Фиктивна помоћ Европске уније

Пише: професор Слободан Самарџић

Подбацивање ЕУ у борби против вируса корона је општепозната. Већи број њених држава чланица, уз Сједињене Државе, данас имају најтеже последице ове заразе на свету, а да још нису достигле врх ове пандемијске катастрофе. У претходном прилогу (овде) изложио сам неке од разлога ове тешке чињенице. Унутар Уније догађа се процес сличан мигрантској кризи 2015. године. Њене институције немо посматрају ток догађаја, али остају пасивне у погледу било какве интервенције. Све је лошим спонтанитетом препуштено државама чланицама.

Када је пандемија захватила и Србију, овде као да нико није ни очекивао помоћ Уније. Ако унутар своје куће није ништа учинила, како ће за друге, иако се могло претпоставити да би ЕУ могла нешто да приложи земљи која већ годинама слови као кандидат за чланство. Напротив, били смо суочени са мером забране извоза медицинског материјала и опреме ван спољних граница ЕУ. Тек последњих дана, када је пандемија зашла у четврту недељу, стижу вести да ЕУ спрема пакет финансијске помоћи за спречавање рецесије у њеним државама чланицама. Упоредо са тим најављена је и финансијска помоћ Србији.

У земљи у којој нема друге алтерантиве, без обзира на првобитну љутњу и поприличну критику пасивности Уније, вести о њеном покретању у овој ствари колале су и пре званичне објаве. Тада сам и сâм осетио знатижељу имајући у виду једно претходно слично искуство. Сетио сам се великих поплава 2014. године и понашања ЕУ тим поводом. Најпре, она се није оглашавала недељу дана, а онда је послала комесарку за ванредне ситуације, која је у наступу за медије заједно са тадашњим председником Владе обећала куле и градове. (О томе сам тада писао овде). После више месеци, испоставило се да Унија није дала ни цента нових средстава за обнову, већ да је само извршила пренамену постојећих средстава из предприступног фонда. Грађани нису то могли да знају приликом објаве ове помоћи на поменутој конференцији за медије, али ни током реализације финансијских средстава наредних месеци и година. Наши медији уредно су извештавали о сваком уложеном евру, али ни од новинара ни од политичара није се могло сазнати да је реч о новцу првобитно припремљеном за друге пројекте, па преусмереном на санирање штете од поплава. Истине ради, мора се рећи да су неке државе чланице посебно помогле обнову оштећених објеката и инфраструктуре.

Прича се понавља после шест година. Овог пута без медијске помпе, која сада у јавности не би прошла тако јефтино као пре. Политика (28. март, стр. 5) наводи писмо 27 амбасадора држава чланица и шефа делегације ЕУ у којем се најављује помоћ у вредности 93,4 милиона евра помоћи. Сума се дели на хитне потребе (15 милиона) и на економски опоравак (78 милиона). Овог пута, комесар за проширење О. Вархељи навео је у не баш јасној изјави да је реч о новцу из „интеграционих фондова“. Али, без обзира на то објашњење, остаје питање: зашто се овоме уопште даје публицитет када је реч о парама које су ионако биле намењене Србији као земљи у процесу приступања? Не бих се зачудио када би наши медији и политичари свако конкретно упошљавање ових средстава представљали као помоћ Уније и тиме остављали утисак да је реч о средствима посебно уложеним за борбу против последица пандемије.

Ово пишем у доброј вери да ће за неко догледно време проћи ова планетарна пошаст. Нисам, међутим, сигуран да ће се баш све вратити на место на којем је било пре пандемије. То је исувише јако искуство, до те мере да ће се исказана солидарност вредновати далеко више него у редовним стањима. Ово време рађа нове пријатеље и нове јунаке. Како ствари стоје, у будућој подели поузданих савезника, Европска унија неће добро стајати.