Наука и друштво

Десет предности ћопавих удавача

Пише: Спомена Милачић

Ово није прича о Косову. Ово није ни прича о  дипломатама / интелектуалцима  које живе тако што убеђују људе да треба да се одрекну својих држава. Ни о сјајно заштићеним елитама које читавим народима оспоравају право да буду народи сопствене државе.

Како рекох, ово није та тема. Ово је весела прича о Бечу деветнаестог века и о догодовштинама који су у то време засмејавале Немце на читавом германском простору. До те мере су их засмејавале да су неки од њих остали и до данас као омиљени вицеви за опуштање  радника на пословима убеђивача. Јер,  Брисел је само град, Немачка је била и остала кључни партнер региона. Али, као што рекох, овде то није тема. Издаја, а нарочито издаја сопственог народа у форми плаћеног убеђивања народа, па то није ни пријатна а ни дозвољена тема. Па зато, наша тема је управо супротна томе, речју весела и, ако хоћете, хумана. Па, да почнемо.

Било је тада, пре два века, у Бечу, мање дипломата, много мање, али је зато било пуно проводаџија. Злобници са крајње деснице и екстремни националисти тврде да је много нашег данашњег дипломатског  кадра као и тзв. елитних интелектуалаца “израсло” (не само из Титовог шињела) него и из техника ондашњих проводаџија, немачких и аустријских. Посао као посао, од човека до човека је како ће да га ради. Колико је ко речит, колико ко уме да убеди, толико ће и да заради. Постоје људи који немају проблем да сјајно лажу, наплате, купе деци од тих пара играчке. Читаве породице такве постоје, у Бечу рецимо, у Берлину исто, али, наравно, не и у Србији.

Проводаџије су каткада имале леп и лак посао. Када се удавала лепа и богата девојка за имућног и наочитог момка, који је пре тога већ у потаји са реченом девојком био у љубави, проводаџије заиста нису имале тежак посао. Али, у тим случајевима, проводаџија је позиван тек реда ради, а награда је била занемарљива. Према труду и награда. Боље се пролазило када је требало наговорити лепу сиромашну девојку, већ заљубљену у некога, да њена животна прилика јесте дупло старији ћелави и масни бакалин иза угла. Тешко је то ишло, али често  је и  успевало и награда је била обилата.

Специјални убеђивачи и њихова надница

Прави мајстори проводаџилука нису радили такве ситнице. Радили су као убеђивачи на оним просидбама којих се други, упркос издашним наградама, нису радо прихватали. Биле су то удаје богатих времешних и више пута распуштених дама за наочите младе момке, збрзане женидбе сиромашног удовца за богате али тешко туберкулозне удаваче… Ствари којих су се само неке проводаџије дотицали. Према свецу и тропар, више труда, а мање морала често дају више пара. Исто као и код свих убеђивача, све је прилика. Али је наша тема, можда баш зато што је весела, ушла у анале бечких и уопште германских проводаџилука, а неки кажу и у анале потоње дипломатије. Јер, опет кажем, јесте Немачка била и остала кључни партнер свих нас на Балкану.

Реч је била о не више младој, а богами ни лепој, а само осредње имућној девојци. Просац би се и нашао да девојка није имала једну веома упадљиву ману. Од рођења са знатно краћом ногом, она је нехотице тај свој недостатак појачавала забацујући у ходу кук на додатно неприродан начин. Девојка је при томе желела да се уда по сваку цену и, будући да није била глупа, проводаџији је понудила награду која је вишеструко премашила све што је овај у животу зарадио. Према труду и награда, проводаџија је пристао.

Будући да никакве ципеле ни хаљине нису могле да покрију велику урођену ману, проводаџија није ни покушао да је сакрије. Ако већ нешто не може да се сакрије најбоље је да баш од тога јасно и гласно кренете.

Јесте, почињао би овакав проводаџија, девојка јесте у неку руку хрома. Шта ћете, несреће се дешавају. Вама, мени, свакоме могу да се догоде. Нико не зна шта дан носи, а шта ноћ, само је питање када ће шта кога да погоди.

Типовани младожења се са овим морао сложити.

Срећа у несрећи, везе даље проводаџија, срећа је у несрећи то да је код девојке та хромост урођена. Често тако несрећа и срећа иду заједно па је то било и у њеном случају.

Како мислите да ту икакве среће има? Каква је срећа у томе да се јадница тако хрома родила?

