Папа и не мора посетити Србију. Папистички дух дуализма по Србији и српским земљама деценијама институционализовано чинодејствује, надзире и кажњава
Павле Ботић (Извор: Јутјуб)
Новојављени истиновидац, Преподобни Ава Јустин Ћелијски, указује да у историји људског рода постоје три главна пада: Адамов, Јудин и папин[1]. Уколико у земаљском царству папоцезаризма место Безгрешног Богочовека заузме Vicarius Christi (заменик Господа Христа, свегрешни човек, папа!), онда овакав окултни процес можемо назвати разоваплоћењем Богочовека Христа![2] Јер, ниједна јерес није тако радикално и тако интегрално устала против Господа Христа и Цркве Христове као што је то урадио папизам кроз догмат о непогрешивости папе, човека.[3]
Према логосном тумачењу Жарка Видовића Први и Други светски рат на српском етничком простору били су, заправо, верски крсташки ратови против Православља и српског народа на Балкану[4]. Силни и организовани злочини над српским цивилима у Првом и Другом светском рату најбоље доказују верски карактер ових похода на српски народ на балканском полуострву. Срби су једини народ којег јеретичка римокатоличка црква никада није трпела на „свомеˮ папоцезаристичком тлу. Зато папска светска црква стављајући се у службу панонског крсташког римокатолицизма, antemurale christianitatis, на српски народ баца анатему![5]
На заветни српски народ у Новом веку не насрће само германски и венецијански римокатолички папоцезаризам и прозелитизам. Православна вера српског народа, то јест завет српског народа са Господом Христом, угрожен је и изнутра, од српске грађанске класе. Наиме, српски завет по заветном расуђивању Жарка Видовића, савршено се усклађује са племенско-задружном народном организацијом, јер је карактер завета монашки![6] Насупрот пастирско-ратарском моделу српске народне заветности, нововековно српско грађанство (трговци, чиновници, крупне занатлије, интелигенција)формирано вредностима европског хуманизма, рационализма, прогреса, материјализма или индивидуализма у градовима, одбацује Светосавски и Косовски завет српског народа и Српску православну Цркву:
„Сав презир који је грађанство гајило према Српској православној Цркви – од Доситеја до Милоша Црњанског – и сав онај Видовдански култ јунаштва (паганског!) јесте презир према једној установи зато што то није установа моћи, било моћи војне, оружане, јуначке, било моћи економске, било политичке или просветитељске моћи знања и науке.ˮ[7]
Речју, језички Срби-грађани немају црквену свест о своме духовном или националном идентитету, и као такви не осећају се ни верницима Српске православне Цркве, ни припадницима српског народа. Примера ради, српско грађанство јужне Угарске у потпуности пристаје на доситејевски, секуларни концепт нације.
II
Злодуховна римокатоличка теологија Августина и Томе Аквинског верује да је и зло у својој суштини Божанство, исто онако како је Божанство уистину Добро[8]. Овакав верски дуализам има поверења и у Зло и у Добро као еманације божанскога духа. Римокатолички дуализам допушта обожавање Зла као Божанства равног Божанству Добра. Од дуализма као магијског компромиса између два „равноправнаˮ Бога, Христа и Сатане, потиче и религиозна легализација папоцезаристичког идолопоклоничког култа царства земаљског: царске државе, моћи, власти, земаљских институција, идеологије, политике, делâ људских руку, великих градова, имовине, поседа, капитала, цивилизације, културе, науке.[9] Да би дуализам вере заживео било је неопходно догматизовати папску теологију, и учинити је „непогрешивомˮ. Латинска јеретичка црква и „непогрешивиˮ папа, прејемственик покајања апостола Петра и „заменикˮ Христов, поседници су„истинâˮ једине „непогрешивеˮ људске науке, човекобожне теологије:
„Дуализам је зачет у западној теологизацији историје, државе и права: још са Августином (354-430). Са том теологизацијом задржан је у потпуности онај властољубиви дуализам старог Рима, само што је он сада прерушен у хришћанство: сам Христос је узет као божанство које даје пуномоћ за оснивање ̕Божанске државе̕! Сам Христос узет је за ̕све до ка̕да човек није слободан. Тако поступити према Христу може, заиста, само Велики Инквизитор. А то је страст властољубља, најдубљи греховни пад човеков. Јер дуализам је вера у којој свој рационални ослонац тражи властољубље. Дуализам (теологизација историје, државе и права, западна философија) је само рационализација страсти властољубља моћних, и слабости поданика који желе да се лише савести и личне одговорности…ˮ[10]
Тако је идеолошким процесом теологизације сам дуализам заоденут хаљином хришћанства које носи крст и понуђен као „хришћанствоˮ![11] Многи радознали људи који столећима не примају хришћанство, заправо не примају зловерје дуализма!
