Геополитика и политика

Када је бојкот избора неопходан и оправдан?

Пише: професор Слободан Самарџић

Бојкот избора је ванредно средство политичке борбе. Као такав, он одговара само ванредним условима. О томе шта су ванредни услови ваља расправљати. То није правно одређена ситуација као што је ванредно стање. Иако и ванредно стање подлеже процени и одлуци, што је увек ствар политичког субјекта који је уставно или на други начин одређен да делује, оно је ипак правно уређени институт. Ако легално одређени државни орган процени да су се стекли уставни услови за проглашење ванредног стања и сходно томе донесе одлуку, више нема расправе.

Насупрот томе, ванредни услови јесу ствар за расправу, јер политичка воља која их заговора нема изричито правно покриће као што га има ванредно стање. Пошто бојкот избора претпоставља оцену политичке ситуације земље као ванредну, јер у супротном не би имао оправдање, овде ћемо размотрити садашњу ситуацију Србије. Повод је, разуме се, став већинског дела српске опозиције да треба бојкотовати наредне редовне изборе, јер за њих не постоје нормални услови.

Изборни услови, о којима је на јавној сцени највише реч, овде представљају само врх леденог брега. Избори који су у Србији одржавани од 2012. године, када је на власт дошла данашња политичка гарнитура, само су један механизам новог политичког поретка, који смо у више наврата одредили као плебисцитарну диктатуру (вид. овде). О томе сведочи феномен који највише противречи општој парламентарној пракси – да је владајућа коалиција предвођена тзв. непредњацима два пута организовала ванредне парламентарне изборе (2014. и 2016. године) у време када је располагала апсолутном већином у Скупштини и када нису постојали никакви симптоми кризе Владе. То би се поновило и после две године (2018), када су уз редовне локалне изборе били наговештени још једни ванредни парламентарни, да Вучићу то у Бриселу није било забрањено у директном контакту са европским званичницима.

Избори су, дакле, били коришћени у друге сврхе а не за изборно такмичење са опозицијом. Суочаван са личном обавезом да прихвати правно признање независности тзв. Косова, Вучић је новим изборним победама настојао да прибави нове слојеве бирачке подршке и тиме своју личну одговорност пребаци на народ. Овај наум је терао његову странку и коалиционе партнере да безочно крше изборна правила и законске оквире и користе сва државна средства – буџет, медије, органе принуде – и огроман део приватних капацитета – домаће медије и стране инвестиције – да маргинализује опозицију и увери бираче да у Србији нема изборне алатернативе.

Мислим да су већ први нередовни избори (2014) били довољан знак опозицији да се супротстави Вучићевој самовољи, јер је то био знак нередовне ситуације, воље владајуће класе да и изборе упрегне у своју стратегију окупације државе. О другим ванредним изборима (2016) да и не говоримо. Председнички избори 2017, и београдски избори 2018. били су само наставак изборног ритуала, који је у земљи узнапредовале корупције, политичког клијентелизма и организованог криминала, рутински рушио сва изборна правила и моралне норме јавног живота.

Најзад, годину дана пре редовних избора (март 2020) већи део опозиције, окупљен у Савезу са Србију или око њега, најавила је бојкот избора уколико се не успостави редовна изборна ситуација са једнаким правима за све учеснике. Томе је претходио излазак опозиционих странака из Скупштине у којој је цветала диктатура већине. Истовремено са најавом бојкота у јавности је отворена расправа на ову тему. У датим условима ова би расправа имала мањи реални значај да иницијатива о бојкоту није коинцидирала са припремама за завршну рунду разговора у вези Вучићевог признања независности Косова. Због свих неочекиваних одуговлачења (царине владе Косова, пад те владе и ванредни избори), коначно решење овог питања померено је за пролеће идуће године, негде у време редовних избора у Србији.

Када је постало јасно да опозиција мисли озбиљно о бојкоту, западни учесници одмах су се умешали и у ово унутрашње питање Србије. Натерали су Вучића и Владу Србије да релативно брзо пруже неке концесије из реда изборних услова, што је до скоро било незамисливо. Као посматрач који је несклон страној интервенцији у домаћа питања, морам да нагласим да је овај притисак странаца на власти Србије само последица озбиљне претње бојкотом. А зашто странци тако осетљиво реагују на могући бојкот? Зато што желе да избори прођу што уредније, како би нова Скупштина крајње легално и легитимно ратификовала Вучићев споразум о признању Косова.

Али, са овом епизодом посао западних умешача (Отворено друштво, Европски парламент) није завршен. Заправо, тек овде ситуација постаје занимљива. Опозиција склона бојкоту ову иницијативу узима много шире и дубље него што су сами избори. Она каже: нису довољни изборни услови, већ и њихова примена у реалном животу од бар шест месеци од њиховог усвајања, или за време у којем ће се видети да ли ови услови заиста раде. Ово је, по мом мишљењу суштина захтева опозиције. То значи, да она озбиљно мисли на унутрашње реформе, те да први нормални избори могу да се обаве тек после живе реформске пробе поводом избора. Ако остане при овим захтевима, опозиција ће постати зрела за неко потоње преузмање власти, после првих или неких других избора.

