Интервју Драгане Трифковић са Дејаном Берићем
Добар дан Дејане, налазимо се у Москви, па те молим за почетак да нам кажеш шта те је определило да се вратиш у Москву из Донбаса?
Тренутно у Донбасу нема великих борбених дејстава. Од последњег рањавања се нисам опоравио како треба. Метак који је погодио мој панцир, покренуо је камен у бубрегу за који нисам ни знао да постоји. Због тога сам сматрао да нисам у форми више да обављам посао који сам радио у војсци ДНР и решио сам да одем на лечење и да се опоравим до краја.
Фото: Дејан Берић и Драгана Трифковић
Да ли то значи да си дао отказ у војсци ДНР?
Они су желели да ме пошаљу на опоравак, али ја сам решио да изађем из армије, тако да сам тренутно цивил.
Да ли си спремио замену?
Да, спремили смо праву екипу. Оно што је важно, то је да смо обучили нове инструкторе. То је далеко важнији посао него обука бораца, због тога што ће они сада преузети даљу обуку. Немамо проблема са оружјем, а ни других проблема. Сада је далеко лакше него што је било. Због свега тога не видим неку велику потребу да будем тамо по цену нарушавања сопственог здравља. Оно је заправо већ нарушено, због тога морам да се лечим.
Споменио си ситуацију у Донбасу. У нашим медијима има јако мало информација о томе шта се дешава у Донбасу. Ја се информишем из руских извора, али пратим и украјинске и западне. Пре пар месеци после дужег периода, опет је био организов јачи напад. Било је борбених дејстава највише у Горловци, где су опет страдали цивили. Након тога ситуација се поново примирила. С обзиром на то да си у то време био доле, молим те да нам објасниш твоје виђење због чега је дошло до појачаног степена борбених дејстава, а затим су она обустављена?
То се дешавало крајем фебруара, на четири локације у Донбасу. Две тачке су биле на југу, једна је била Горловка, и једна са северне стране Доњецка. То су отприлике четири тачке на којима су Украјинци планирали да пробију брзо нашу линију одбране и да изађу на границу са Русијом. Наша претпоставка је да су хтели да опипају какво је стање у нашој армији. Међутим, уз велике жртве су видели да немају шансе да нешто ураде. Нису могли да пробију линију. Имали смо и ми жртава, али после свих наших добро одрађених акција, они су гађали по цивилима. Тако да је највише цивила погинуло у Горловци, Зајцеву и Кијевком реону у Доњецку. Мислимо да су они хтели да утврде каква је наша одбрана на линији раздвајања, како би за време Светског првенстава у фудбалу које се одржава у Русији, кренули у напад и сви су били уверени да ће да крену, и Руси и наши и Украјинци и Запад. Међутим на КЗШ председника Путина, Захар Прилепин му је поставио питање: шта ће се десити у случају да украјинска војска крене на Донбас за време Светског првенства? Путин је тада одговорио: Украјина има шансу ако крене у напад, да изгуби своју државност. После тога се све смирило. Помало су биле неке ситне чарке, радили су минобацачи и пешадијско наоружање, али сада је сабласна тишина.
Ко је по твом мишљењу бодрио војску Украјине да поново крене у напад? Да ли је ту имао утицаја Порошенко и остали из његове власти, или су се поново Американци уплели или можда Брисел?
Американци су увек умешани. Украјинци без америчког одобрења не би никада кренули у напад. Американцима треба човек као што је Порошенко и ти људи који су на власти тамо. Да би их одржали на власти, пошто се већ националистички СС батаљони како их ми зовемо, буне против власти, морали су да крену у нека борбена дејства. Порошенку је то потребно због унутрашње стабилности система који је успостављен. Људи који би могли нешто да му науде, као што је била Нађа Савченко, или генерал Рубан, су ухапшени и оптужени да хоће да направе државни преврат. Он са појединцима може да се разрачунава, међутим са батаљонима не сме да се игра. Они су добро наоружани и опремљени и спремни су да се окрену на Кијев.