Нарочито у двадесетом и двадесет и првом столећу верски дуализам ће од стране политичког и духовног Запада српском народу бити наметан као елементарно средство посветовњачења Срба и унутрашњег разоваплоћења Српске православне Цркве. Наиме, српски сељачки синови учећи се благочестију по европским и српским универзитетима, а лишени манастирског послушања, страха Божијег, опита, трпљења, покајања, подвига праве вере, борбе против сопствене огреховљености…, на универзитету су у своје биће примали неблагословено грађанско хришћанство верског дуализма, то јест „могућностˮ амбивалентног служења Христу и мамону[12]. Јер, дуализам негира православну веру, а универзитет негира Христову Цркву!
По повратку у отаџбину прихватајући се свештеничког позива, српски академски хришћани, проповедници грађанског хришћанства, несвесно су српском народу постајали antemurale christianitatis! Уверени у сопствену службену правоверност нису се причешћивали Општеобавезним, Неизменљивим, Богооткривеним и Црквеним Свештено-догматским истинама. Подвижници хришћанског дуализма поставши део српске црквене јерархије од православног српског народа нису тражили ни послушање јеванђелским заповестима Христовим, ни апостолску праву веру којом је Свети Сава заветовао српски народ, ни ношење крста свога спасења, већ само послушање јерархији! Истовремено, хиротонисани баштиници хришћанског дуализма кренули су у процес оцеђивања комарца и прождирања камиле. Отпочели су проповед духовне науке које у Јеванђељу Христовом нема! Њихова проповед и није дело вере, већ ствар „безгрешнеˮ теолошке професије која се темељи на акривичној савремености Цркве и икономичној надвремености овога света; на староадамовском домостроју самопокајања и самоспасења; на екуменској светолеранцији према сопственим телесним и умним страстима; на дуализму заједнице љубави између земаљског и Небеског Царства! Речју, првосвештеницима хришћанског дуализма Небеско Царство Божије без активног служења слави овога света само је апсурд, парадокс и негација реалности!
С друге стране, Оваплоћени Богочовек Христос, Бог Цркве, говори прокуратору Понтију Пилату и свима људима: Царство моје није од овога света![13] Првоврховни апостол Павле заповеда: Не упрежите се у исти јарам с невјерницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има свјетлост с тамoм? А какву сагласност Христос с Велијаром? Или какав дио има вјерни с невјерником? И какво је слагање храма Божијег са идолима?[14] Најљубљенији ученик Христов и највећи тајновидац Новог Завета, Свети Јеванђелист Јован Богослов, опомиње: Не љубите свијета ништо је у свијету. Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему. Јер све што је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од свијета, и свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек![15]Свети апостол Јаков упозорава да је пријатељство према свету, непријатељство према Богу (Јак. 4, 4)! Свети Игњатије Брјанчанинов поучава да се речју свет означавају они људи који воде грехован живот противан Вољи Божијој, и живе за време, а не за вечност[16]. Равноапостолни Николај српски тајноводи: Ваистину, и није могуће угодити свету и Богу; Богу се још може угодити истином и правдом, док се свету не може угодити ама баш никако, ни истином, ни лажју, ни правдом, нити неправдом![17] Блаженопочивши грузијски старац, архимандрит Лазар Абашидзе, сведочи: Пошто свет сам у себи нема ипостасну истину која би му открила праву вредност ствари; само један закон јасно дефинише шта је грех, а шта добро: то је јеванђелски закон![18]
III
Вапијући глас Светог Свештеномученика Јована Рапајића укорава све нас: боље је и ђаволски бити свим бићем, него бити Божији и мамонски у исти мах[19]!
Преподобни Јаков Жички обраћајући се посланицом српском свештенству за време Другог светског рата, посведочио је: Ви свештеници сте опоганили дух свој римском и светском науком![20]
И грми Свети Ава Јустин из Царства Божијег на „светостˮ београдског синода и сабора, и на сав род српски: политичко партизанство свештеника и првосвештеника граничи издајством Светосавља и Православља; ако чак и многи свештеници, и многи епископи изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, – и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале![21]
После представљења блаженопочившег патријарха Павла (2009) духовно раслабљени српски епископи надахнути домостројем хришћанског дуализма, постигли су оно што у свештеној историји српскога народа, није пошло за руком никоме. Успели су да се саблажњују о Духовдано тајноводство српских светитеља (јер су српски светитељи од Светог Саве до Новојављеног Јустина Ћелијског осудили дуализам и клерикализам!) и да се саблажњују о многострадални и непокајани српски народ! Успели су да се теше и подвизавају фарисејистиком нејеванђелске стварности (православним факултетима, православном теологијом, црквеном дипломатијом, светским савезом цркавâ, екуменизмом, расколом, епискополатријом); успели су да предају српске православне светиње у Македонији странцима; упињу се да умање број канонизованих Мученика Јасеновачких. Штавише, у духу папистичке традиције antemurale christianitatis бацајући анатему на чланове Православног Никеоцариградског Символа вере који се тичу исхођења Духа Светога од Бога Оца и учења о Цркви као Телу Христовом, патријарх Порфирије изнова је бацио анатему на православне Србе!
