Геополитика и политика

Кад систем почиње да пуца, „партнери“ окрећу леђа !!!

Пише: Милош Здравковић

Санкције САД су ефективно забраниле влади Венецуеле да се задужује на међународним тржиштима капитала, а чак је запрећено свакоме ко буде укључен у продају злата из Венецуеле. Резерве злата Венецуеле процењују се на више од осам милијарди долара. Поред очигледног несналажења после одласка Хуга Чавеза, Мадурова невоља је управо наслеђе харизматичног претходника.

Шта је „kasus beli“ (повод) Доналда Трампа против Венецуеле? „Kasus beli“ је нафта Венецуеле, богатство Венецуеле, њено злато, гас, гвожђе, дијаманти, друга материјална богатства.

Подсетимо се шта се десило када се последњи пут мењала власт у Венецуели 1999. године. Нафтни пројекти су били национализовани. Тада су западне компаније изгубиле озбиљан новац у Венецуели. Ако дође на власт проамеричка власт, није искључено (реално говорећи чудило би да се догоди супротно) да може доћи до враћања национализоване имовине ранијим власницима.

Ситуација заправо подсећа на прве дане ескалације у Сирији почетком 2011. године. Анти-Асад опозиција била је одмах подељена. Једни су хтели промену, али промену изнутра, док други нису имали стрпљења за такве планове те су одмах почели позивати на стране војне интервенције.

Не треба уопште посебно појашњавати шта се догађа земљама које задеси америчка војна интервенција. Довољно је погледати како данас изгледају Либија, Ирак и Афганистан. Било би наивно мислити да ће Венецуела проћи другачије само зато што није део ширег Блиског истока.

Који је прави циљ Доналда Трампа? Свргнути Мадура и истодобно погодити Кину и Русију, након чега следи удар на преостале климаве стубове мултиполарног светског поретка (режим супростављен САД у Бразилу је недавно пао). САД су сила у опадању и мало је вероатно да су спремне да сарађују са великим силама у настајању, што потврђују и чињенице. Доналд Трамп целом свету показује да је Вашингтон још увек у стању да врши притисак и спроведе дестабилизацију где год пожели, што је главна одлика спољне политике неоконзервативне елите.

Кина је на мети јер је једини кандидат који је заиста у стању да изазове и сигурно победи “Америчко царство”. Европска унија се мора сломити и додатно покорити центру због универзалистичких амбиција Француске и економске моћи Немачке. Русија мора “пасти” јер под Владимиром Путином проводи план препорода и враћа статус којег је некада у евроазијском простору и широм света имао СССР.

Шта се тренутно дешава на светској сцени поводом Венецуеле !?

Једна за другом земље лојалне Вашингтону почеле су признавати венецуеланског лидера опозиције, Гуаида, као јединог „легитимног председника“ Венецуеле, прогласивши притом Николаса Мадура диктатором и узурпатором. Током задњих неколико година широм Латинске Америке на власт су дошли актери тачно „по мери“ САД-а (десничарске, анти-социјалистичке, нео-либералне политичке струје), те стога не чуди да су се једна за другом приклониле  америчкој одлуци по питању ко је легитиман, а ко нелегитиман лидер Венецуеле. Након Бразила, Аргентине, Колумбије и других на попис се прикључила Канада, затим и Британија…

Са друге стране Русија ће могуће слање америчке војске у Венецуелу сматрати актом стране агресије. Став Русије подржава и Кина. Италија се залаже против спољног мешања у послове Венецуеле и подржава предлог министра спољних послова Русије Сергеја Лаврова о свеобухватним преговорима и међународном посредовању, изјавио је заменик министра спољних послова Италије Пики (Овде смо запазили прву озбиљну пукотину у систему).

И тако док се чека „активација“ и преосталих америчких савезника на простору Европе стиже једна реакција која је неке поприлично изненадила.  Амерички НАТО савезник, Турска, не само да се није сврстала на страну Вашингтона када је реч о Венецуели већ је изразила можда и најснажнију подршку Николасу Мадуру, чак и већу од оних земаља за које се очекивало да ће дати подршку социјалистима у Каракасу (Куба, Боливија, Русија, Кина, Иран, Сирија…).

Та турска подршка чак не стиже од некаквог нижерангираног чиновника (као рецимо у случају кинеске опрезне подршке) – стиже директно од самог председника Ердогана који је одмах исте вечери, назвао Мадура те му поручио: „Брате Мадуро, издржи! Имаш нашу потпуну подршку!“.

У најмању руку, неочекивано, ипак, постоји низ разлога зашто можда и није.