Недавно сам прочитала, да ли у руским или украјинским медијима, да су Американци послали неисправно наоружање Украјини. Говорило се о ракетним системима. Да ли је то тачно?
Послали су им противтенковске системе „Џавелин“ и када су их расклопили хтели су да пробају како раде, али њима је истекао рок трајања мотора. Нису смели ни да их пробају. Испалили су две три ракете. Били су у страху да ако буду пуцали по тенковима, они гађају са неких 3-4 километара, да ће погодити своје положаје. Углавном су пробали све то да заташкају, али смо добили информацију са украјинске стране и Руси су је брзо преузели. Неко од опозиционих политичара је то изјавио у Врховној Ради, они су покушавали да прикрију ту информацију али већ је отишла у јавност. Слали су им такође Хамере које су довезли из Ирака. Ми смо један заробили близу Мариупоља. Од Мариупоља до Доњецка има око 120 км, на ту километражу је џип потрошио 40 литара бензина. Коме треба такав ауто? Ми смо га довезли до Доњецка и бацили у старо гвожђе. Тако да им они дају отпад. Једино што су добили квалитетно, то су снајперске пушке америчке производње, међутим проблем је што су за пушке потребни професионални војници.
Шта је по теби узрок томе да им шаљу неисправно оружје? Да ли су у питању и амерички унутрашњи проблеми или су постали незаинтересовани за Украјину, или је нешто треће у питању?
Прво да разјаснимо да они њима нису послали тј поклонили, него су им продали наоружање. Заправо су им дали кредит и они су за тај новац купили од Американаца оружје које би они морали да униште. Уништавање те једне ракете кошта више него што она вреди, а Американци су их продали уместо да потроше новац на њихово уништавање. Боље нису могли да ураде за себе. Њима је свеједно, не интересује их колико ће да погине Украјинаца или људи на нашој страни, њима је само битан бизнис и да држе то под контролом. Ракетни бацачи „Џавелин“ чак и да раде, не могу ништа посебно да допринесу украјинској страни. Они имају домет до 5 километара максимално и ако крене озбиљан рат наша артиљерија ће да уништи све то. Наши бацачи „Чебурашка“имају домет око 10 километара а до 6 метара је грешка. Једна бомба из те „Чебурашке“ је еквивалент 100 кг бомбе из авиона. Када су кренули у провокације наши су употребили два пута „Чебурашку“ и ту је био крај свим провокацијама. Знамо да су имали пуно жртава, видели смо то на видеу који је снимила беспилотна летелица. Сада се и корекција кота врши таквом врстом извиђања.
Фото: Дејан Берић и нова „Чебурашка“
Да ли су украјинске снага и даље састављене од разних приватних нацистичких батаљона и да ли регуларна Војска Украјине са њима сарађује или они делују независно једни од других?
И даље постоје батаљони: Азов, Ајдар и Прави сектор. Ту је и Донбас 2 али они некако немају среће, када год ескалира ситуација они први настрадају. После тога руководиоци у Кијеву поново састављају ту јединицу. Азов је веома велика организација коју не могу да униште просто тако. Њу финансира Коломојски, украјински Јеврејин, који је олигарх и који улаже доста новца у ту војску. Они су му потребни ако дође до промене власти у Украјини. То нико неће моћи да заустави. Друго, они су се већ увукли у многе структуре и то је чисто фашистичка организација. Например, Американци су званично изјавили да њихови инструктори могу да обучавају све сем батаљона Азов. Због тога што су они толико загрезли у фашизам да Американци не би могли да оправдају сарадњу са њима. Како би мало омекшали став Запада, њих су увели у регуларну војску Украјине, међутим они су и даље одељени. Сви ови батаљони су формално и званично део Војске Украјине али заправо делују независно од ње. Имају посебну команду и ми смо видели много пута да они међусобно ратују. Одговорно могу да потврдим да око 25-30% губитака које је Војска Украјине претрпела, за то су одговорни приватни батаљони. Посебно на почетку рата, када су припадници тих приватних батаљона ишли да отимају оружје од регуларне армије. На почетку је тога било много, сада се то дешава, али много ређе.