Богородичност Истинâ Цркве Христове мора остати неповређенa! Зато се према Безгрешним Речима Васкрситеља, хула на Светога Духа Истине, који јесте Душа и Учитељ Цркве, неће опростити никадa (Мт. 12, 31)!
Папа и не мора посетити Србију. Папистички дух дуализма по Србији и српским земљама деценијама институционализовано чинодејствује, надзире и кажњава.
Блажени који не видеше, а вероваше (Јн. 20, 29)! Христос Воскресе!
Извор: stanjestvari.com
12. мај 2024.
[1] Преподобни Јустин Ћелијски: „Човек или Богочовекˮ, Православна Црква и екуменизам, Наследници оца Јустина, манастир Ћелије, Ваљево, Београд, 2001, стр. 134.
[2] Нав. дело, стр. 134.
[3] Исто, стр. 143.
[4] Вид. Жарко Видовић: Срби и Косовски завет у Новом веку, Српски научни центар, Пријатељи професора Жарка Видовића, Београд, 2021, стр. 74-75.
[5] Нав. дело, стр. 74.
[6] Исто, стр. 74-78.
[7] Исто, стр. 84.
[8] Исто, стр. 90.
[9] Здравоумни архимандрит Рафаил Карелин подсећа: „Запад је хтео да Царство Небеско спусти на земљу и да земаљским средствима изгради рај на земљи. Исток је увек плаћао данак – цару царево – и припремао пут за Царство Небеско у срцу човековом, за прелазак у вечно Царство, а не у земаљско.ˮ (Архимандрит Рафаил Карелин: „Одлике религијског начина размишљања Истока и Западаˮ, Хришћанство и модернизам, прев. Божана Х. Стојановић, манастир Успења Пресвете Богородице Подмаине, Будва, 2013, стр. 105)
[10] Жарко Видовић: Срби и Косовски завет у Новом веку, стр. 90.
[11] Нав. дело, стр. 91.
[12] Свети Николај Жички и Охридски просвећује Духом Светим: „Светосавски епископат је сав потицао из Свете Горе. При обновљењу епископата треба управити поглед пре свију и свакога на манастирлије, и то на оне који су прошли монашку дисциплину првенствено било у Светој Гори, било пак у неком отачаственом манастиру уређеном по светосавски, како смо пре изнели. Епископи подвижници и епископи књижници, тако се могу назвати епископи светосавски и епископи модерни. Подвиг и књиге, манастирска школа практичног подвига, практична дисциплина духа и живота, или светска школа писмености, интелектуалних сведоџби и књижевних радњи. Да овај други школски епископат стоји ниже од оног подвижничког епископата, излишно је и говорити! Монаси подвижници у већини случајева силом су довлачени и постављани на столице епископске. И такви су бивали најбољи пастири Цркве Христове. При избору епископа треба осујетити, чак и казнити, сваку личну агитацију, посредну или непосредну. Сузбити гордељивце и наметљивце, то нека је правилопри избору епископа. Гордељиви су они који највише полажу на школску сведоџбу и књигу, али немају школу подвига, јер кад би ову имали, не би били гордељиви. Наметљиви су они који похотствују на епископски чин, не ради живота небеског, него ради живота земаљског!ˮ (Свети Николај Жички и Охридски: Војловички стослов, манастир Успења Пресвете Богородице Подмаине, Будва, 2016, стр. 19-20)
[13] „Царство моје није од овога свијета; кад би било од овога свијета Царство моје, слуге мо је би се бориле да не будем предан Јудејцима; али Царство моје није одавде.ˮ (Јн. 18, 36)
[14] 2. Кор. 6, 14-16.
[15] 1. Јн. 1, 15-17.
[16] Свети Игњатије Брјанчанинов: „Светˮ, Енциклопедија православног духовног живота, прев. Младен Станковић, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2008, стр. 456.
[17] Свети Николај Жички и Охридски: Љубостињски стослов, манастир Успења Пресвете Богородице Подмаине, Будва, 2016, стр. 15.
[18] Архимандрит Лазар Абашидзе: „Како се јеванђелско добро разликује од људског добраˮ, О тајним болестима душе, прев. Марина Тодић, манастир Успења Пресвете Богородице Подмаине, Будва, 2014, стр. 79.
[19] Свештеномученик Јован Рапајић, Витез и сведок Крста, Србски духовни луг XX века, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2015, стр. 209.
[20] Монах Јаков Арсовић, Свети сведок покајања, Србски духовни луг XX века, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2015, стр. 170.
[21] Преподобни Јустин Ћелијски: „Православно свештенство и политичке партијеˮ, Сетве и жетве, Наследници Оца Јустина, манастир Ћелије, Ваљево, Београд, 2007, стр. 551.
