Насловна » Articles Posted by Центар за геостратешке студије (Page 159)
About Центар за геостратешке студије
ЦЕНТАР ЗА ГЕОСТРАТЕШКЕ СТУДИЈЕ је невладино и непрофитно удружење, основано у Београду на оснивачкој скупштини одржаној дана 28.02.2014., у складу са одредбама чл.11. и 12. Закона о удружењима (»Службени лист РС«, бр.51/09). на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.
Мисија Центра за геостратешке студије гласи: „Градимо будућност, јер Србија то заслужује: Вредности које заступамо утврђене су кроз нашу историју, културу и традицију. Ми се држимо тога да без прошлости нема ни будућности. Из тог разлога да бисмо градили будућност морамо да знамо нашу прошлост и да негујемо нашу традицију. Праве вредности су увек утемељене, а будућност се без тог темеља не може градити у добром смеру. У времену преломних геополитичких промена, од кључне важности је да направимо мудар избор и донесемо правилне одлуке. По страни треба оставити све наметнуте и искривљене идеје и вештачке нагоне. Чврсто верујемо у то да Србија има довољно квалитета и потенцијала да без обзира на претње и ограничења, сама определи своју будућност. Ми смо посвећени српском становишту и праву да сами одлучујемо о својој будућности, при том имајући у виду чињеницу да је историјски гледано било много изазова, претњи и опасности које смо савладали “.
Визија: Центар за геостратешке студије тежи томе да постане једна од водећих светских организација у домену геополитике. Такође, жели да се позиционира као домаћи бренд. Настојаћемо да заинтересујемо јавност у Србији за међународне теме и окупимо све оне који су заинтересовани за заштиту државних и националних интереса, јачање суверенитета, очување териотријалног интегритета, очување традиционалних вредности, јачање институција и владавине права. Деловаћемо у правцу проналажења истомишљеника, како у домаћој тако и у светској јавности. Усресредићемо се на регионалну сарадњу и повезивање сродних НВО организација, како на регионалном тако и на међународном нивоу. Покренућемо пројекте на међународном нивоу за подршку репозиционирања Србије и очувања територијалног интегритета. У сарадњи са медијским кућама реализоваћемо пројекте који су усресређени на ове циљеве. Организоваћемо едукацију заинтересоване јавности кроз конференције, округле столове и семинаре. Настојаћемо да пронађемо модел за развој организације који би омогућио и финасирање активности Центра.
Изградимо будућност заједно:
Уколико сте заинтересовани да сарађујете са нама, или да помогнете рад Центра за геостратешке студије, молимо вас да нас контактирате путем електронске поште:
center@geostrategy.rs
View all posts by Центар за геостратешке студије →
Напети односи између САД и Русије, подигнути су на виши ниво званичним отварањем НАТО базе у Румунији, која је део америчког „ракетног штита“(1). САД овај ракетни штит називају одбрамбеним, док са руске тачке гледишта он представља опасност по безбедност Русије. Председник Русије је тим поводом изјавио: „Амерички штит није одбрана већ нуклеарни потенцијал Вашингтона у Европи(2). Пројекат ракетног штита произашао је из америчке спољнополитичке и безбедносне стратегије дефинисане након завршетка Другог светског рата. Први пројекат управљања против-ракетном одбраном развила је лабораторија аеронаутике при Универзитету у Мичигену 1945. године по захтеву Америчке војске. Овај пројекат је носио назив „Wizard“(3) и имао је за циљ конструкцију ракете и радара за против-ракетну одбрану (ПРО) са аутоматизованим системом навођења и управљања. „Wizard“ је 1958. године сведен на истраживање, а развој даљег система ПРО настављен је у оквиру војног пројекта „LIM-49“. Од 1967. године САД су развијале програм „Sentinel“ касније преименован у „Safeguard“. Програми су развијани у периоду Хладног рата, током којег је дошло до једне од највећих криза у односима САД и СССР. Кубанска ракетна криза из 1962. године позната је као догађај који је довео свет на ивицу нуклеарног рата, а изазвана је размештањем америчких ракета средњег домета у Турској и Италији (4). Одговор СССР-а био је размештање совјетских нуклеарних пројектила на Кубу. Председник Кенеди је тај потез назвао националном опасношћу за САД. Кубанска ракетна криза је срећом завршена без употребе нуклеарног оружја и остала је забележена као период највеће конфронтације две велике силе. Десет година касније, 1972. године САД и СССР су потписале Договор о ограничењу система против-ракетне одбране, који је имао неограничен рок дејства, али је свака страна могла да прекине договор по сопственом нахођењу(5).
