Од 15. до 16. децембра, одржана је он-лајн научно-практична конференција „Будућност партија у политичким системима савременог света“. Конференцију су организовали: Факултет политичких наука Московског државног универзитета Ломоносов, Центар за социјалну конзервативну политику и Руско друштво политиколога.
На конференцији су изнели своје ставове професори и експерти из Русије, Србије, Белорусије, Јерменије и Америке.
Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије је говорила на тему: 30 година од обнављања вишестраначја у Србији.
Она је у свом говору истакла да је 9. децембра обележена тридесета годишњица од организовања првих вишестраначких избора у Србији након Другог светског рата и распада Савеза комуниста Југославије.
„Парламентарни избори одржани су по двокружном већинском изборном систему, док су у исто време били одржани и председнички избори. Убедљиву победу је однео Слободан Милошевић, односно Социјалистичка партија Србије на чијем је челу је он био. Тада је на изборима гласало пет милиона бирача од око седам милиона уписаних, односно 71% бирача. Излазност је била врло висока за данашње услове.Поред Социјалистичке партије Србије, у парламент су ушле и опозиционе странке, Српски покрет обнове и Демократска странка, као и неколико мањих партија и покрета“.
О проблемима који су карактеристични за српску политичку сцену, Драгана Трифковић је истакла: „Оно што је типично за политичку сцену у Србији је организација ванредних избора пре истека мандата, што говори о нестабилности политичке сцене. Политичка сцена у Србији изузетно је динамична са великим бројем политичких партија и покрета (преко сто регистрованих). Политичку сцену карактеришу међусобни сукоби, како међустраначки тако и унутарстраначки. Често настају несугласице између коалиција и партија, стварање нових партија и покрета, сукоби, али и реинтеграција. Политички фактори су изузетно фрагментисани, променљиве снаге и утицаја.
Поред тога, у политичкој арени Србије постоји снажан невладин сектор који се развија од краја двадесетих година двадесетог века и под снажним утицајем спољних фактора. Био је кључан у рушење Милошевићевог режима 2000. године, када је оркестрирана прва успешна обојена револуција, уз спољну подршку“.
Драгана Трифковић је појаснила тренутну ситуацију речима: „Карактеристично је да Србија није напредовала превише од обнављања вишепартијског система. Последњи парламентарни избори у Србији одржани су 21. јуна ове године. После тридесет година вишестраначког система, практично смо се вратили у једнопартијски систем. У парламент су ушле само три странке: владајућа Српска напредна странка, Социјалистичка партија Србије, коју је некада водио Милошевић и Српски патриотски савез. Све три странке раније су биле део владајуће коалиције, тако да у парламенту нема опозиције. Читава опозиција је бојкотовала претходне изборе, сматрајући да не постоје елементарни услови за одржавање избора, као што су слобода медија, гласање без уцена и притисака, контрола изборног процеса“.
Директор Центра за геостратешке студије сматра да је: „Србија поново у политичкој кризи коју карактерише губитак поверења у политичке странке. Неповерење подстиче незадовољство грађана политичким реформама које нису отишле предалеко од транзиционог периода, слабљењем државних институција, као и високим нивоом корупције карактеристичним за већину политичких партија.
Политички кадрови су углавном неадекватни, без формалног образовања, са великим бројем случајева фалсификовања диплома, повезани са корупцијом и разним скандалима, а у многим случајевима и са криминалом. Политичке странке су изгубиле идеологију и не спроводе програмске одредбе.На последњим изборима излазност је била мања од 50%, што значи да грађани немају мотивацију да гласају.
Још један негативан тренд је да значајан део владе, укључујући и премијера Србије, чине кадрови из америчког невладиног сектора, који не уживају подршку грађана и нису победили на изборима.
Овог пута, непосредно после избора и пре формирања нове владе, српски председник је најавио расписивање ванредних парламентарних изборе за годину и по. Ова чињеница такође говори о кризи“.
„Све води ка закључку о потреби хитне реформе политичког, односно партијског система у Србији, где се морају предложити решења која ће превазићи наведене проблеме.
Грађански покрети који бирају адекватне и репрезентативне политичаре могли би да одиграју велику улогу. Демократију не треба наметати споља, већ је у Србији неопходно створити услове за развој демократије и стабилизацију политичке сцене. Друштву треба дати више овлашћења да доноси одлуке у држави“ закључила је Драгана Трифковић.
20. децембар 2020.
