Драгана Трифковић: Доктрина сукоба цивилизација и њен утицај на међуетничке и међурелигијске конфликте

Доктрина „сукоба цивилизација“ у савременом поимању везује се за америчког политиколога Самјуела Хантигнтона, некадашњег координатора безбедоносног планирања америчког Националног савета за безбедност. Хантингтон је 1993. године објавио чланак у часопису „Форин аферс“, а касније је развио те идеје у делу „Сукоб цивилизација и преуређење светског поретка“ које је објављено 1996. године. Сам термин „сукоб цивилизација” није изворно Хантингтонов, раније су га користили и други аутори, а потекао је од израза „сукоб култура“ коришћеним током колонијалног периода.

С обзиром на то да је Хантигтон био дугогодишњи саветник Пентагона, постоје мишњења да је његово дело написано у циљу оправдавања западног интервенционизма. У сваком случају оно је настало у преломном историјском моменту у ком се одвијао и распад Совјетског Савеза, као и Југославије уз настајање међуетничких и међурелигијских конфликата на тим просторима.

Југославија као мултиетничка и мултирелигијска држава била је погодна за имплементирање и тестирање идеја о сукобу цивилизација, што може да се сагледа и кроз спољне утицаје Запада на креирање и управљање конфликтима на простору бивше Југославије. Хантингтон је дефинисао поделу на 9 цивилизација: западну, православну, исламску,  будистичку, хинду, афричку, латиноамеричку, кинеску и јапанску цивилизацију.

Фокусирајући се на изазове држава у контактним зонама цивилизација, где су границе нестабилне, а идентитети и културна припадност често доведени у питање, Хантигтон је формулисао неколико модела који објашњавају њихове цивилизацијске сукобе, спољнополитичку несигурност и унутрашње подељености.

Југославија је била класичан пример државе на линији раскола цивилизација (западни, православни и исламски свет). Дубоке културне, верске и националне поделе између православних Срба, Хрвата римо-католика и Бошњака муслимана, биле су основа за њен распад након хладноратовских геополитичких промена и јачања утицаја Запада. Амерички стратег Збигњев Бжежински је својевремено изговорио чувену реченицу: „Комунизам је готов, на реду је да уништимо православље“. Након Хладног рата Запад се фокусирао на православну цивилизацију, сматрајући је највећим противником. Из тог разлога у рату на простору бивше Југославије, Запад је помагао и подржавао све стране које су ратовале против православних Срба, Хрвате, Бошњаке и Албанце. Поред тога у Босни и Херцеговини западне силе су посредовале у сарадњи са Ал Каидом, док су на Косову и Метохији подржале терористичку организацију „Ослободилачка војска Косова“.

Западна политика на Балкану у контексту сукоба цивилизација остала је непромењена до данас. Изузетак овом правилу су политичке, интелектуалне и пословне елите стране противника, у овом случају реч је о Србији, са којима Запад сарађује на бази личних, а не општих интереса, и кроз такву сарадњу доприноси остваривању западних геостратешких циљева.

Као резултат такве политике на простору бивше Југославије и даље постоје нерешени сукоби и конфликтни потенцијал који може да послуже Западу за креирање нових сукоба. Запад намеће политичка решења која су противна српским интересима у циљу коначног завршетка пројекта косовске независности, као и унитаризације Босне и Херцеговине. У оба случаја понуђени су планови од стране Запада, под називом Француско-немачки план за Косово и Метохију и за Републику Српску, који потпуно игноришу међународно право као и Устав Србије и Босне и Херцеговине.

У контексту сукоба цивилизација, државе настале на простору бивше Југославије карактеришу следеће чињенице:

Србија је подељена између Запада и Истока

Главни извори подељености су:

Косово – већинско албанско становништво (исламске традиције, али секуларно) жели независност, док Срби (православци) сматрају Косово културним и државотворним језгром.

Рашка област (Санџак) – бошњачко становништво у неким општинама тражи већу аутономију или чак повезивање са БиХ.

Србија се налази на раскрсници православне и исламске цивилизације, али и под утицајем Запада (ЕУ), што ствара додатне поделе у друштву (евроатлантизам насупрот традиционалном савезу са Русијом).

Босна и Херцеговина је под највећим ризиком у контексту подељене државе

Она је подељена на три цивилизацијска корпуса:

Српски (православни) – Република Српска, тежи очувању везе са Србијом.

Хрватски (католички) – Хрватска заједница Херцег-Босне, традиционално је блиска Хрватској.

Бошњачки (исламски) – Федерација БиХ, која заговара унитарну муслимански доминантну државу.

Свака група има различиту визију државе, а Дејтонски споразум из 1995. године је створио сложен систем ентитета као оквир за опстанак државе, али не и њену интеграцију. Бошњаци теже централизованој БиХ, Срби аутономији или отцепљењу, а Хрвати често заговарају трећи ентитет.

У осталим постјугословенским државама поделе су мање, али су присутне

Северна Македонија – албанска мањина (29%) тражи већа права, што доводи до тензија.

Црна Гора – подељена између прозападних грађана и српско-православне популације која тежи ближим везама са Србијом.

Хрватска – мање поделе, али и даље постоји српска мањина (4%) која се противи доминацији хрватског националног идентитета.

Словенија – најзападнија бивша југословенска република, није подељена у контексту сукоба цивилизација, али има одређене латентне линије раскола који се могу посматрати кроз призму Хантингтонове теорије.

Да ли је Хантингтонов модел и даље релевантан?

Све наведено потврђује још једну тезу Хантигтина који је рекао „Запад је освојио свет не надмоћношћу својих идеја, него својом надмоћношћу у примени организованог насиља“.

Хантингтонов модел добро објашњава сукобе на простору бивше Југославије, посебно у случајевима Србије, Босне и Херцеговине и Хрватске у контексту сукоба са православном цивилизацијом. Он је примењив и на анализу сукоба на простору бившег Совјетског Савеза.

Хантингтонова теорија пружа корисну перспективу, али није искључиви фактор. Запад је, пре свега, деловао из геополитичких интереса (слабење православног фактора, ширење НАТО-а), али је цивилизацијска припадност била користан критеријум за легитимизацију интервенција.

Питање за будућност: Да ли ће Запад наставити да фаворизује „блиске“ цивилизације (нпр. Украјину против Русије), или ће економски и стратешки интереси превладати?

На Балкану, одговор ће зависити од тога да ли ће Србија (и други православни актери) прихватити потпуну интеграцију у западни модел или ће остати у сфери руског утицаја.

Извор: Центар за геостратешке студије

29. мај 2025.