О најновијим дешавањима поводом избора у Србији, тврдњама опозиције да су изборе обележиле бројне неправилности, изјавама власти да опозицију штити амерички амбасадор, правцима решавања садашње политичке кризе и другим темама разговарамо са Драганом Трифковић, чланом Председништва ДСС, кандидатом за народног посланика на листи коалиције ДСС-Двери и директором Центра за геостратешке студије.
НАТО се формално залаже за очување мира и безбедности, а својим деловањем остварује супротне ефекте, видљиве у разореним државама и порасту тероризма. Грађани Србије имају крајње негативан однос према НАТО-у због њеног агресорског деловања и пре свега због нашег искуства из 1995. и 1999. када нас је та организација бомбардовала, кршећи међународно право. Према истраживањима јавног мњења у Србији, 80% грађана Србије се противи било каквој сарадњи са НАТО. Власт у Србији се не обазире на вољу велике већине народа, већ се понаша као да је одговорна НАТО-у, а не држави Србији чије интересе треба да штити.
Значајно унапређивање сарадње Србије са НАТО, реализовано је 2015. године. Ова информација се може пронаћи на званичном сајту НАТО (1) где стоји да се Србија определила за чвршћу сарадњу кроз Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП). Активности Србије према НАТО-у, констатоване су и у Русији. О овој теми се говорило на закључном заседању Колегијума Министарства одбране Руске Федерације на којем је министар одбране РФ Сергеј Шојгу изнео анализу војно-безбедносне ситуације у свету у присуству председника РФ Владимира Путина (2).
Српска напредна странка, истицала је своју „бескомпромисну“ борбу против корупције као једну од најважнијих тачака свог програма још у предизборној кампањи 2012. године. Тада је Александар Вучић обећавао: „Оне који су главне и кључни кривци за овакво уништавање Србије, који су се на противправан начин толико обогатили да не знају шта ће са тим новцем, а да остатак не зна како да преживи, обећавам да ће одговарати ако ни због чега другог онда због закона и правде и да више никоме не падне на памет у овој земљи да пљачка и краде своје грађане“. Давао је уверења да ће проблем који су наследили од претходних власти, решити у најкраћем року и да СНС има нулту толеранцију према криминалу и корупцији.
Представници српске власти воле да истичу како Србија развија добре односе са Вашингтоном и Бриселом с једне стране и са Москвом с друге стране, односно како је Србија војно неутрална земља и не жели да се сврстава ни у један војни блок. Такве тврдње су декларативне и не постоје аргументи који би могли да одбране ту позицију. Ни у једном стратешком документу који се тиче безбедности и одбране Србије („Стратегија националне безбедности Републике Србије“, „Стратегија одбране Републике Србије“, „Доктрина Војске Србије“, „Закон о одбрани Републике Србије“, „Закон о војсци Србије“), не постоји одредба која дефинише војну неутралност. Руководство Србије се по потреби позива на члан „Резолуције о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије“ из 2007. године, донете на предлог Демократске странке Србије који дефинише: „Народна скупштина Републике Србије доноси одлуку о проглашавању војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука о том питању“.
Покушај да се такозваној небеској Србији (или боље рећи миту о њој) зада снажан и по могућству одлучујући и завршни ударац, од кога се она не би могла више никада опоравити, завршио се на потпуно невероватан и неочекиван начин и то, како за саме њене реализаторе-експериментаторе, тако и за нас огледне куниће на којима је све то покушано да се изведе. Успењем Ане Брнабић и њеног претече Лазара Крстића само је, јасније него икада до сада, крајем прошлог и почетком овог века, указано на кал и блато које тренутно прекрива овоземаљску Србију. То бездушје и бесмисао посрнуле и залутале овоземаљске Србије, у којој данас сви битишемо како и колико можемо, васрсло је небеску Србију и подарило јој моћ већу него икада до сада. Цинизам је да нам је тек голо и сирово зло показало прави смисао и значај истине, правде и добра и то боље и јасније него што су нам то поручивали сви наши славни и преци и свеци!