Шта сте запазили у вези са улогом хрватских добровољаца који ратују на украјинској страни? Такође и у вези са политичким саветницима из Хрватске који су долазили да саветују власти у Украјини како да организују „Олују“ и етнички очисте Донбас. Да ли су Хрвати и даље ту присутни?
Хрватски добровољци се сви налазе у том батаљону Азов. То је сасвим природно да једно фашисти иду код других фашиста. Сви се налазе у јединицама које су артиљеријске. Тамо нема пешадије, чиста артиљеријска јединица је у питању. Што се тиче њихове борбене готовости, она је на врло ниском нивоу. Никакви су као борци. После 15 до 20 минута борбе они већ беже, остављајући све своје погинуле и рањене. Рецимо на правцу Мариупоља су били Хрвати и гађали су једно село. Наше две групе од по петоро људи су добиле наређење да крену ка њима и да им униште артиљерију. Ми смо ушли око 3 км у њихову позадину и почели смо отпозади да уништавамо једно по једно оружје. Они су имали много људских губитака и нису знали шта се дешава. Почели су брзо да беже толико да је један њихов тенк упао право у бару. Они су оставили и тај тенк и побегли. Двојица су покушала да убаце гранату у тенк, али ми смо били бржи. Они су остали да леже поред тенка. Ми смо јавили у команду да смо заробили тенк, али је био нопходан тегљач да се извуче из те баре. Нама је наша артиљерија дала подршку док није стигао тегљач, извукли смо тенк из баре. Имам и фотографију тог тенка на чијој цеви је писало Хрватска са усташким „У“ поред. Тако да имамо трофеј од њих. Дакле комплетна улога Хрвата је у артиљерији. Што се тиче саветника, први контакт који су остварили званично је било да су борци батљона Азов ишли у Хрватску на лечење. Хрватска их је примила на лечење, а после тога су почели да долазе хрватски доборовљци у Азов. Након тога су долазили официри, конкретно два официра која су командовала операцијом „Олуја“ а затим и психолог који је припремао хрватске официре за операцију „Олуја“. Он је боравио тамо 2016. године. Психолог је иначе прошао обуку у НАТО пре „Олује“ и онда је долазио да Украјинцима пренесе искуства. Имали смо заробљенике који су нам то све препричали и дали су нам конкретна имена, датуме када су они долазили. Ми смо то после проверили и установили да су нам говорили истину.
Фото: заробљени тенк са усташким симболима
Коломојски je и даље на власти у Дњепропетровску?
Јесте, али његов главни посао су банке. Њему рат одговара. Он Украјинцима продаје панцире по четири пута већој цени него што их купује. Украјинци купују зато што им он даје на одложено плаћање по годину, две дана.
А шта је са Сакашвилијем?
Кловн је одрадио своје и рекли су му довиђења (смех). Циркус је отишао.
Да ли су га избацили из Украјине?
Јесте, одузели су му Украјински пасош и он сада негде из Европе нешто покушава.
Украјина је опстала много дуже него што се могло предвидети с обзиром на то какво је расуло у тој држави. Огромна корупција је заступљена, до те мере да ни сами Американци не знају шта ће да раде са њима. Следеће године су избори у Украјини. Како ти видиш разрешење политичке ситуације? Да ли постоји неко озбиљан ко може да дође на власт? Знамо да у Украјини постоји прозападна опозиција да ли да ли постоји нека реална алтернатива?
Још од 2014. године ја сам говорио да постоји велики проблем са Украјином. Како Украјине опстаје? Опстају тако што добијају кредите. Међутим кредити нису поклон, кредити морају да се врате. Шта се сада дешава, Монсанто је узео један део кредита Украјине, али им је одузео земљу. Они ће им и даље давати новац док не купе све шта им треба. После тога може да буде било ко на власти, њима је свеједно. Они ће поставити своје људе на власт. Релано је да ће после Порошенка доћи Тимошенко. Тамо нема другог озбиљног кандидата. Порошенко сада има око 4% подршке.
Да, врло мало. Чула сам да је чак и Сакашвили у последње време имао већу подршку од Порошенка у Украјини.
Да, зато су га се и решили. Сада им све одузимају и земљу и руднике. Американци су им одузели луку у Одеси. Ситуација је иста као и на Косову. Људи који су бомбардовали Косово, су сада главни акционари фирми које раде на Косову. Весли Кларк, Мадлен Олбрајт и слични. Тако је исто и у Украјини.
Да ли постоји нека политичка снага која иоле жели да се бори за интересе тог народа који тамо живи?
Не. Због тога што сви чекају своју прилику. Пољаци сада већ званично као и Мађари, због угњетавања свог народа на територији Украјине, већ јавно говоре и траже своју земљу назад. Мађари веома мудро раде, они дају пасоше. У Украјини поступају исто као и у Србији. Пошто су већ грађани са мађарским пасошем, тамо имају право да се боре за своје мањине. Они воде веома мудру политику за разлику од Украјине.
Фото: Драгана Трифковић и Дејан Берић у Москви
Анти-руска хистерија у Украјини је и даље веома затупљена. Недавно сам гледала снимак на јутјубу где су млади људи из Харкова понели руску и украјинску заставу у Кијев и за мало да нису добили батине, или други пример једне грипе туриста која је дошла из Молдавије аутомобилом на ком је била везана георгијевска лента, где су једва извукли живе главе. Докле ће њихове усијане главе да буду толико хистеричне? Видимо да се мења ситуација у Европи. Имамо део немачке опозиције која је наклоњена Русији. Имамо нову власт у Италији која је такође наклоњена сарадњи са Русијом. Све више су у свету Русија и њен председник препознати као позитиван фактор на који сви понегде рачунају. Да ли Украјинци то виде? Да ли анти-руска хистерија може да се умањи у Украјини?
Док сам био у Донбасу да сам пратио украјинске медије. Ко што Вучић говори да је у Србији све фантастично и да све цвета, тако је и у украјинским медијима. Они причају да је Русија у изолацији. Рецимо када Путин иде у посету Кини, то се у њиховим медијима не дешава. Они лажу свој народ. Нажалост, то им успева. Они људи који прате интернет, знају шта се дешава. Али они морају да ћуте. Сада држава финансира нову организацију која се назива С 14. Сада је њихов главни посао борба против Рома. Они налазе где Роми живе. Недавно су једног убили у западној Украјини. То је дакле организација коју финансира држава, и они их финансирају како би држали народ у страху. То је исти систем као у концентрационим логорима где мали број људи који има оружје, држи велики број људи у страху. Међутим све више и више људи рецимо излази 9. маја на прославу. Георгијевксу ленту носе, али само ако иду у великим групама. Полиција ћути и једноставно их подржава. Сада се украјинска црква отцепљује и прави своју цркву. Измислили су неку своју историју где уче ђаке у школама да су Украјинци ископали Црно море, лопатама. Они праве посебну нацију, као што је и Хитлер то хтео од њих да направи. Све то раде преко екстремиста. Сви знају да у мариупољској луци постоји логор, где воде „непослушне“. Оне који се противе државној политици. Сада су у УН званично оптужили Украјину да има логоре у којима држе политичке затворенике и о којима се ништа не зна. Први пут је то неко јавно рекао, међутим у Украјини се о томе не прича.
Добро, то значи да ми у Србији још увек лепо живимо, за сада немамо логоре?
Србија је један велики логор. Данас дам прочитао да је Србија најсиромашнија земља у Европи, тако да смо ипак у нечему први. Вучић је успео нешто да уради да будемо први.
Да се вратимо на Донбас. Занима ме да ли у околним местима од линије раздвајања, као што су Харков, Дњепропетровск, Мариупољ и сл. ти људи имају јаснију слику о дешавањима али су принуђени да ћуте?