Јасно, очито овде не говоримо о некаквим политичко идеолошким компатибилностима. Мадуро представља социјалистички пројект који је пре 20 година започео покојни Хуго Чавез док Ердоган пак представља лидера који би се по стилу владања могао пре сврстати на страну неког од венецуеланских противника из регије, као што је ново вођство у Бразилу, Аргентини или Колумбији.

Ипак, када говоримо о несвакидашњим односима довољно је рећи да се исти итекако могу чешће наћи када између крајњих страна стоји по један океан. Та чињеница на неки начин брише разлике у практичној политици и отвара више простора према неким „вишим“ подударањима.

Већ тада у проблемима, али далеко мањим него данас, Николас Мадуро је у 2017. посетио Турску те се притом састао с председником Ердоганом. Након сусрета обојица су један за другог имали само лепе речи. Мадуро је пред свима у Турској објавио како се „управо рађа нова сила“. Ердоган је пак истакнуо (већ тада) како се оштро противи било каквом страном интервенционизму на простору Латинске Америке (јасно је на кога мисли – САД) те како се нада да ће што пре посетити Каракас.

Како смо и констатовали, ова „љубав“ очигледно није идеолошка, Турска је економски либерална и социјално конзервативна земља, нешто сасвим супротно од венецеуеланске Боливаријанске револуције.

Који су ту онда пак виши интереси у игри?

У случају Венецуеле ствар је врло јасна. Мадуру добро дође сваки пријатељ у свету у тренутку док САД желе да га изолује, а нарочито сада када Вашингтон тражи да га се сви одрекну. Мадуро треба новац, храну и политичку потпору – све наведено могао је пронаћи у Русији и Кини, колико толико, не баш превише у Турској. Турска такође има проблем с растућом инфлацијом и великим спољним дугом. Ипак, оно што Турска свакако може да уради је да повећа увоз нафте из Венецуеле. Надаље, Турска је у време Мадурове посете већ извозила око 17 милијарди долара пољопривредних производа према Венецуели.

Али шта Турска жели од Венецуеле? Није тајна да Турска већ неко време тражи простор за „улаз“ у Латинску Америку, а Венецуела би могла бити добра почетна тачка (као што је и Русији, а можда још и више Кини).

Ипак, можда и један од највећих разлога због којих траје ово снажно јачање односа између Анкаре и Каракаса је континуирано слабљење односа између Анкаре и Вашингтона. Је ли могуће да Турска „из ината“ подупире Мадура зато јер га Вашингтон по сваку цену жели срушити? Могуће је, итекако – тиме шаљу јасну поруку у Вашингтон како ће њихова политика на Блиском истоку трпети последице. Свакако, притом говоримо о америчком наоружавању сиријских Курда – потез који ће Турска јако тешко опростити САД-у, а можда никада ни неће. Наиме, Турска сиријске курдске снаге (односно YПГ) сматра директним продужетком ПКК-а (Радничка партија Курдистана), а њих пак третира као најопаснију терористичку организацију против које ратују већ деценијама.

У очима Анкаре наоружавање YПГ -а има шири контекст, неки у Турској верују како САД на тај начин жели дуготрајно ослабити Турску, можда чак и сигурносно угрозити, како би се спречило даље турско јачање и њено претварање у још моћнију регионалну силу која би тада могла потпуно да се оглуши на све америчке наредбе. Има ли истине у томе? Могло би бити, иако нема сумње да је ту и турска параноја на снази барем делимично. Ипак, ствар је јасна – између Турске и САД-а више нема „океана између“ као када је реч о односу према Венецуели: САД је сада равно на турској граници и гради некакве засебне интересе, можда постављајући терен за некакву независност тзв. Западног Курдистана, земљу која би затим била бесконачно лојална свом створитељу, односно Вашингтону.

Је ли баш све тако једноставно? Подржава ли Турска Венецуелу само да напакости САД-у? Постоје и други разлози, економске природе.

Ердоган је, како је и обећао Мадуру још у јесен 2017., посетио Венецуелу. Из Каракаса је оштро осудио америчке санкције (иако у самој осуди никада није директно споменуо ни САД ни Доналда Трампа). Притом је најавио и конкретне турске инвестиције у Венецуели – поручио је како је турски бизнис спреман да упумпа око 4,5 милијарди евра у Венецуелу. Неке ствари већ су и видљиве – западњачке авиокомпаније увелико су прекинуле летове за Каракас, али не и Туркиш Аирлинес који и даље неколико пута недељно лети за главни град Венецуеле.