Спроводећи „лажну хомогенизацију народа“, „политичари од каријере“ годинама профитирају на отвореним сребреничким ранама. Као и сваке године и овогодишња комеморација у Поточарима, 11. јула, неће проћи без политизације. У недостатку могућности да се народу понуди боља будућност, отварају се старе ране, прекопава се по гробовима , броје се жртве са обе стране (далеко од тога да их треба заборавити) и народу, свако свом националном корпусу нуди „нову наду“ за прекомпоновање Дејтонског мировног процеса, по „националним афинитетима“.
Сребреница је годинама разапета између четири (две) стране исте трагедије. Прво Бошњаци преброје своје жртве, као да српске нису ни постојале, онда Срби оплакују своје, оправдавајући притом зверства којих је било и са њихове стране, а у суштини су с једне они којима је крвави рат обележио цео живот и који данас тешко живе у том граду, а с друге, разни политички кругови који сваки 11. јул виде као прилику да политички уновче све оно што обележавање злочина са собом носи.
Свет је вековима функционисао тако што су сиромашни позајмљивали од богатих. Богати су наравно наплаћивали сопствени интерес и то наравно није ништа чудно само по себи! За камату се зна више од једног миленијума. Ипак, „ново доба“, донело је једну велику новину- да неко ко је без пара позајмљује новац, наравно виртуелан. Уз то, неко ко је у потпуности без покрића наштампао велике количине свежег новца, даје неком тај исти новац, притом га уцењује, поставља услове, инволвира своју технологију, своје прописе (које мења у сред утакмице), намеће своје фирме и производе…
Али како је то могуће? Опште је познато да се недостатак новца може надокнадити позајмицом од онога који га има. Новац се увек позајмљује уз камату, камата је цена новца. Ту наравно нема ничег спорног. Спорно је кад неко узме од неког новац, а онда му тај исти новац позајми, а притом му наплати свој интерес. Како је то могуће?
Недавно је Демократска странка Србије потписала Меморандум о сарадњи са Путиновом странком Јединственом Русијом. То је стратешки документ којим су дефинисани конкретни кораци које ће две стране заједнички да предузимају. Поред очувања Косова и Метохије у саставу Србије и правно-формалног утемељивања војне неутралности Србије, потписнице су се обавезале да „пружају подршку и спремне су да пруже допринос даљем развоју сарадње између Руске Федерације и Републике Србије у економској сфери“.
Демократска странка Србије сматра да су европске интеграције погубне за српску економију, посебно за српску пољопривреду, и да Србија треба у будућности да се стратешки оријентише на руско тржиште. Неопходно је да што пре вратимо царине на увоз производа из ЕУ, због тога што бесцарински режим са ЕУ негативно утиче на домаћу привреду. ЕУ издваја велика средства из буџета за подршку и помоћ пољопривреди, док је Србија додатно смањила и онако премала издвајања сељацима. У таквим условима српски производи не могу да буду конкурентни на домаћем тржишту. Србија као земља са великим пољопривредним потенцијалом се нашла у позицији да увози пољопривредне производе из ЕУ, САД, Кине, Јужне Америке и др. земаља а да приноси српских сељака труле. Додатна отежавајућа околност су турски произвођачи који су се због ремећења односа са Русијом, преусмерили и на наше тржиште. Њихови производи су такође јефтинији од домаћих због подршке коју добијају од своје државе. Ако томе додамо и монополске услове нашег тржишта и увозничке лобије, схватићемо да српски пољопривредници немају никакву шансу у датим околностима.
Кажу да историју пишу победници. Зато би одговор на питање да ли је распад СССР био дефинитивни геополитички пораз Русије требо да дају они који владају, креирају уџбенике, или пишу историју. Чињеница је да се „хладни рат“ окончао поразом совјетског система, нема спора. Наравно, свако има право на своју верзију историје, па није чудно што „западни поглед“ на ту епоху истиче тај тријумфалистички приступ, попут Френсиса Фукујаме који рекао да је то крај историје. Али ако ствари погледамо из друге (руске) перспективе, видећемо да тај крах система није био и крај само Русије, већ само једна лоша фаза, из које произилази данашњи положај ове државе.
Живети 20 и кусур година без присуства једне од суперсила, односно без глобалног утицаја једне велике земље – довољно је дуг историјски период да се сагледа оно што до сада није било могуће. Председник Русије Владимир Путин је тај период у коме се његова земља нашла назвао „највећом геополитичком катастрофом двадесетог века“.