У чему је проблем – полиција, па и екстремисти који ту долазе, уопште нису из тог реона. Они су из Полтаве, Кијева и западних области Украјине. Њих доводе како би држали народ у страху, а народ је за Русију. Мени многи људи који живе у тим крајевима пишу на руској друштвеној мрежи В Контакт, да једва чекају да дођемо и ослободимо их. Увек има кажем, урадите нешто. Они ми одговарају да не смеју, јер ако кажу једну реч, настрадаће. Народ је тамо про-руски оријентисан и ми њих не треба да освајамо ратом. Донбас треба економски да подигнемо а они ће сами једног дана да се подигну и кажу: „ми морамо нешто да променимо“.
Још једно питање око Украјине, пратила сам дешавања око наводног убиства украјинског новинара, који је после тога васкрсaо. O чему се ту радило? Да ли су они хтели целом свету да покажу колико су неозбиљни или је нешто друго у питању?
Нико не може да схвати шта су они хтели тиме да кажу. Давао сам интервју у нашем Министарству одбране ДНР и онда сам им причао о многобројним неуспешним атентаторима на Вучића, које никако да пронађу. Мени то делује као да им исти човек пише сценарио. Исто као и ово у Британији са Скрипаљем.
Филм Оље Шехтер о Дејану Берићу, који је добио многобројне награде
У Донбасу су изграђене нове институције, министарства, војска, централна банка. Тешко се живи али народ прима помоћ од Русије и чини ми се да је њихове позиција неупоредиво бољо од оних који у Украјини трпе насиље, такође гладују и морају још да ћуте. Како реагује народ у Донбасу. Једно време је био доста резигниран дешавањима, да ли се сада атмосфера мало побољшала?
Тренутно су информације најзаступљенији кроз интернет. Организују се групе које су активне на интернету, и које шире дезинформације. Као и напредњачки ботови код нас. Има много незадовољних људи, посебно тих који су 2014. године побегли за Украјину, нису могли тамо да се снађу и вратили су се назад. Они би хтели сада да живе као што су живели раније, што је немогуће. У ДНР сада апсолутно све функционише и народ живи далеко боље. Просечна плата је сада око 15 хиљада рубаља. Ако узмемо у обзир да је то просечна плата у 50% региона Русије, и да је раније у Донбасу била плата 6 хиљада рубаља, то је велики помак. Људи су социјално осигурани, лекова има. Углавном се лекови добијају, нешто мало се плаћа. Што се тиче снабдевања хране, нема никаквих проблема. Цене су можда веће него што би требало да буду, али то су цене производа из Русије или Украјине. Колико год причају о блокади, у ДНР се продају и украјински производи. Још шта је важно у ДНР је почела сопствена производња. Рецимо отворили су фабрику пилића. Направили су велике пластенике. Производи се парадајз, краставци. Сада саде велика поља под пшеницом, што је раније било немогуће због борбених дејстава. Животни стандард иде ка бољем. Такође направили су нове путеве. Мени се жале људи из Донбаса на тежак живот. Ја им објашњавам да не знају шта је рат. Када су код нас били ратови, путеви су били потпуно уништени. Све је било пусто, нисмо имали подршку. Република Српска Крајина је имала Србију иза леђа, која ју је издала. Имали су Милошевића који их је издао. Овде Руси заиста помажу. Нон стоп иду конвоји хуманитарне помоћи са грађевинским материјалом, иде помоћ у храни, конзервама.
Захар Прилепин је такође отишао из Донбаса. Ни он не види више потребу да буде тамо?
Сада је време када је много више потребан информациони рат од тог рата с оружјем. С оружјем има ко да ратује, а ми рално губимо информациони рат и треба више о томе да бринемо. Прилепин је стално био на релацији Донбас Русија, и било му је тешко да функционише. Његов батаљон је остао у ДНР, а он сада има две емисије на руској телевизији које говоре о Донбасу и руској историји. Труди се да демантује либерале и то је сада много важније.
Недавно је једна делегација из Србије била у посети Донбасу. Хвала ти што си организовао такву посету, јер мислим да наши људи имају шта да кажу. Како је та делегација прихваћена и како је прошла њихова посета?
Мени је била жеља да доведем људе који су задужили и наш народ и руски народ. 3адужили су руски народ тиме што су борбом против НАТО доказали да против њих може да се ратује веома успешно. Генерал Делић је човек чија тактика ратовања ће се сигурно изучавати. Њега смо успели да доведемо у Донбас. Он је имао више операција до сада од карцинома, али то му није представљало препреку да дође. Затим Алберт Андијев који је доказао да је већи Србин од многих Срба. Он је задужио све нас и гледајући на то ми смо били дужни да дођемо у Донбас и помогнемо руском народу. Била су и два борца, Дејан Петковић и Ђорђе Бојовић, који су ратовали на Косову. Ђорђе је био редован војник а Дејан добровољац. Био је и новинар Игор Маринковић из Правде. Наши медији о томе ништа нису писали, сем што је Правда то обајавила. Они су веома лепо дочекани у Донбасу и одржали су предавање на Доњецком Универзитету који броји 11 хиљада студената, гостовали су на телевизијама, објаснили су шта је НАТО радио код нас и зашто смо ми братски народ. Веома сам задовољан том посетом.
Какви су твоји планови за даље? Има доста простора за бављење информационом борбом и хуманитарним радом. Мало је људи који се тиме озбиљно баве, много више је оних који се рекламирају кроз ове теме а нису спремни заиста ништа да учине, да дођу и посете Донбас или да помогну на неки начин.
Прво што планирам то је да завршим лечење и након тога одем у Абхазију на опоравак. Тамо је лепа клима. Тамо ћу уједно да проведем и медени месец а венчање ћемо обавити касније. Ми смо већ годину и по дана заједно, али то нисмо износили у јавност јер ја нисам био у Москви, тако да нисам желео да је доводим у неку опасност. У међувремену сам добио позив од Политраше (PolitRussia) чији јутјуб канал је међу најгледанијима у Русији, да водим своју ауторску емисију. Руслан Осташко ми је дао потпуну слободу да бирам о којим тема ћу говорити, међутим ја не желим да се мешам у унутрашња питања руске политике. Трудићу се да кроз одређене људе из Русије и Србије, представим руској јавности све оно што се код нас дешавало 90 тих година. Да Русима докажем да је Олуја била етничко чишћење, затим да појасним дешавања у Сребреници, желим да говорим о оним темама о којима би требало да говоре наше власти у Србији да их занима судбина наше државе. Такође желим да говорим о свим актуелним темамам и дешавањима у Србији, јер сматрам да ово сада немерљива издаја и да никада до сада нисмо имали такву ситуацију. За то је пре свега одговоран Александар Вучић. Такође има много тога из наше историје што је овде у Русији непознато. Желим да такве ствари разјасним. Да упознам Русе са тим како живи народ у Србији и колико их коштају евроатлантске интеграције у које их води власт, не питајући народ да ли он то жели. Филм који је Оља Шехтер снимила о мени је много тога променио на Западу. Он је до сада освојио многобројне награде. Западна јавност имала прилику да чује како неко отворено говори о томе да је НАТО терористичка организација. Оља ми је јавила да јој је много људи писало после приказивања филма и питало је како могу да се информишу о томе шта се деведесетих година дешавало у Србији. То у Америци нико не зна, јер истина о тим дешавањима никада није стигла до америчке јавности.
Гостовање Драгане Трифковић у емисији Дејана Берића на руској телевизији
Од нашег последњег сусрета се десио један трагични догађај. Извршен је атентат на председника ДНР Александра Захарченка. Био си на сахрани па нам реци своје утиске о томе какава је атмосфера у ДНР и како ће се тај трагични догађај одразити на даљу будућност Републике?
Народ је и даље у шоку од тога што се десило. До сада је Захарченко преживео неколико покушаја атентата и нико није очекивао да ће он погинути у атентату. Неколико пута смо ми и разговарали о томе, критиковао сам Захарченка због тога што иде по јавним местима. Он је увек говорио: „Ја сам човек из народа ако треба да умрем, умрећу. Али ћу знати да нисам живео за џабе“. Та смрт није погодила само његову породицу, већ целу Доњецку Републику. Зато што таквог човека као што је Захарченко тамо више нема. Он не постоји. У новембру су избори за председника у ДНР и кандидовали су се људи о којима ја немам добро мишљење. Кандидовао се командир батаљона Восток-Ходаковски који је направио много грешака због којих су изгинули наши људи, Он је у интервјуима говорио ако Украјинска армија уђе на територију Донбаса неће бити никаквих покоља, јер ипак је то армија велике државе. Човек који има такве ставове не може да буде председник, а он је најавио кандидатуру. Добра ствар је да му пре пар дана руски граничари нису дозволили да уђе на територију ДНР. По мени лично је најважније да победи човек кога подржава Русија, а то је Пушилин. Тренутно тамо нема другог кандидата. Тако да је смрт Захарченка погодила све, а последице су још неизвесне. С друге стране је Русија сада била у прилици, не знам да ли ће то моћи да искористи због других проблема у Сирији и својих унутрашњих проблема, да призна Донбас. ДНР и ЛНР би требало да интегришу у састав РФ. Неки кораци су направљени у том правцу. Раније смо имали рок од три месеца са пасошима ДНР и ЛНР за боравак у Русији, и после тога смо морали да изађемо из земље. Сада по истеку три месеца треба да одемо у Миграциону службу РФ и они аутоматски продужавају боравак на још три месеца.
Фото: Дејан Берић и Александар Захарченко
Да ли планираш да дођеш у Србију?
Планирам чим добијем руски пасош. Процедура је таква да морам да се одрекнем српског држављанства како бих добио руско и ја сам спреман да то урадим. Након тога ћу посетити Србију као руски држављанин. Пратим шта се дешава у Србији и подржавам став Бошка Обрадовића о томе да полиција и војска мора да реагује и спречи кршње Устава Србије.
Ти имаш велике заслуге у Донбасу и добио си сва одликовања која постоје у ДНР. Несумњиво је да имаш велику подршку у народу не само у Донбасу већ и овде у Русији. Имала сам више пута прилике да се у то лично уверим. С друге стране српске власти као и неки људи које су они ангажовали и слали у Донбас с циљем да обезвреде улогу српских добровољаца, константно воде прљаву кампању против тебе. Кажи нам конкретно који су то проблеми са којима си сучен и који су то људи који врше пропаганду против тебе?
У Србији ми нико не прави проблем због тога што нисам у Србији, али сви проблеми иду из Србије. Углавном су то наше службе безбедности али не све. Тамо има много нормалних људи како у полицији тако и у армији. Проблем за власти у Србији је што ја не могу да ћутим и то је почело све више да им смета од како сам почео да водим емисију на PolitRussia каналу. Гости су нам озбиљни људи, политичари, књижевници, аналитичара. То они виде као озбиљну опасност. Фејсбук профил ми је стално блокиран, а прати ме доста људи. Најавио сам на ФБ да ћу почети у руској емисији да говорим о издаји наше власти у вези са предајом Косова. Након тога су почели жестоки напади на мене од стране Стрелкова. Знамо да је од њега све и почело и да је он повезан са онима који су долазили да разбијају српске јединице у Донбасу као што су Почуча и слични. Мало је оних који у Русији верују таквим људима, али решили смо да разјаснимо све чињенице. Планирамо да правимо интервјуе са сведоцима који ће говорити о томе да су из Србије слали људе који су имали задатак да ме убију и о томе са ким су они били повезани, ко их је обучавао и сл. Ја сам спасио живот Почучи и Станићу јер је Захарченко хтео да их стреља када је сазнао шта се десило. Нисам хтео много о томе да причам да не бисмо Украјинцима давали теме које њих радују, али мислим да је дошло време да то разјаснимо.
Хвала ти на разговору, желим ти много среће у даљем ангажовању и молим те да се на информационом пољу бориш исто онако како си то радио на првој линији фронта.
24. септембар 2018.
