Драгана Трифковић за турске медије unitedworldint.com
Последњих недеља око Косова се развија много дипломатије. Уз растуће тензије, па чак и претње сукобима, почели су преговори између косовских власти и Србије. Европска унија игра кључну улогу у посредовању ових преговора.
Истовремено, као домаћин највеће америчке војне базе у Европи, Косово се такође сматра делом у сукобу између Истока и Запада који је избио у Украјини, али није ограничен на њега.
Шта је садржај тренутних преговора? Каква је перцепција у Србији по овом питању? До чега могу да доведу ови преговори и какву улогу има присуство НАТО-а на Косову? Каква је перспектива Србије о чланству у ЕУ и како се земља позиционира у погледу санкција Русији?
Ова питања поставили смо Драгани Трифковић, генералној директорки Центра за геостратешке студије из Србије.
Шта преговори о нормализацији који су почели 18. марта 2023. значе за две земље?
Састанак у Охриду између председника Србије Александра Вучића и премијера непризнате државе Косова је наставак преговора који се воде између Београда и Приштине на платформи Брисела. Посреднишво Европске Уније у преговорима утврђено је 2010. године усвајањем резолуције у Генералној скупштини УН, како би се олакшао процес дијалога између две стране. Предвиђено је да се у процесу преговора на платформи Брисела две стране усагласе око техничких питања, али су ови преговори подигнути на виши ниво након доласка Александра Вучића на власт и променили су свој карактер претендовањем на решавање статуса Косова, што није у надлежности ЕУ. Једини правно важећи документ за решавање косовског питања је Резолуција СБУН 1244, али с обзиром на то да је амерички пројекат косовске независности зависио од руског вета у СБ УН, САД су пронашле алтернативу у посредништву Брисела. Међутим потписани Бриселски договор из 2013. године као и Анекси овог договора су противуставни, а српски режим се њима сагласио да преда све атрибуте државности такозваном независном Косову. Подразумева се да је Бриселски договор у конфликту и са међународним правом односно важећом Резолуцијом 1244. Након састанка у Охриду 18. марта ове године, договорено је да се крене у имплементацију већ потписаних договора, што је практично последњи корак у реализацији америчког плана косовске независности. Међутим грађани Србије нису спремни да прихвате тако нешто и из тог разлога председник Србије покушава да обмане јавност како „није ништа потписао“. Тачно је да 18. марта у Охриду није потписан план имплементације али у члану 3. Бечке конвенције о уговорном плану стоји да код међунардоних споразума који нису закључени писменим путем то не иде на уштрб правних вредности овог споразума. Грађани Србије су од званичника ЕУ Жозепа Бореља сазнали да се председник Србије сагласио са планом имплементације,односно Анексом спровођења споразума о путу ка нормализацији односа.
Дакле за амерички пројекат косовске независности ово је још један корак у реализацији пројекта, а за српску страну наставак противуставног деловања актуелног режима. О нормализацији односа нема ни речи, јер они овим путем не могу бити остварени.
Постоји ли могућност да Србија призна Косово као резултат ових преговора?
Од Србије се не тражи да она призна косовску независност али се тражи да је дефакто реализује спровођењем конкретних противуставних корака. Француско-немачки план или боље рећи план ЕУ за нормализацију односа између Србије и њене јужне српске покрајине базиран је на моделу уређења односа две Немачке по завршетку Другог светског рата. Западна и Источна Немачка су 1972. године уговором прихватиле коегзистенцију две немачке државе, али без формалног међусобног признања. План о нормализацији односа Србије и Косова је копија план од пре 50 година. Србији је и 2007. године током преговора у Бечу под откриљем Контакт групе (САД, ЕУ и Русија) нуђено да потпише овакав план, под називом Ишингеров план (немачки дипломата Ишингер је био представник ЕУ у преговорима) али је тадашњи премијер Војислав Коштуница то одбио рекавши да Србија не жели да потпише план о косовској независности. Дакле све је осмишњено тако да се амерички пројекат косовске независности реализује без формалног признавања Србије да је то учињено. Потребно је напоменути да српски председник може да буде позван на одговорност због кршења Устава, када се правосудни систем ослободи спољне контроле.
Која питања се очекује да ће се решити преговори?
По мом мишљењу преговори имају искључиво циљ да заокруже такозвану косовску независност, јер сви проблеми који су постојали у прошлости и даље постоје и њих је немогуће решити насилно-дипломатским путем, кршењем међународног права и Устава Републике Србије. Основни проблем са Косовом од времена Југославије до данас је тероризам и етнички сепаратизам који је последњих деценија потпомогнут и подстакнут од стране запада, пре свега САД. Независно Косово нема никакву перспективу ни економску одрживост, осим да постане војна база за америчку војску. Из тог разлога и Албанци масовно нашуштају Косово и одлазе у западноевропске државе. Председник Србије се Планом о нормализацији односа обавезао да ће Србија прихватити поштовање независности Косова, територијалног интегритета ове творевине, да се неће противити члансту Косова у било којој међународној организацији (укључујући и УН) и да ће гајити добросуседске односе са својом јужном покрајином. Све претходно де факто значи прихватање косовске независности. Албанска страна се обавезала да ће формирати „Заједницу српских општина“ која у суштини неће имати никакве надлежности и функционисаће у оквирима такозваног Устава Косова. ЕУ обема странама нуди европске интеграције што је у условима у којима се данас налази ЕУ потпуно недефинисано и безперспективно. У договору нема речи о повратку преко 250 хиљада Срба који су протерани са територије Косова и Метохије од доласка међународних снага.
Како оцењујете НАТО базе на Косову?
Отварање највеће америчке војне базе у Европи на теротиорији Косова и Метохије, која се зове Бондстил, био је прави разлог покретања војне агресије на Србију и реализације косовске независности. Осим америчке, на територији Косова и Метохије налазе се и друге окупационе војске, а у међувремену је противзаконито формирана и војска Косова, што је супротно важећој Резолуцији 1244 СБ УН. Последњих месеци косовске сепаратистичке власти граде нове војно-полицијске базе на Северу Косова где живе Срби, уз подршку Велике Британије. Циљ је потпуна војна контрола ове територије од стране западних снага. Ми немамо увид у то чему служе војне базе окупационих снага, односно ко се у њима обучава. Оно што је извесно то је да су одређени терористи који су били запослени у војној бази Бондстил појавили у редовима Исламске државе на теротирији Сирије и Ирака. Рецимо Лавдрим Муџахери, Албанац који је био високо позициониран у Исламској држави, радио је у војној бази Бондстил. Највећи број бораца са Балкана у редовима Исламске државе био је са територије Косова и Метохије, што значи да је доласком западних војски на ову територију ојачан исламски радикализам и тероризам. Кампови за обуку терориста на Косову и Метохији постоје већ дуги низ година, а сада су добили формалне оквире, званичне војне базе као и званичну војску. Некадашњи кампови за обуку терористичке Ослободилачке војске Косова која је одиграла кључну улогу у креирању конфликта са Србијом, коришћени су и за обуку и регрутовање за Исламску државу. Из тог разлога осим војне контроле ове територије, западне силе могу да је користе и за подстицање радикализма и тероризма који се затим шири на читаву Европу. У сваком случају мислим да ће крајњи исход, без обзира на тренутна дешавања, бити евакуација окупационих снага са територије Косова и Метохије.
Да ли Србија има за циљ да се придружи Европској унији у новим околностима након ових преговора?
Главни спољнополитички правац Србије, већ дуги низ година, је безалтернативни пут у ЕУ. Готово све политичке снаге у Србији заступају улазак Србије у ЕУ. Међутим према званичним анкетама, и поред огромне проевропске пропаганде у Србији, подршка грађана Србије европским интеграцијама је на историјском минимуму. Велики проценат грађана сматра да Србија никада неће постати ЕУ, и да европске интеграције служе за уцењивање Србије. На питање да ли би подржали улазак Србије у ЕУ уколико би услов био независно Косово (а то јесте услов без гаранција за улазак у ЕУ), преко 85% грађана одговара противно. Дакле постоји велика разлика између мишљења грађана Србије и политичких елита које би требало да заступају интересе грађана. Проблем је у одабиру и постављању кадрова, корупцији и спољној контроли. Међутим данас то није само српски проблем, већ генерални проблем многих политичких елита, посебно у Европи. Ја заступам евроскептичне ставове, односно против сам уласка Србије у ЕУ. Мислим да је Србија у процесу европских интеграција потпуно изгубила суверенитет и контролу над својим институцијама. Уколико је ЕУ некада била привлачан пројекат, она данас апсолутно нема шта да понуди.
Запад притиска Србију да примени санкције Русији. Како ће Београд на то гледати?
Неформалне санкције Русији већ одавно постоје и оне се огледају у немогућности развоја сарадње између Србије и Русије, неприхватању руских инвестиција, руских предлога за сарадњу и тако даље. У готово свим институцијама које су фактички отуђене, постоји мрежа дубоке државе састављена од прозападних кадрова, која спречава стратешко повезивање са Русијом, иако апсолутна већина грађана Србије подржава такав правац. Ипак формално, Србија још увек није увела санкције Русији, а Запад на томе инсистира. Иако је раније Александар Вучић понављао да неће увести санкције Русији, сада је променио реторику и наговештава да се то ипак може десити јер Србија не може да трпи притисак западних сила. У великој мери се јавност у Србији већ припрема за увођење санкција путем анти-руске пропаганде и посредством западне агентуре која има великог утицаја. Оно што је спречило до сада српско руководство да уведе санкције Русији је велико противљење већине грађана Србије. Србија је прва земља у Европи у којој су организовани масовни протести подршке руској специјалној операцији у Украјини и већина грађана Србије сматра да Русија ратује са НАТО на територији Украјине. Потребно је напоменути да Србија нема ни једног разлога да уводи санкције једној пријатељској земљи која подржава наше интересе на међународном плану и захваљујући којој Србија обезбеђује енергетску стабилност и безбедност. Ипак мислим да ће након реализације договора о нормализацији односа са Приштином, руководство Србије кренути следећим корацима уступања пред захтевима Запада и мислим да је увођење санкција Русији само питање времена. Све то заједно са потезима око Косова директно ставља у сукоб интереса грађане Србије и политичко руководство, тако да се озбиљно приближавамо великој дестабилизацији Србије, која може да се тиче целог Балкана. Санкције које би Србија увела Русији не могу да имају никаквог утицаја по Русију, али оне би имале огромног психолошког ефекта ако уземемо у обзир историјску повезаност руског и српског народа. Србија би се тада нашла на руској листи непријатељских држава, што верујем да би обострано било шокантно.
6. април 2023.