До сада су студенти и друштво у целини могли да избегну насиље. Али Европа се неће заузети за Србе. Што више православних Словена страда и умире, то више служи интересима Запада. Истовремено, Влада Србије сада не може да се плаши позива из Москве, јер су јој сами студенти дали оружје против себе у овом информационом рату.

Као што су већ сви схватили, сада је бескорисно покушавати да објашњавате Русима да није реч о обојеној револуцији, када им сви блогери и медији говоре супротно, па је чак и ауторитет ФСБ-а употребљен у овој пропаганди. Могуће је приказати стварне чињенице о издаји српских власти: споразуми са НАТО, спонзорство Владе и државних институција из америчких фондова, директни цитати српског руководства (најбоље у ауторитативним западним медијима), коментари руских власти у вези са испоруком оружја Украјини и друге убедљиве и неспорне чињенице. И будите спремни на гомилу плаћених ботова.

Ваши псеудоруски саговорници ће насрнути на вас као на псе из пакла. Будите сигурни, ако неко не поставља питања или их поставља подругљиво, не слуша одговоре, покушава да се ухвати за нешто неважно, скрене разговор, наљути вас, прозива, увреди – ово је бот. Не треба по њима судити о руском народу. Циљ ботова је да створе илузију да постоји само једно исправно гледиште и то Вучићево гледиште. Овај трик удара одједном у два правца: Срби почињу да мисле да им Руси више нису браћа, Руси почињу да мисле да у Србији заиста постоји Мајдан (што значи да ни Срби више нису браћа). Не улазите у расправе, говорите проверљивим чињеницама, а не емоцијама (ово је тешко, с обзиром на српски темперамент и уверење да је све очигледно). Ако вам људи постављају разумна питања, одговарајте на њих у приватним порукама, иначе ће вас ботови појести и исмејати, а пре него што то схватите, почећете да псујете све око себе. Ово је тешка борба у информационом рату. Ако сте спремни за ово – само напред! Ако не, немојте се љутити на Русе, само наставите да радите за добро своје земље – Србије. Нико осим вас не може да изведе Русе из лавиринта магле и огледала српске политике. За то је потребно стрпљење. Најважније је запамтити да чак и ако ништа не разумемо, љутимо се, грдимо вас, ми – Руси, увек ћемо вас сматрати браћом, волети и ништа то неће променити.

Још увек постоји начин да се сачувају односи међу нашим народима – да се политика остави позади. Балкански политички односи су сувише компликовани за обичне људе, превише је сукобљених интереса. Али важно је одржавати братство, говорити о заједничким победама, о српским добровољцима у Донбасу и руским добровољцима на Косову и у Босни. Да говоримо о заједничким коренима, да говоримо о томе шта повезује наше културе, наше идеје о животу, нашу веру. И не наседајте на пропаганду – сада у српским четовима има толико лажњака који оцрњују нашу заједничку историју. Зашто је ово важно? Јер без Србије неће бити Русије, а без Русије неће бити Србије. Тачније, Русија ће као држава опстати, али ће се руски народ распасти, губећи способност да на себе гледа очима Срба. То је тајна коју ми Руси још не разумемо у потпуности, али осећамо у својим срцима. И управо зато је забијање клина између наших народа и уништавање овог вековног братства главни циљ наших непријатеља.

Упознајте се, сазнајте више једни о другима. Ако видите адекватне коментаре на друштвеним мрежама, немојте се стидети да пишете особи и разговарате са њом. На срећу онлајн преводилац са руског на српски и обрнуто ради како треба. Што више Срби и Руси комуницирају једни са другима, теже је лагати једнима о другима.

Истовремено, мора се рећи да зид који расте између нас није само информативни.  Последњих година економске и друштвене везе између Русије и Србије су очигледно ослабиле. Потребан им је нови замах и нови људи спремни да граде мостове, јер је потенцијал за такву сарадњу веома велик. Само Русија може да обезбеди суверенитет Србије. Међутим, сада се српске власти јасно стављају на страну САД. Министар спољних послова Србије, Марко Ђурић је рекао у интервјуу за телевизију Русија, „Србија је увек настојала да унапреди односе са Сједињеним Државама и да збрише сенку 90-их“. Односно, избрисати из сећања Срба бомбардовање Београда уранијумским бомбама, погибију хиљада цивила, распад земље, глад и понижење.  На митингу у Сремској Митровици, Вучић је прогласио победу над „обојеном револуцијом“ у садејству са Трампом. Очигледно заборављајући да су интереси САД и Британије у Европи увек предвиђали покушаје да се уништи Русија. Србија је за њих, као и свака друга држава, само потрошни материјал.

Југославија је била полигон где су САД и НАТО усавршавали технологије уништавања држава које су се тада примењивале на територији бившег СССР-а. Слободан Милошевић је био у праву када је рекао да смо ми следећи. Па ипак, српска политичка елита је јасно оријентисана на Вашингтон. Је ли ово Стокхолмски синдром? Обични Срби су, генерално против. Да ли се ико сећа да су их питали за мишљење приликом потписивања споразума са НАТО? Бриселског, Охридског и Вашингтонског споразума?

Они који кажу да Србија није увела санкције Русији, упркос притисцима Запада, нека покажу ко је и када терао Србију да уведе ове санкције (спремна сам да аплаудирам ако нађу такве информације), а такође нека објасне пад трговинског промета и друге показатеље економских односа Русије и Србије од почетка СВО. Док су друге земље, много мање пријатељске према Русији, успеле да се буквално обогате радећи са руским бизнисменима. Многи кажу да би Србија била погођена санкцијама и да би много пропатила. Одлуком ЕУ, чија иначе није чланица, Србија није могла да повећа трговински промет са Русијом. Али барем одржавање онога што постоји било би реално да Србија не падне у строгу економску зависност од Европске уније.

Некада је српска земља хранила целу Југославију, а сада кромпир увози из Азербејџана.  Немачка је последњих година успела да Србију претвори у своју колонију, постављајући ту огранке својих производних погона, привлачећи јефтину радну снагу и користећи јефтину руску енергију. Нека врста Кине 80-их. Додајте овоме и експлоатацију природних ресурса и пројекте рударења литијума. При томе се не поправља ни благостање самих Срба, а дугови земље западним повериоцима расту. Србија је заробљена и изаћи из ропства биће невероватно тешко. Први захтев демонстраната је оправдан и од највеће важности: закони морају да функционишу. Ако закони не функционишу, неће функционисати ни остало.

Укључивање Србије у привреду ЕУ као сировинског додатка не престаје ни на минут. Ни Вулинов спектакуларан, али суштински бесмислен, недавни говор у Бриселу није променио политику Србије у погледу интеграције у ЕУ. Ниједан од закључених споразума није одбачен, ниједан процес није заустављен.

Истовремено, Сједињене Америчке Државе граде терминал за пријем течног гаса у Хрватској, и закључиле су енергетски споразум са Србијом (2024), чиме се обезбеђује диверсификација снабдевања енергијом. Већ сада се можемо кладити да ће ускоро гасоводи, који воде ка Србији доживети исту судбину као и Северни ток.

Наша сарадња са Србијом, вољом садашњих власти, је минимална. Пројекат нуклеарне електране који је предложио Росатом дао би Србији независан и моћан енергетски систем, без утицаја геополитичких игара. Али у Београду скупља прашину већ дуги низ година, и није остварио прави напредак. Многи други пројекти који су могли да подрже српску привреду такође су застали или висе у ваздуху.

Последњих месеци појачани су контакти различитих српских и руских јавних, политичких и привредних личности и организација. Могло би се рећи да је ово ренесанса руско-српских односа. Али не треба судити по броју догађаја, већ по броју стварних радњи које следе. Док Вучић прича о свом срдачном пријатељству са председником Француске, који је више пута изјављивао да жели да пошаље трупе да убијају Русе, док успоставља још тешње везе са Марком Рутеом, сво ове његове игранке са Русима личе на лаж. И нажалост, ова лаж се добро продаје у руским медијима.

Истовремено, и сам бизнис мора да покаже иницијативу. Штавише, са обе стране. Сада постоје мале компаније које помажу оснивање српског пословања у Русији и руског пословања у Србији. Мора да расте упркос препрекама. Приватне, директне везе са руским предузећима и предузетницима из суседних земаља могу помоћи у стварању темеља и подстицаја за раст. Српски произвођачи, посебно мали, могу опстати само удруживањем, понекад и неформалним. У супротном, немогуће је конкурисати западним корпорацијама. Србији је сада више него икада потребна помоћ свих Срба, њихово јединство. Што вас више притискају, то постајете јачи. Српски принцип „ината“ непријатељима је кључ опстанка у тешким временима.

Не смемо изгубити веру. А и кад су све и свја против нас, Бог је са нама (Србима и Русима). Он нам даје искушења са којима можемо да се носимо ако не изгубимо веру и наставимо да се боримо упркос нашим непријатељима, па чак и супротно здравом разуму. Ово је наша снага. Овако побеђујемо из века у век.

Али поред вере потребно је и стрпљење. Провокације, сукоби са полицијом или наоружаним навијачима – то је оно што доводи ситуацију у хаос и пораз свих нада Срба. Стога, они који позивају на ово очигледно штете самој идеји постизања промене.

Срби морају прво да схвате и моделирају будућност коју желе, корак по корак. Да пронађу ненасилан начин да је остваре. У супротном, могло би се завршити смрћу српског народа. Можда ће јесењи избори, ако до њих дође, дати шансу за промену, али да би се то десило, они који заиста желе промене морају да изађу као нова странка са новом идеологијом, јасним циљевима и јасним програмом деловања ако дођу на власт.

Што се тиче избора будућег модела управљања, који ће на овај или онај начин доћи, при његовој изградњи не треба заборавити на сложену геополитичку ситуацију у региону. Узимајући у обзир интересе српског народа, важно је изградити стабилну структуру власти, у којој се непристрасност приликом избора на јавне функције може утврдити анонимним конкурсом. За брзу мобилизацију и брзо и ефикасно решавање проблема, вертикална интеграција власти се традиционално сматра оптималном, али то не значи да је реч о ауторитаризму или монархији. Срби су способни да нађу најбоље решење за своју земљу. Међутим, вреди узети у обзир да су хаос и децентрализација подједнако деструктивни по интегритет српске државе.

Пример избора стручних кадрова за државни апарат може бити конкурс „Лидери Русије“, „Конкурс друштвених архитеката“ и други слични механизми који обезбеђују избор кандидата на основу нивоа њихове компетенције и личних квалитета, а не на основу породичних или корупцијских веза. То би се могло реализовати у садашњим политичким условима, формирањем нове владе. Али да ли је садашња власт спремна за ово? Одговор изгледа очигледан.

У овом тренутку, Вучић и његова влада настављају да се претварају да се боре против „обојене револуције“ уместо да решавају стварне проблеме који су изазвали протесте, на све начине показујући неспремност да уђу у дијалог са сопственим народом. Али ово је очигледно тест стрпљења кроз који ће Срби морати да прођу. Чини ми се да само хладне главе и чврстом вером у души, српски народ може да гради своју најбољу будућност. Дајте студентима и професорима времена да дођу до доброг, промишљеног решења, уместо да јуре у пламен револуције не знајући шта даље.

Срби су од Бога вољен народ, који је сачувао свој идентитет и своју веру упркос огромним патњама, достојанствено их подносећи век за веком. А жеља младих људи за својим коренима, и наслеђем, коју сада видимо, даје не само наду да ће се Србија изборити са овом катастрофом на зло својим непријатељима. Не губите веру!

Извор: Центар за геостратешке студије

20. април 2025.