Аутор: Татјана Стојановић ИА РЕГНУМ
„Осам година смо чекали наше“: како живи ослобођени Лисичанск
Када сам 4. јула ујутру, заједно са другим новинарима, који су учествовали у путовању под називом «Zа правду» ушла на територију града Лисичанска у Луганској Народној Републици, прво што сам помислила било је да је Лисичанск имао много више среће него Волноваха у Доњецкој Народној Републици, коју смо обишли крајем марта. Дочекали су нас цели квартали неоштећених вишеспратница и цивили на бициклима, „окићеним“ празним петолитарским боцама у потрази за водом.
Подсећамо да прес-туру «Zа правду» по ослобођеним насељеним местима ДНР и ЛНР организују заједно министарство Чеченске Републике за националну политику, спољне везе, штампу и информисање и Федерални информационо-политички часопис „Персона државе“. У Лисичанск је група новинара доспела другог дана после званичног саопштења Министарства одбране РФ да је град ослобођен.
Фото /Татјана Стојановић
Разрушена инфраструктура на улазу у Лисичанск
Ако сам ја ту остао, ту и желим да живим
Алексеја сам срела на једној од централних раскрсница на којој су припадници чеченског пука специјалне полиције делили мештанима хуманитарну помоћ, послату од стране Регионалног јавног фонда „Херој Русије Ахмат-Хаџи Кадиров“. По његовим речима, вест о томе да је град ослобођен донела му је олакшање.
Фото /Татјана Стојановић
Трг Лењина у центру Лисичанска
„Не пуцају, то је главно. Имали смо среће у поређењу са неким другим градовима. Да ОСУ (Оружане снаге Украјине) нису изашле, све би било разорено. Последња четири месеца крили смо се у подрумима, ко још жели да се нађе на путу случајној гранати. Када су објавили да је град ослобођњен, ја сам се, наравно, обрадовао. Ако сам ја ту остао, то већ нешто говори само по себи“, – прича Алексеј.
Фото /Татјана Стојановић
Разрушена стамбена зграда у Лисичанску
Ипак, додаје он, за сада нико не може да замисли будућност и то плаши. У граду нема струје, воде, гаса, напомиње Алексеј.
„Како ћемо живети? Да кренем од најосновнијег – од намирница. Оне са те стране више неће стизати. Надамо се на елемнтарне ствари, на хлеб, који се сада овде не пече. Он треба да се довози саки дан“, – прича он.
Алексеј каже да ће известан број људи у граду у сваком случају бити незадовољан новим околностима, али масовног незадовољства неће бити.
„Ти незадовољни су отишли из града у првим данима специјалне операције. Ради се о томе што су у овај регион долазили да раде људи из целог Совјетског Савеза. То је увек био раднички крај, у то време врло богат, имали смо 38 предузећа, пет савезног значаја. У совјетско време у граду је живело скоро 150 000 становника. Пола града је радило у рудницима, у фабрикама, храна, одећа, свега је овде увек било много. Ја сам у шестој деценији живота, имам трећи пасош, али у Еврипи нисам био ни једном. Сматрам да ако желите да живите у добрим условима, треба да кренете од себе“, – сматра Алексеј.
Ако проради наша рафинерија, биће много радних места
Алексејева супруга Олга каже да се она много плашила док су се у граду водиле борбе. „Дешавало се да данима нисам излазила из подрума. Експлозије су биле страшне“, – каже она.
Фото /Татјана Стојановић
Олга
Децу су Олга и Алексеј извели из града, а сами су остали код куће, пошто имају воде мали приватни бизнис овде, а ту су и стари родитељи, које нису могли да оставе у Лисичанску. Сада када је град ослобођен, Олгу не напушта нада да ће се живот вратити у нромалу, и да ће посла бити више, него када је то била украјинска територија.
„Ми бисмо желели да поново проради наша рафинерија нафте, зато што то значи много радних места. Наш град би захваљујући томе процеветао. Веома се надамо да ће прорадити рудници, фабрика стакла која смо имали“, – прича она.
Фото /Татјана Стојановић
Факултет у Лисичанску
Олга планира да врати децу кући ако до септембра прораде школе.
„Сва градска инфраструктура је разрушена. Много се бринемо да деца неће моћи да крену у школу од 1. септембра. Али верујемо да ће све стићи да ураде, да ће све обновити и припремити. Ми смо овде, надамо се да ћемо и посао имати. Немамо куд да идемо. Нико нас нигде не чека, само нам се рођена кућа радује. Ми само од те наде и живимо да ће све бити добро“, – каже Олга.
Живећемо уз Русију
Фото /Татјана Стојановић
Достава хуманитарне помоћи у Лисичанск
Владимир сумњичаво гледа у мој диктафон и прво веома суздржано одговара да је вест о томе да је дошла Русија дочекао „нормално, али без одушевљења“. Затим каже да у Русији живе његови уници, остали рођаци, и да он врло дуго није могао да их види.
„Ма радујем се ја што ћу живети уз Русију, са унукцима ћу се срести“, – додаје он већ потпуно другим тоном.
При томе Владимир подвлачи да је у прво време становницима Лисичанска потребна хуманитарна помоћ, намирнице, које за сада не могу да се купе у продавници, а нема се ни од чега.
Фото /Татјана Стојановић
Подела хуманитарне помоћи у Лисичанску
„Нису нам исплаћивали пензије четири месеца. Примао сам пензију у пошти, у гривнама. Сада не знам шта ће и како ће бити. Неко је примао пензију на картицу, са ње такође сада не може да се подигне новац. Хвала Русији што нам је довезла хуманитарну помоћ. Продавнице нам не раде, немамо где да купимо. Још увек не знамо да ли код нас сада примају гривне или рубље“, – говори Владимир.
Војаци су ме силом одвезли у Лисичанск
Фото /Татјана Стојановић
Михаил
Када су почела бојева дејства, Михаил се крио у подруму хемијске фабрике „Зарја“ у насељеном месту Јужни. Затим су дошли украјински војници и силом пребацили цивиле у град да би заузели подрум.
„Војаци су нас силом, под цевима аутомата, превезли у Лисичанск. Да би смо им им ослободили подрум. Шест метара дубок, подрум им је био потребан. Не знам да ли место још увек постоји, тамо ми је остала кућа. Можда је срушена, можда немам више куда ни да се вратим“, – каже он.
Ако то није малтретирање, шта је онда малтретирање, пита ме Михаил. „Они ми кажу, хајде, седај. Ништа нисам имао када су ме одвезли. Овде су ми добри људи помогли да се обујем и обучем“, – негодује мој саговорник.
Михаил каже да су становницима Лисичанска пре свега потребне намирнице. „Живот ће се можда и вратити временом у нормалу, али то време треба дочекати“, – размишља он.
Тако смо их дуго чекали
Фото /Татјана Стојановић
Људмила
Људмила каже да је „наше момке“ она дочекала са сузама у очима. И док прича, у очима је искре сузе.
„Тако смо их дуго чекали – осам година. У последња четири месеца такве смо страсти преживели. Ни да провириш на улицу, ни да телефонираш. Поред нас у дворишту су се сместили и од нас су пуцали по људима, по зградама. У Русију нисмо смели уопште да телефонирамо. Не дај Боже да нађу руски број у телефону. То је био кошмар“, – прича Људмила и додаје да је она коначно успела да позове рођаке у Русији.
„Замолила сам момке и позвала сам их. Ево све ме подилазе жмарци. Можда ћу отићи тамо код брата. Имам брата у Вороњежу, он је отишао 2014. године и тамо је и остао“, – нада се Људмила.
Смрт нацистичким окупаторима!
Фото /Татјана Стојановић
Смрт нацистичким окупаторима
Док стојим и разговарам са Људмилом старија жена из гомиле примећује натпис на мојој маици са логотипом ИА REGNUM, коју сам обукла за пут. На леђима је крупним словима одштампана девиза агенције „Смрт фаштистичким окупаторима!“. „Не фашистичким, треба нацистичким! Па они су нацисти! Није ти исправан натпис!“, – упорно виче жена.
Молила сам се Богу и Бог ми је помогао
Фото /Татјана Стојановић
Лида
Лида има 78 година. Она стоји поред хуманитарне помоћи коју је добила и очима тражи неког у гомили. Испоставило се, тражи ћерку која ће јој помоћи да однесе намирнице кући.
„Задовољна сам што су дошли наши. Остаћу овде до краја“, – каже Лида.
Она прича да је четвороспратница у којој живе она и ћерка оштећења од граната, али нико од станара није погинуо.
„Први улаз и подрум, све су растурили. Ми смо све време били на четвртом спрату, у свом стану. Молила сам се, Богу сам се обраћала. И тако смо преживели. Ћерка и ја нисмо хтеле да се кријемо у подруму. Ја сам се Богу обраћала, Бог ми је помогао. Ми смо у центру, преко пута бироа за запошљавање, на су страшно гађали. Ми смо се криле иза зида без прозора. И задовољне смо, много смо задовољне што се сте ви дошли“, – говори Лида.
Само не пуштајте овамо Украјину!
Фото /Татјана Стојановић
Улице Лисичанска
Ћерка Људа говори да се мајка и она нису криле у подруму зато што су веровале да ће преживети.
„И чудом смо преживеле. Наш подрум је затрпан, а ми нисмо“, – каже она.
Људа сматра да су у прво време њој и мајци потребни храна и новац.
„Да добијемо пензију. Код нас у стану на четвртом спрату су прозори мало разбијени. Али мислимо да ће се све средити. Само де пуштајте овамо Украјину, молим вас! Хајде да већ једном буде Русија наша вољена. Или Луганска Република, само да не буде Украјина!“, – моли Људа.
Лисичанск, а шта после?
На централном тргу о току операције за Лисичанск новинару ИА REGNUM говори Тимур Ибријев из пука специјалне полиције „Херој Русије Ахмат-Хаџи Кадиров“. На самом почетку разговора у даљини се чују експлозије. „То су околна села, још увек бомбардују, рат још није завршен“, – умирује ме Ибријев.
Фото /Татјана Стојановић
Пук полиције за специјалне намене: херој Русије Ахмат Хаџи Кадиров
Молим саговорника да упореди операцију ослобађања Лисичанска са операцијом ослобађања Мариупоља.
„Разлика је у томе што су у Мариупољу они ратовали за сваку кућу, а ту су побегли из града Лисичанска. То не значи да можемо да се опустимо. Не смемо се опуштати ни у ком случају, али, да објасним, они су побегли зато што су видели моћ руске армије“, – каже Ибријев.
Према његовим речима, важно је то што је приликом ослобађања Лисичанска пошло за руком да се цивилне жртве сведу практично на нулу.
„Што се тиче губитака од стране ОСУ, на улазу у град ви сте вероватно видели изгореле аутобусе и минибусеве. У тим возилима они су се налазили и прецизним ракетним ударима они су били елиминисани“, – додаје Ибријев.
Одговарајући на питање какви задаци стоје пред чеченским специјалцима после Лисичанска, Ибријев истиче да задатке одређује Генералштаб, али „у Харкову или неком другом граду нико не планира да се зауставља“.
„Наравно, нама се иде кући. Али када видимо како нас људи дочекују, како су нас овде у Лисичанску дочекале гомиле људи, умор пролази моментално. Ја бих рекао да су нас овде више чекали него, на пример, у Мариупољу“, – подвлачи Тимур Ибријев.
9. јул 2022.