Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
Крајем прошле године председник Руске Федерације је одржао традиционалну годишњу конференцију за новинаре, на којој је четири и по сата стрпљиво одговарао на новинарска питања. С обзиром на међународне околности, било је много тема за дискусију.
Ипак, по мени, конференцију за штампу је обележило питање британског новинара који се држао старог доброг кодекса западног новинарства да је све супротно од онога како изгледа.
Он је председнику Руске Федерације поставио питање: Да ли је баш Русија увек недужна или има мало и њене кривице у лошим односима са Западом?
Владимир Путин је одговорио: Да ми смо невинашца у поређењу са вама.
Осврнуо се на чињеницу да се НАТО шири ка руским границама, док Америка истовремено излази из стратешких војних споразума. Напоменуо је да Русија има војне базе само у подручјима погођеним тероризмом, док САД имају мрежу војних база у читавом свету.
Такође председник Русије је навео очигледан пример двојних стандарда које примењује Запад тиме што оспорава реинтеграцију Крима иако је одржан демократски референдум, али подржавају противправно одвајање Косова и Метохије од остатка Србије.
Уз то је новинару узвратио питањем: Паметни сте људи зашто мислите да смо ми будале?
Кључни проблем у лошем разумевању са данашњом Русијим је управо тај, што многи паметњаковићи полазе од погрешне претпоставке да су Руси будале или једноставно не могу да обуздају своју сујету, надменост и дрскост.
Данашња Русија нема више никаквих илузија у односу према Западу и веома је свесна са ким има посла. Многи Руси тврде да је НАТО агресија на Југославију била окосница у њиховом односу према Западу. Верујем да је то тако.
Дуго времена су либералне структуре у Србији инсистирале на томе како Русима Косова има да послужи за трговину са Западом и да „зли“ Руси само злоупотребљавају српско-руске односе. Ове тврдње су подједнако бесмислене и подле као и питање британског новинара.
Уз то оне показују дубоко непознавање савремене Русије. С друге стране често смо могли да чујемо тврдње многих Руса да Руси не могу да буду већи Срби од Срба. Испоставило се да могу.
Руски народ има дубоко поштовање према Србима и страдању кроз које је наша земља прошла. Они схватају да је исту судбину Запад наменио и Русији. Међутим такве планове је упропастио Путинов долазак на власт. Док је Запад прослављао хладноратовску победу уводећи бомбама демократију свуда по свету, Владимир Путин је тихо и упорно радио на обнови земље. Данашња Русија је по војној моћи престигла Запад, показала је да је у стању да води борбу против тероризма и да гаси пожар који је неко други запалио. Ни један постојећи конфликт више не може да се реши без Русије, укључујући и косовски. Тога су сасвим свесни и Алабанци са Косова и Метохије.
Русија већ годинама даје снажну подршку Србији на међународном плану по питању очувања територијалног интегритета, али питање је због чега се Србија више не ослања на руску подршку?
Председник Србије Александар Вучић се често позива на добре српско-руске односе, братску љубав и сусрете са председником Путином, али ништа не чини да пређе са речи на дела.
То је због тога што се не води идејом очувања државних и националних интереса Србије, већ искључиво идејом очувања власти. Српска напредна странка има проруско бирачко тело и због тога је увек популарно говорити о братској љубави ка Русији. С друге стране ти проруски гласачи несвесно дају подршку евроатлантској политици. Велики парадокс је у томе да Српска напредна странка са проруским бирачким телом води непогрешиво Србију у чврст НАТО загрљај. У прилог томе говоре потписани стратешки договори са НАТО као што су СОФА споразум или ИПАП (Индивидуални план партнерства са НАТО). Како се захтеви Запада временом увећавају, тако је Вучић дошао у позицију не само да у тишини потписује договоре са НАТО, већ и да се директно обрачунава са Русијом. Без обзира што владајућа странка (која се представља као проруска) за осам година власти није покренула ни један стратешки пројекат са Русијом али јесте са НАТО, Запад више не жели да толерише ни Вучићеви слаткоречивост ка Русима. С обзиром на то да у Србији од пада Милошевића Запад контролише све друштвене сфере кроз школоване кадрове, НВО сектор, медије и институције, јасно је да Александар Вучић није могао да дође на власт без некаквог тајног пакта са њима. Због тога без обзира колико причао о братској љубави према Русима, морамо да разматрамо не речи, већ дела. А дела говоре много сама по себи.
Уместо да српска власт објави бриселске преговоре неуспелим и да инсистира на наставку преговора искључиво у СБ УН, где би се ослонила на подршку пре свега Русије, али и Кине која такође не признаје косовску независност, председник Србије ослонац тражи код главних спонзора и креатора косовске независности. Тако је прошле године потписао, по Србију неповољан Вашингтонски споразум, чиме је диреткно укључио САД у преговарачки процес Београд и Приштине.
Иако су руски званичници више пута истакли да су спремни да се укључе у процес преговора између Београда и Приштине, уколико добију позив од српске стране, позив никада није упућен. Неће ни бити упућен, јер властодавци са Запада тако нешто не би могли да опросте.
Због тога је уместо позива да се Русија укључи у преговарачки процес Београда и Приштине, српски режим почео да води тиху анти-руску кампању. Почели су да му се привиђају „руски шпијуни“ који се ни мање ни више баве субверзивном делатношћу, док истовремено НАТО официри седе у канцеларији Министарства одбране Републике Србије. Тако смо од режимских медија могли да чујемо да Русија организује протесте у Србији као и да „руска дубока држава“ уцењује председника Србије. Истовремено јавни сервис Србије је приказао пропагандни филм „Путинови сведоци“.
Очигледно захлађење у односима Србије и Русије, уследило је након спољнополитичког заокрета потписивањем Вашингтонског споразума и немуштог седења на иследничкој столици, Александра Вућића у Белој кући.
Главни глумац из „Ниских страсти“ поново је направио радикално погрешну процену играјући на Трампа, као и четири године раније, подршком Хилари Клинтон.
Тиме је дошао у немилост администрације Џоа Бајдена, а истовремено је „побољшао“ имиџ човека у кога не треба имати поверење, на Истоку.
Тачно је да нико други човеку не може да направи проблема, колико он може сам себи, али је много већи пех када се неко талентован за проблеме нађе на месту шефа државе. Ту ни контрола штете на може превише да помогне.
Ако анализирамо недавну посету шефа српске дипломатије Николе Селаковића Москви, можемо да дођемо до закључка да се тренд неразумевања спољне политике и међународних околности наставља. Свакако треба имати у виду да су следеће године редовни председнички избори и да је због тога Александру Вучићу неопходно да поправи нанету штету у српско-руским односима. Али питање је да ли за тако нешто постоје капацитети код руководства Србије. Очигледно је да неформални саветник председника Србије за Русију, није превише вичан дипломатији, ако је судити по његовом речнику. У најбољем случају можемо да се надамо да неће употребити све своје „капацитете“.
Ништа боља ситуација није ни са првим човеком МСП који се у Москви појавио сав важан и помпезан како би Русе обавестио да им Србија није увела санкције. У најмању руку, Александар Вучић има илузују да због тога руска страна треба да му подигне споменик негде у центру Москве.
Свако нормалан би поставио сасавим логично питање: А зашто би Србија уопште уводила санкције једној пријатељској земљи која јој несебично пружа помоћ у очувању територијалног интегритета на међународном плану? И зашто министар спољних послова Србије то уопште треба да истиче као највећу важност, очекујући захвалност руске стране?
Наравно позив Русији да се укључи у преговоре између Београда и Приштине није био на столу, јер министар Селаковић није коментарисао још једном исказану спремност руске стране да се у преговоре укључи као подршка српском територијалном интегритету. За разлику од Сергеја Лаврова који је изјавио да су „опасни“ покушаји да се одустане од Резолуције 1244 УН о Косову, српски министар није ни спомињао резолуцију која је основни правни темељ очувања територијалног интегритета Србије. Исти случај је био и у децембру прошле године приликом посете Лаврова Београду, када ни Александар Вучић није могао да превали преко језика та магична четири броја 1244. Очигледно је да покушаји да се Руси „наговоре“ и зажмуре на улазак лажне државе Косово у УН, нису уродили плодом, на Вучићеву велику жалост. Јер управо му та чињеница изузетно компликује ситуацију и стратешки важно очување власти.
У Москви је министар спољних послова Селаковић уместо о Резолуцији 1244 причао срцепарајуће приче о притисцима „злог“ Запада на Србију, изостављајући да појасни како Запад заправо само тражи да Србија испуњава обавезе које је сама преузела и на које је пристала. Ако говоримо о Вашингтонском споразуму то је између осталог диверзификација извора и праваца снабдевања енергентима. Готово у исто време док се министар Селаковић у Москви жалио на притиске са Запада, председник Србије је боравио и посети Бахреину како би договорио снабдевање гасом у складу са одредбама Вашингтонског договора о диверзификацији, односно у циљу смањења зависности од руског гаса.
Ипак без обзира на крајњу неискреност српске политике, већи проблем је неразумевање међународних околности. Наиме, Русија је пре више година сасавим свесно прихватила чињеницу да ће бити дугорочно суочена са санкцијама Запада и сопствене стратешке циљеве је поставила на тим основама. Русија већ дуже време ради на поновној индустријализацији, повећању сопствених производних капацитета и развоју домаће привреде, у чему је постигла значајне резултате. Из тог разлога, руска привреда се брзо развија управо захваљујући санкцијама Запада. Ако је Русија санкције Запада преокренула у своју корист, можете да замислите онда колико је забринута за то да ли ће јој Србија увести санкције или не. Одавно је прошло време када је Русија била захвална што и најмања пудлица није на њу залајала. Да то српски министар може да разуме, вероватно би га било срамота да у Москви сав важан понавља, како Србија није увела санкције Русији.
Русија је окренула нови лист у међународним односима, али Вучићев саветник за Русију је био заузет пијачним пословима, па није стигао да о томе обавести кога је требало.
Могле су такве вести да се провере и у Јеревану и у Минску, али изгледа да је било прече да се мисли о томе како што пре да се испуне обавезе из Вашингтонског договора.
Због тога следећи пут када „државнички“ негде кренемо са идејом да причамо са будалама, било би боље да се пре тога дуго гледамо у огледало.
19. април 2021.
Упутнице:
http://www.politika.rs/scc/clanak/469093/Putin-Zasto-mislite-da-smo-mi-budale
https://www.sns.org.rs/novosti/vesti/selakovic-sa-lavrovom-u-moskvi
https://www.glasamerike.net/a/lavrov-u-beogradu/5700085.html
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/rezolucija-1244-nocna-mora-aleksandra-vucica.html
https://www.danas.rs/politika/trifkovic-resavanje-kim-da-se-vrati-u-ruke-un/