Па како да не, креће убеђивач, замислите само следећу ситуацију. Замислите рецимо, ви се сутра ожените девојком здравом и правом што кажу, нога јој није краћа, све на њој како треба. Ви срећни, она срећна, играте од среће, тако пар година, и дете стигло. Кад једног дана, она да се попне да закачи завесу, стане на прсте да закачи завесу, сасвим обична слика у кући сложићете се, то да жена закачи завесу или тако што. И, шта, падне и тешко озледи ногу. Повреда ноге и кука наравно, чим нога изађе из лежишта и кук више не ваља. Она у кревету, у боловима, вама кућа на врату, дете не престаје да плаче, је л’ можете да замислите ту ситуацију? А дешава се, је л’ се слажете да се дешава?

Па и дешава се, сложи се изгледни младожења. Али опет, цела жена је цела жена, опет се то може и излечити.

Јој, само томе се не надајте! Ко год се томе надао горко се покајао! Та несрећа никада не долази сама. Тачније, само се удесетостручава.

Стално сте по докторима, посао вам пропада, о трошковима да не причам. То са ломљењима уме да траје не питајте колико, ви у нерешеном проблему, а нерешени проблеми знате коштају. Па лечење некако и прође, али тек опоравак и бање шта коштају. Нерешени проблеми коштају далеко више него решени, како год да их решите.

То јесте, сложи се младожења, много боље то да се реши што пре.

То вам причам. С временом и пријатељи се осипају… Ма ко ће да крочи у такву кућу. Нема напретка, нема ту ни мира више никада… Кукање и проблеми, на то вам се живот своди. А паре иду.

Па јесте, вајка се већ будући муж, али опет, знате, већина мисли…

Ма пустите ви народ. Увек су причали и увек ће да причају. Шачица је то. Треба бити разборит, треба размишљати. Са овом девојком, ви добијате здраву жену. Здраву потпуно. Нити ћете лекаре обилазити, нити ће вам дете без мајке бити. А не да нећете имати трошкова него она приде, да говоримо сасвим отворено, и мираз доноси. Није неки мираз нарочит, да се одмах разумемо, али ви срачунајте колико сте на докторима и јурњави уштедели. О разним трзавицама да и не причам.

Да ли се овај брак обистинио или ипак није, питање је. Али прича је вредела јер нам је открила бар 10 предности ћопавих удавача. И нико не може рећи да нема својих предности, највише оних рационалних, оних који лепо указују колико је боље када је неки проблем решен, како год решен, него да стоји довека тако… нерешен. Нерешен и опасан као здрава нога на жени. Опасно је имати жену са здравом ногом, још ако је то и лепа нога… невоље се само гомилају. Тек од тога могу порасти трошкови а и невоље, ако рационално размишљамо.

Драги читаоци, не знам да ли сте убеђени, али неизоставно треба да уважавамо предности хроме удаваче. А посебно поштовање треба имати за оне који се овим послом баве. Јесте да су они ванредно плаћени и још ванредније чувани него опет… како би се рекло… треба имати желудац да се све поменуто изговори.

То све смислити, па то је као када би вам сутра неко дошао из Беча или Брисела да вас убеђује или, још горе, као када би председник једне државе кренуо овако да убеђује своје грађане. Замислите председника једне државе који говори у прилог губитка своје територије.

Најбоље би нам било да се одмах отарасимо једног дела своје територије. Ако га бранимо то је сукоб, сукоб нам не доноси инвестиције, нема нама просперитета.

Па да, кажете ви, али управо тај део Србије је веома богат и просперитетан, што да га се одричемо.

Па баш то и јесте проблем, каже вам проводаџија или, још горе, ваш председник. Што је већа вредност тога, тим већи је наш проблем. Већи ћемо сукоб да имамо, разни интереси, ко са тим да се носи. Срећом сам ја ту да то склоним, да не мучи то никада више будуће генерације… Али треба бити разборит па то на време увидети. Треба тај део макнути, да ослободимо трошкова будуће генерације, да им подаримо просперитет, мир и стабилност….

Замислите само председника који се хвали храброшћу да остави потомцима земљу без дела територије.

Ја нећу да вас лажем, отворено ћу да кажем. Ми са својом територијом имамо проблем и зато треба што пре да је се одрекнемо. Због наше деце, због њихове будућности..

Па да, будуће генерације су важне… Али, ипак, питам се, како се неки људи не боје да од тако зарађених пара купују деци играчке?

Дабоме, о томе вам причам, везе даље наш убеђивач. Што да се будуће српске генерације рву са тим проблемом. Ево то некоме другом, будућим генерацијама неке друге земље, нека се они са тим бакћу и надвлаче.

И кад човек добро размисли, ништа чудно што су неке елите богате. Колико год да добијају, мало је. Није то посао који свако може да одради.

29. септембар 2020

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *