Геополитика и политика

Пише: професор Слободан Самарџић

Жалосно је што је Србија своју будућност везала за групу новостворених и зависних квази-држава и народа са којима игра улогу тзв. западног Балкана у новијој западној прерасподели простора. Можда је Србији то заслужена казна за лако изгубљени двадесети век, али ако је и казна – превише је. Српска политичка класа, заједно са владајућим културним погоном, води радикалну политику кривице. Али, она је наметнута и има функцију уједначења под фирмом „западног Балкана“ у оквиру политике „колективне одбране запада“. Нико није боље дефинисао ту домаћу политику пужеве кућице од самог великог вође – „ми на Косову немамо ништа и нико нам ништа ни не нуди“.

Драгана Трифковић за EurAsia Daily

Посета Дмитрија Медведева Београду, поводом 75. годишњице ослобађања српске престонице је још једна у низу значајних посета руских државника. За Русију је обележавање овакве годишњице од велике важности, ако узмемо у обзир то да се спроводи ревизија историје при којој западне силе покушавају да ставе улогу СССР у негативан контекст. Тиме желе да оспоре победу Црвене армије у Другом светском рату. Видели смо већ многобројне примере земаља из Југоисточне Европе, које уклањају совјетске споменике.

С друге стране, обележавање 75. годишњице ослобађања Београда има сасвим другачији контекст.

Пише: Милош Здравковић

Последњи догађаји говоре да у Сирији може доћи до рата „сви против свих“, што може одложити решавање сиријске кризе. Курди су показали да ништа нису научили из своје прошлости. У тренутку када Асадове снаге бију последњу битку за коначно ослобођење окупиране провинције Идлиб и будућност Сирије и када је тамо концентрисан главни део његове војске, Курди су одбили мировни споразум са Дамаском, охрабрени од САД-а (тј. оног дела администрације који представља такозвану „дубоку државу“ ) да ће добити засебну, независну државу источно од Еуфрарата. Таква је могућност не треба посебно помињати најцрњи сценарио за султана са Босфора, турског председника Ердогана. А зашто је то тако покушаћемо да објаснимо у наредним редовима.

Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије

Како се Александру Вучићу ближи време да испуни обавезе које је преузео доласком на власт, тако настоји да угуши сваку слободну мисао, поткупи што већи број аналитичара и експерата и сурово се обрачуна са свим неистомишљеницима. По узору на власт Мила Ђукановића у Црној Гори, он се труди да приватизује државу и уведе потпуну диктатуру, прогонећи свакога ко мисли другачије него он. Захваљујући медијима које контролише успева да држи јавност у уверењу како одговорно и посвећено обавља свој посао. Али чињенице говоре другачије. Иако се хвали како је Правни факултет завршио са најбољим оценама, то га не спречава да свакодневно крши Устав над којим је положио заклетву.

Интервју Марка Јакшића, Драгане Трифковић и Бошка Обрадовића за Евроазија дејли

Господине Јакшићу, који су разлози који су вас навели да упутите отворено писмо амбасадору Русије у Србији Александру Боцану-Харченку?

Марко Јакшић: Главни разлог је тај што смо имали жељу да руску владу упознамо са нашим ставом поводом предстојећих сепаратистичких избора у јужној српској покрајини. Како амбасадор није дао никаквог одговора на прво писмо, а на друго је одговорио негативно имајући у виду важност оваквих избора за српски народ, одлучили смо се на један овакав јаван и манифестан корак.

Такође је нејасан став руског амбасадора по питању судбине јужне српске покрајине, где у једном интервјуу државним медијима каже да је став руске владе Резолуција 1244 СБ УН, да би после тога наставио да њега изненађује став Запада што је против поделе Косова имајући у виду да су они већ једном цепали Југославију. На основу изреченог не може се у исто време бити и за КиМ у саставу Србије и за поделу Косова и Метохије (разграничење).

Преносимо са Стања ствари

Аутор: Ања Филимонова

Ситуација захтева кардиналну промену – зато, уколико Русија не подржи српски народ, српском народу таква Русија неће бити потребна

Прочитај чланак