Пише: проф. др Чедомир Антић
Руска Федерација се налази у рату са Глобалним Западом. То није ништа ново. Ален Тејлор, познати британски историчар, је пре шездесетак година препознао два столећа те борбе, коју је без сваке сумње започео Запад. Запад је већином одређивао и њену динамику. Пре три деценије, велику ратну кризу у Украјини предвидео је у књизи Сукоб цивилизација Семјуел Хантингтон. Нису то били „руски агенти” или нешто слично. Једноставно, ова два начника били су привржени својим студијама и научној методологији. За разлику од Френсиса Фукујаме, који је предвиђао вечиту доминацију Запада, његове идеологије и начина живота. Фукујама је био идеолог света који је настао 1989. године, али је више од деценије касније делом напустио и донекле изменио ставове. Ипак, сада се јавио да предвиди пораз Русије.
Глобални Запад није победник. Рат за њега није изнуђен, нити спасоносан, рат ван његове територије само и искључиво одлаже. Након победе из 1989. – која је дошла више сплетом околности него стварним успехом САД и савезника, а посебно не као потврда религиозне поставке о савршеном политичком и привредном систему – требало је реформисати друштво и привреду, прилагодити их новим условима и предвидети будуће изазове. САД су успеле само да наставе Хладни рат и да изазову десетине ратова. Одатле убрзани пад. САД и савезници данас падају демографски, привредно и идеолошки. Оне могу још да се одрже на месту предводнице Западног света, али ако наставе да воде себичну и неискрену политику, ускоро неће више моћи ни то. Када су санкционисали СФР Југославију против је гласао само Зимбабве, светски отпадници заједно нису чинили ни 200 милиона становника. Данас је, против њихове милијарде, бар две милијарде опонената, а преостале четири милијарде су неутралне само зато што САД нису довољно слабе. Чињеница да нису могли да превазиђу вековне предрасуде према Русији и прихвате је, чак ни када је била најслабија, дакле 1993 или 1998, јасно говори у прилог да је сукоб унутар Западне цивилизације уствари анахрони атавизам и да ће јој на крају крајева и пресудити. Ја нисам тако уман као Фукујама па да знам ко ће победити – САД или Руска Федерација. Ипак, знам оно што је он заборавио – хегемон и изазивач ретко победе у борби за светску превласт. Профитира увек трећа страна. Сви знамо која је то држава.
Ех да смо сви срећни као криминалци из ДПС-а… Да умемо да „преломимо мозак” и „променимо цивилизацију”. Да будемо крпе и нељуди. Служити јачима и поистоветити се са моћнима, можда делује као рецепт победе, осим што тако учествујемо у туђим ратовима, прихватамо туђе мане о поразе. Коначно усвајамо и идентитет другога. Јер шта ће ратлуку кичма?
Мислио сам и мислим да је рат за промену свести, цивилизације или не знам чега кад је реч о Украјини, или било коме другом, грешка. Мада су Руси систематски нападани, иако имају много више права да интервенишу ради спаса Руса у Украјини или у нацистичкој Естонији, него што је НАТО имао права да бомбардује Србију, Црну Гору, Српску или Крајину, ја се противим рату против велике већине неког народа и не верујем у промене свести – силом или новцем, без разлике. Такође, знам да је за модеран рат неопходно да буде кратак и мора имати излазну стратегију. Јасно ми је да би Русија била агресор све и да су њени непријатељи дошли до Москве. О томе нас најбоље учи 1991. и 1992. – за које смо били проглашени колективно кривим и санкционисани – а на крају неправедни и корумпирани Хашки трибунал, за стварне и наводне злочине из тог времена, није осудио нити једног политичара из Србије или Црне Горе.
Србија се нашла у тешком положају. Ми нисмо бирали пријатељство са Руском Федерацијом и НР Кином. Све смо дали и предали, наши политичари су 2004. и 2009. били спремни да се за напредак ка ЕУ одрекну Републике Српске, а 2003, 2009. и 2017. Под условом најмањих могућих уступака и Косова и Метохије. Зловоља и слабост САД и ЕУ, њихов култур-расизам, корумпираност и агресивност, немогућили су било какав уступак Србији. Оно што је Бугарској, Хрватској и Румунији дато са много мање демократских и других стандард, Србији је под неуверљивим, лицемерним, образложењем оспорено. Напротив, САД, Британија и Немачка су 1990, 1997, 2008. и 2012. отворено и кључно допринеле паду деморкатских стандарда у Србији.
Ми зато не можемо, све и да хоћемо, да будемо као Хрватска или Бугарска, а било би смешно да се понашамо као Црна Гора, јер ми немамо алтернативни идентитет, нити кога да издамо и напустимо. Самоиздаја је наравно, исто што и самопоништавање.
Грешке Руске Федерације поред тога што су тужне до неопростивости, показују да ми и нисмо тако много, непотребно и бесмислено грешили 1991. године. Ако није могуће научити на нашем искуству, шта говорити о нама као првој жртви америчке агресије? Догађаји у Москви, али и у Берлину, Бриселу и Вашингтону, показују колико је недостатак демократије кобан. И геније се поквари када га деценијама квари апсолутна власт. А да ли је демократска држава она, која на за већину сумњивим изборима на своје чело изабере ментално неспособну особу?
У историји смо често имали овакве ситуације – 1821.-1829., 1853., 1948.-1956. године – и увек, чак и у време комунизма, сачували смо самосталност и достојанство. Понекад смо били и неутрални. Иако наша власт лавира, и у УН гласа у прилог осудама и остраковању Руске Федерације, није касно да се вратимо нашим традицијама. У Устав треба да унесемо политичку и војну неутралност, а као зону интереса за правду и права да дефинишемо заграничне земље у којима обесправљен живи српски народ. Такође, у највиши законски акт треба унети и оштро противљење свим сакцијама. Санкције никада нису донеле победу ономе ко их је увео. Доносиле су корист и власт криминалцима на свим странама. Ако су санкције легитимне, зашто се онда било ко буни ротив нуклеарног или хемијског оружја. Ово треба да буде наш програм. Све друго биће само стварање једне нове, велике Црне Горе – кошмара достојног монструма, какав је Мило Ђукановић, или политичког ратлука, налик Здравку Кривокапићу.
12. април 2022.