Ових дана писало се о томе како Британија одбија да Венецуели (барем Мадуру) вратити њено злато похрањено у британској централној банци. Када говоримо о злату, које Венецуела „производи“ поприлично, добар део пребацује се у Турску на обраду. Неки амерички дужносници  сматрају да део тог злата, преко Турске, завршава у Ирану, а то би  упућивало на једну знатно већу „осовину“, чак глобалну, контра америчких интереса. Уколико има истине у овоме, онда је још и кудикамо јасније зашто САД под сваку цену жели срушити Мадура с власти што је пре могуће. Подсетимо, Турска је већ раније оптужена за избегавање америчких санкција према Ирану и то управо на темељу трговања златом.

Турски министар иностраних послова, Чавшоглу, истакнуо је како се САД и поједине земље Латинске Америке „константно уплићу у унутрашње послове Венецуеле“. То није тајна, ипак разлог због којег то Чавшоглу тврди је чињеница да Турска има своје конкретне интересе у Венецуели. Функционише ли можда још стара шема „злато-за-нафту“ којом је Турска златом куповала нафту од Ирана заобилазећи америчке санкције? Можда је Венецуела ту била један од актера у ланцу.

Да ово није само међусобна потпора између две владајуће структуре показују и бројне турске про-Мадуро поруке које су се појавиле на друштвеним мрежама. Многи су делили фотографије Мадура с турском заставом, уз ознаку #WеАреМадуро „(Ми смо Мадуро“) – „Ниси сам, човече великог срца. Турска је уз тебе“.

Ово не треба да чуди. Солидарност Турске према Венецуели је директно потакнута америчком политиком. Пре неколико дана амерички председник Доналд Трамп поручио је како ће САД „девастирати турску економију“ уколико се усуде да дирају америчке курдске савезнике у Сирији. За Турску је ова претња итекако јасна паралела с Венецуелом – њој се прети економском девастацијом док се у Венецуели управо проводи економска девастација. Јасно је да је лоше економско и стратешко управљање венецуеланских власти итекако придонело актуалном економском слому, али амерички ангажман никако се не може занемарити – то је Турској итекако јасно.

Шта Турска може конкретно да учини ако жели помоћи Мадуру? Сама, мало, али у једном мало снажнијем савезу, пуно. Стојећи на страни Мадура избија САД-у из руку аргумент да социјалисте у Каракасу подржавају „само Русија и Кина“, а то је већ конкретна ствар.

Ако земље које се противе про-америчком пучу збију редове, а то пре свега значи да својим потезима осигурају да не дође до преврата у војном врху Венецуеле, покушај пуча се можда још увек може преокренути. Ипак, дугорочно гледајући ситуација у Венецуели је потпуно неодржива што пак значи да ће неко морати под хитно да стабилизује тамошњу економију – могу ли то учинити малобројни, али моћни, Мадурови пријатељи на међународној сцени? Требали би покушати – у супротном могу одмах почети тражити нову „улазну тачку“ за своје економске интересе у Латинској Америци јер Венецуела само што није пала у америчку торбу.

Ова ситуација није нимало пријатна за Венецуелу, имајући у виду стање у тој земљи. Сваки евро на рачуну је важан с обзиром на блокаду златних резерва у Великој Британији. Међутим, и Америка ће временом осетити штетне последице своје одлуке. У САД се производи лака нафта, а њихова нафтна индустрија је постављена тако да нафта садржи сумпор. Штавише, нафта која садржи сумпор даје могућност да се произведе додатни нафтни производи који се не могу произвести из лаке нафте.

Оно што је мало приметно је да ће највећу штету од свега овог имати потрошачи бензина у САД. Како то? Па САД сада највише производе нафту из шкриљаца. То је лака и врло скупа нафта. Она се наравно може прерађивати у бензин, али би његова цена била тако велика да га нико не би куповао. Због тога Американци мешају значајну количину тешке, јефтине венецуеланске нафте са својом лаком нафтом како би добили сировину по прихватљивој цени.

О међународном имиџу САД не треба посебно трошити речи. Скандалозни потез , без преседана у људској историји да се администрацији на изборима изабраног председника Венецуеле Николаса Мадура одузме право контроле рачуна које влада Венецуеле има у америчким банкама и то право да самозваном привременом председнику, лидеру опозиције Хуану Гуаиду, неће проћи без последица у светском политичком и јавном мњењу.

Блокирање рачуна држава или компанија од стране САД је стара пракса, да не кажем рутина последњих деценија, али је иновација да се располагање тим рачунима даје лицу које није овлашћено од власника средстава да њима располаже, а то је држава Венецуела. То је потез који ће дефинитивно озаконити пљачку у америчким банкама и дефинитивно одбити сваког иоле нормалног инвеститора, штедишу да улаже у САД.

 

П.С.

„Не занима ме како ћу ући у историју, нећу бити издајица, слаб, као човек који је окренуо леђа његовим историјским обавезама према свом народу“.

Николас Мадуро

25. фебруар 2019.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *