Наука и друштво

Недавно сам говорио о одређеним проблемима везаним за оно што спорт данас јесте и упитности његовог постојања те за повратак на физичку културу као здраву и новцем и успехом неоптерећену категорију приуштиву сваком. Било је приче о малигном утицају који спорт има на младе људе и друштво у целости а сада ћу се надовезати на тај текст (https://stanjestvari.com/2023/04/20/milutinovic-treba-li-nam-danasnji-sport-ili-je-dovoljna-fizicka-kultura/) актуелним догађајима. Од рекапитулације на тему до кошаркашке грознице и туче,  преко казни и поновних сублимисаних порука о „писању историје” спортом што је већ медијски манир годинама уназад.

Пише: Александар Милутиновић

Живимо време нама јединствено и посебно. Некад тешко, претешко а некад радосно, лепо и занимљиво, са бројним могућностима које су биле непојмљиве до само пре 30, 40 или 50 година. Мало смо тога свесни. Пуно личне кукњаве и нереалних очекивања, а мало труда за општедруштвене ствари. Зар мислимо да се може бити и лично срећно у друштву које је колективно оболело?

Прочитај чланак

Камкин А.К.

к.ф.н., с.н.с. ИМЭМО РАН

Н.Я. Данилевский о русофобии и двойных стандартах Запада.

От Восточного вопроса до СВО

События последнего года, когда против России ополчилась вся западная цивилизация и ее сателлиты вроде Японии, заставили вновь заговорить об идеологических основах русской цивилизации, о самом цивилизационном подходе в условиях многополярно мира. Разделение на коллективный Запад и коллективный Восток, что может в конечном итоге воплотиться в реализацию одной из антиутопий Оруэлла – многолетнюю вражду Океании, Евразии и Истазии, – ставит многие страны перед жесткими вызовами, и возрождает фантомные боли конфликтов и обид прошлого. Индия, Китай, Иран, арабский мир не пошли в западную коалицию и не присоединились к антироссийским санкциям не только и не столько из-за своей пророссийской позиции. У всех этих стран и регионов позиция проста и понятна. Она не пророссийская как таковая. Она прокитайская, проиндийская, проиранская и далее по списку. И как раз этот факт делает такой подход наиболее пророссийским. Как метко выразился российский публицист Егор Холмогоров, России  «предназначена важнейшая роль – роль предохранителя для мира от скатывания в однолинейность»[1]. Именно решение русского вопроса (в более широком контексте российско-цивилизационного) даст стимул и ориентир другим культурно-историческим типам, если говорить языков великого русского мыслителе Николая Данилевского, 200-летие со дня рождения которого отмечалось в декабре 2022 года, в разгар СВО.

Пише: Остоја Војиновић

Русија је данас држава жена. Према државној статистици има их за око десет милиона више него мушкараца, па зато оне возе трамваје, возове, раде као молери, лепе тапете, чисте снег…Жене у Русији су и образованије – од укупног броја жена чак 62 процента има високо образовање док је код мушкараца тај проценат само 50. Младу генерацију, не само у код куће, већ и на факултетима, васпитавају и образују припаднице лепшег пола. Међу професорима и предавачима на свим нивоима образовања, има их више од половине, а у медицини чак 80 посто. У малом бизнису их је такође више него мушкараца – око 65 посто.

Прочитај чланак

Пише: Спомена Милачић

Политички говори остављају место за тумачење стварности, па и чињеница, на начин на који их говорник види. Носиоцима јавних функција у извесној мери је дозвољено да улепшавају чињенице те да шаљу поруке које, на индиректан начин, таргетирају управо одређену скупину људи којима се обраћају. Сврха овога је повећање сопственог рејтинга као и, у јавном политичком животу Србије све чешће, умањивање политичке штете која произилази из предузетих политичких корака. „Контрола штете“ коју то може нанети рејтингу једне политике на управо поменути начин се умањује.   

Прочитај чланак

Пише: Свештеник Михаило Смиљанић

Доживели смо, изгледа, да будемо сведоци сумрака модерне српске државе, која је готово два века сијала као светионик многим народима. Сада, када се неспособна колонијална управа припрема да једним потписом стави тачку на смисао њеног постојања, и да је претвори од државе у територију, и њене грађане из сувереног народа у популацију, често се чује једно питање, један вапај: Зашто Црква ћути?

Пише: Небојша Катић

У Србији, држави сваковрсног дисконтинуитета, подаништво, полтронство, често и бешчашће, трајни су феномени. Мењају се вође, системи и идеологије, мењају се границе државе, мењају се механизми пропаганде, контроле и репресије, слаби или јача утицај спољних центара моћи. Све се мења, само механизам власти који почива на удвориштву остаје исти и увек са истим, погубним последицама по судбину државе и њене будућности.
Да ли је устројство државе тоталитарно, ауторитарно или демократско, да ли је демократија либерална или нелиберална, чини се да је небитно за феномен о коме је овде реч. Можда би зато требало увести некакав нови појам, нпр. удворичка, или карикатурална демократија.