Али, поред тога, овај део опозиције практично скида с дневног реда дискусију о важности бојкота. Јер, бојкот више није реч-претња, већ реч-дело које не прави компромис ни са папирнатим поправкама власти ни са умешачима из ЕУ. Тиме практично отпада приговор друге опозиционе групације, која каже: одлучићемо о изласку или бојкоту када се избори распишу. У светлу веродостојне претње бојкотом, која једина може да помери проблем са места, овај став остатка опозиције делује неубедљиво како год поступили у часу расписивања редовних избора: ако изађу по постојећим или непровереним условима, значи да им је стало само до једнократног добитка, а не уздрмавања власти; ако не изађу, питање је зашто нису подржали и помогли бојкот.

Остаје још питање о начину. Главни аргумент власти, која је на челу са шефом државе лојалнија уставу тзв. Косова него Уставу Србије, јесте да би се померањем избора за, рецимо, шест месеци кршио домаћи устав. Али, не рачунајући на ово неубедљиво довијање власти, остаје објективни проблем – како премостити ову уставну препреку. То је могуће само уз претпоставку да стање фактички није нормално него венредно. Ту, резуме се, не мислим да треба потећи уставне одредбе о ванредном стању, јер овде није реч о тој врсти правно уређене ситуације. Реч је о фактички нередовним околностима, али и противуставном деловању власти, са чиме живимо већ седам година. Тако, и самом Уставу је потребно једнократно премошћивање околности које га такорећи свакодневно доводе у питање.

Будући да су наредни редовни избори повод целој овој причи, и неопходно и могуће је овај комплекс уредити уз помоћ lex specialis-a. Овај посебан закон о посебним приликама треба да уреди не само изборне услове у стварима које ни закони нису предвидели, него и начин на који би се он, lex specialis, применио. Он би, осим нове изборне материје – како спречити досадашњу праксу злоупотребе – уредио и механизам примене. То би биле мешовите комисије владине и опозиционе стране, које би пратиле примену посебног закона и јавност учестало обавештавале о примерима кршења. Подразумева се да би се одлуке на комисијама доносиле сагласношћу представника две стране. То на први поглед делује сложено, због изгледа да владина страна у комисијама врши опструкције. Али, пошто се закон доноси у Скуштини, то би већ био показатељ добре воље да се изађе из државног ћорсокака. Одговорност комисија за достизање циља, а то је одржавање фер избора и излазак из нередовног стања, натерала би учеснике да посао обаве са што мање отезања.

Да ли би власт на ово морала да пристане. Наравно да не би. Али, од своје величанствене победе од девет десетина посланичких места она не би добила ништа више од оног што већ поседује, а то је апсолутна власт. О њеном неспоразуму са стварношћу говорила би и знатно слабија излазност због бојкота. С друге стране, опозиција која би изборе бојкотовала имала би растућу популарност свих оних који немају користи од данашње власти. Стање би из данашњег нередовног а мирног прешла у несношљиво за све, а посебно за власт.

Што се странаца тиче, који овде делују као да су неизбежни, најбоље би било да их опозиција увери да би првом наредном приликом, када дође на власт, поништила све међународне споразуме које би потписала ова власт без изборне легитимности.

Србија и свет

22. Октобар 2019.

 
 
author-avatar

About Центар за геостратешке студије

ЦЕНТАР ЗА ГЕОСТРАТЕШКЕ СТУДИЈЕ је невладино и непрофитно удружење, основано у Београду на оснивачкој скупштини одржаној дана 28.02.2014., у складу са одредбама чл.11. и 12. Закона о удружењима (»Службени лист РС«, бр.51/09). на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом. Мисија Центра за геостратешке студије гласи: „Градимо будућност, јер Србија то заслужује: Вредности које заступамо утврђене су кроз нашу историју, културу и традицију. Ми се држимо тога да без прошлости нема ни будућности. Из тог разлога да бисмо градили будућност морамо да знамо нашу прошлост и да негујемо нашу традицију. Праве вредности су увек утемељене, а будућност се без тог темеља не може градити у добром смеру. У времену преломних геополитичких промена, од кључне важности је да направимо мудар избор и донесемо правилне одлуке. По страни треба оставити све наметнуте и искривљене идеје и вештачке нагоне. Чврсто верујемо у то да Србија има довољно квалитета и потенцијала да без обзира на претње и ограничења, сама определи своју будућност. Ми смо посвећени српском становишту и праву да сами одлучујемо о својој будућности, при том имајући у виду чињеницу да је историјски гледано било много изазова, претњи и опасности које смо савладали “. Визија: Центар за геостратешке студије тежи томе да постане једна од водећих светских организација у домену геополитике. Такође, жели да се позиционира као домаћи бренд. Настојаћемо да заинтересујемо јавност у Србији за међународне теме и окупимо све оне који су заинтересовани за заштиту државних и националних интереса, јачање суверенитета, очување териотријалног интегритета, очување традиционалних вредности, јачање институција и владавине права. Деловаћемо у правцу проналажења истомишљеника, како у домаћој тако и у светској јавности. Усресредићемо се на регионалну сарадњу и повезивање сродних НВО организација, како на регионалном тако и на међународном нивоу. Покренућемо пројекте на међународном нивоу за подршку репозиционирања Србије и очувања територијалног интегритета. У сарадњи са медијским кућама реализоваћемо пројекте који су усресређени на ове циљеве. Организоваћемо едукацију заинтересоване јавности кроз конференције, округле столове и семинаре. Настојаћемо да пронађемо модел за развој организације који би омогућио и финасирање активности Центра. Изградимо будућност заједно: Уколико сте заинтересовани да сарађујете са нама, или да помогнете рад Центра за геостратешке студије, молимо вас да нас контактирате путем електронске поште: center@geostrategy.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *