Драгана Трифковић за ИА РЕГНУМ
У Србији постоји једна изрека која је често у употреби: Само слога Србина спашава. Не зна се тачно кад је она настала, али неки аутори је везују за Светог Саву. Оно што је сигурно, то је да неслога представља велики проблем српског друштва, како са историјске тачке гледишта, тако и у садашње време.
Актуелни председник Србије Александар Вучић, већ извесно време промовише идеју српског јединства. Присетићемо се да је актуелни председник Србије некада био члан Српске радикалне странке, која се залагала за изградњу „Велике Србије“, односно обједињавања свих територија на којима живе Срби. Радикали су се тада залагала за успостављање границе на линији: Карловац-Огулин-Карлобаг-Вировитица, истовремено док су западне силе водиле жестоко анти-српску пропаганду оптужујући Србију за „велико-српску политику“. Идеје које је пропагирала Српска радикална странка, Западу су идеално служиле као доказ за њихове оптужбе против Срба.
Након што је расцепио Српску радикалну странку и формирао Српску напредну странку, Александар Вучић је у великој мери променио дотадашњу радикалску реторику. Постао је доста умеренији и обазривији у говору, а уместо дотадашње екстремно националистичке реторике, присвојио је либерални речник, али и политику. Дотадашњи „светски зликовци“ како је називао западне политичаре, преко ноћи су му постали најбољи пријатељи. Више пута се правдао да се стиди своје радикалске прошлости, а као врхунац може да се рачуна његово покајање пред Билом Клинтоном, једним од главних и одговорних људи за бомбардовање Србије 1999. године, као и ангажовање Тонија Блера за саветовање Владе Србије.
На свечаној академији 2018. године, поводом 100 година од присједињења Војводине Србији, Александар Вучић је поручио: „Морамо да се ослободимо заблуда да можемо да објединимо све територије на којима живи наш народ, али морамо истовремено да сачувамо јединство Срба“. Управо та идеја о српском јединству је нешто на чему Александар Вучић инсистира од његовог доласка на власт. Међутим требало би размотрити који је предуслов српског јединства? Сама идеја о јединству је без сумње добра и пожељна, али потребно је да постоји личност која ће моћи да уједини народ и да постоји идеја око које ће се народ ујединити.
Ако говормо о личностима, то мора да буде особа која има лични ауторитет у српском друштву, која својим личним примером завређује поштовање. Таквих личности у скорије време није било много, јер се српско друштво налази већ деценијама у свеопштој кризи.
Узмимо као пример почившег патријатха Павла који је својим животним делом сведочио ономе што је проповедао и свакако јесте био човек којег су људи веома поштовали. Он је поштовање заслужио тиме што је био тих и скроман, пожртвован, благонаклон према свима, приступачан и увек уз свој народ. Појављивао се на многобројним студентским протестима деведесетих година прошлог века, како би пружио подршку и савете омладини. Тако је личним примером показивао да се брине о младим људима. Он није само причао о јединству, већ је радио на његовом постизању, кроз личну жртву.
Ако говоримо о политици и личности која је била у стању да уједини народ, ту можемо да узмемо пример Војислава Коштунице, такође скромног и ненаметљивог човека који се није често појављивао у јавности али га је одликовала мудрост државничког нивоа. Председник једне државе и нема потребу да буде стално присутан у јавности, већ је потребно да зна када треба да се појави и са којим порукама.
Александра Вучића не одликује ни једна од ових особина која би могла да заслужи поштовање широких народних маса. Он није ни тих ни скроман, напротив врло је гласан и наметљив, а то је нешто што није променио из радикалских времена. Његова власт је специфична по томе да је он свакодневно у медијима седам дана у недељи на више телевизијских канала.
Ако говоримо о пожртвованости, као неопходној карактеристици коју Срби поштују, она такође недостаје српском председнику. Већина Срба памти да је у време бомбардовања Србије 1999. године, док су људи живели у страху и неизвесности, Александар Вучић добио стан од 117 квадрата у луксузној згради на Новом Београду, од државе. Док је Александар Вучић куповао нову комоду и завесе за стан, неки младићи на редовном одслужењу војног рока су на Кошарама бранили државну границу, ратујући истовремено против НАТО, албанских терориста и америчких приватних војних комапнија.
Коначно Александар Вучић није ни постојан. Он је своје политичке погледе мењао од екстремно радикланих до крајње либералних. Политичке сараднике је такође мењао према потребама и нагону за освајање власти, вршећи негативну селекцију и окупљајући око себе људе без знања, умећа и морала, вршећи селекцију искључиво према послушности.
Поред тога, актуелни председник Србије је у више наврата изражавао нетрпељивост према вредностима које су утемељене у српском друштву и трудио се да понизи српску историју. Тако је једном приликом са великим усхућењем говорио о томе да ми немамо јунака, озбиљног стратега и војсковођу, као што је био Мурат (султан Мурат који је кренуо у поход на Србију и погинуо у Косовском боју) и да ми немамо оних који су дорасли ни да султану Мурату носе скуте.
Више пута се лоше изражавао и о сопственом народу чије интересе би требало да заступа, говорећи да су Срби лењи и да неће да раде, иако је сам развио политичку каријеру захваљујући партији, а свако запослење је искључиво добијао преко партије.
Због тога он ни по чему није личност која може да уједини српску јавност. Али да не судимо само по личним карактеристикама или речима, пре свега треба судити по делима.
Као што је рекао на свечаној академији, сматра да Срби морају да се уједине али да не буду у заблуди да могу да обједине територије на којима живе. Јасно је да је одустао од граница Карловац-Огулин-Карлобаг-Вировитица, али је проблем што је отишао у другу крајност негирајући и постојеће међународно признате границе Србије.
Познато је да председник Србије води преговоре са приштинским сепаратистима иако за тако нешто нема уставна овлашћења. По доласку на власт Српске напредне странке коју води Вучић потписан је Бриселски договор са косовским Албанцима и њиме су угашене институције државе Србије на територији Косова и Метохије. Такав потез је довео до тога да Србија више не контролише своју територију јужне српске покрајине. Без обзира на такву ситуацију, по међународном праву и важећој Резолуцији 1244, Косово и Метохија су саставни део Републике Србије. Међутим председник Србије Александар Вучић је многобројно пута нагласио да „на Косову немамо ништа“.
Он је средином овог месеца изјавио за медије: „Београд не може много да помогне Србима на КиМ, али може да се бори. Немамо фактичку власт од 1999, а од 2008. немамо ништа – од када је Приштина прогласила независност. Али питање је како се Београд бори?
Председник Србије осврнуо се том приликом и на вест о томе да је Косово потписало уговор са Турском о куповини 14 војних возила, рекавши да то представља директно кршење Резолуције 1244 и оценио да Приштина ради „све против међународног права“. Као закључак рекао је да ће причати са „турским пријатељима“, а Србима на КиМ поручио да не брину.
Ово је само један пример потпуно неадекватног реаговања, где би се очекивало од шефа државе да тражи сазивање СБ УН због кршења Резолуције 1244. Нажалост Александар Вучић ни до сада није реаговао поводом противправног формирања војске Косова, а у УН по том питању је реаговала Руска Федерација. Због тога албанска страна сматра да може да предузима било које мере и кораке, јер руководство Србије једноставно не предузима никакве противмере. Председник Србије се прећутно сагласио са формирањем војске Косова, што представља безбедносни ризик не само по Србију, ако узмемо у обзир проблем трговине наркотицима, људима, међународни тероризма и друге проблеме који постоје на територију Косова под контролом сепаратиста.
Српска заједница на Косову и Метохији је несложна и разједињена, што је такође заслуга владајућег режима из Београда. С обзиром на то да су Срби са КиМ пружали отпор у демонтирању државних институција, као и у случају других противдржавних потеза власти, они су присилним методама стављени под контролу људи који су прихватили послушност како би остварили личну корист. Тиме је дошло до смене правих елита једним криминалним миљеом чиме је неутрализован отпор Срба са Косова и Метохије.
Ако говоримо о реализацији идеје о српском јединству кроз културни, образовно-научни и духовни аспект, што би требало да буде приоритет власти у Србији, ни ту не можемо да нађемо позитиван пример.
Познато је да је председник Србије демонстрирао конфликт са црквеним ауторитетима у Црној Гори, што само по себи говори о томе да уместо јединства ствара конфликте. Уистину он је уложио новац из буџета Србије у културну институцију названа „Српска кућа“ у Црној Гори, али не с идејом да гради културно јединство, већ са идејом да стави под контролу одређене политичке елите.
Исто је урадио и у Босни и Херцеговини, где је Милорад Додик пристао на подређени положај сматрајући да ће од тога имати неке политичке користи. Међутим као и са српским политичарима у Црној Гори, коалиција са Вучићем им је више одмогла него што им је помогла. Њихова популарност је кренула силазном линијом, а такође изгубили су и политички ауторитет. Александар Вучић је зато постигао оно што је желео, а то је могућност да се представља као ујединитељ и председник свих Срба. Постала му је пракса да због таквог имиџа на свечаности у Београд позива представнике Срба из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Северне Македоније.
Поред тога, стављање српских представника у региону у подређени положај, Александар Вучић види као шансу да себи подигне политичку цену код Запада. Он заправо не ради на уједињавању Срба због остваривања државних и националних интереса, већ да би могао да тргује са Западом око очувања власти што је свакако праћено захтевима те стране за предузимање мера које су против државних и националних интереса Србије и Срба у целини.
Тако су на пример представници српских интереса у Црној Гори својим појављивањем у Скупштини Црне Горе омогућили усвајање Резолуције о наводном геноциду у Сребреници. Они нису директно гласали за такву резолуцију, али су својим присуством дали консензус Скупштини.
Уместо да идеја о уједињењу Срба служи само за лични маркетинг, Александар Вучић је могао да развија културне, научне и економске програме којима би учврстио везе на простору на којем живе Срби. Такви програми нажалост не постоје. Уместо тога, политичка платформа коју београдски режим промовише је „Мали Шенген“ или пројекат албанских интеграција како га многи у Срби виде. Наиме кроз пројекат „Малог Шенгена“ подстичу се економске, политичке и научне интеграције на простору које Албанци виде као своју зону интереса, док такав пројекат нема никаквих додирних тачака са српским државним и националним интересима.
Зато професор Мило Ломпар, један од ретких српских интелектуалаца који се бескомпромисно залаже за истинске вредности, коментаришући српски режим лепо примећује: „У културном погледу, створила је наказни спој елитизма и примитивизма. Не верујем у њене економске прогласе, као што не узимам њене новчане поклоне. Оно по чему је посебна јесте да је власт симулакрума: национална фасада служи да се корак по корак напуштају национални интереси“.
Једно је сигурно, док из Београда слушамо приче о српском јединству и слози, тешко је не осетити горчину свесни тога да српско друштво све више пропада, изморено многобројним поделама и конфликтима и потпуно онеспособљено да се по било ком основу сабере и почне да делује у своју корист. Онима који се исмевају над српском историјом, културом и Уставом Србије, рекло би се, за сада још увек добро иде.
11. август 2021.
