Александар Азадган: Хоће ли икада постојати независна палестинска држава?

Пише: Александар Азадган, главни геополитички саветник Центра за гесотратешке студије и академик из САД

Питање да ли ће икада постојати независна палестинска држава једно је од најсложенијих, емоционално набијених и геополитички значајних питања у модерној историји. Дотиче се дубоких историјских негодовања, међународне дипломатије, регионалне нестабилности, националног идентитета и супротстављених наратива о правди и опстанку. Током прошлог века учињено је више покушаја да се реши израелско-палестински сукоб, али идеја о независној палестинској држави остаје недостижна. Хоће ли икада постати стварност? Одговор лежи у разумевању историјских корена, тренутне динамике и будућих могућности.

Историјски контекст: Рађање сукоба

Порекло израелско-палестинског сукоба сеже до краја 19. и почетка 20. века. Са успоном јеврејских и арапских националистичких покрета током пада Османског царства, почеле су да се појављују тензије око претензија на исту земљу: Палестину. Балфурова декларација из 1917. године, у којој је Британија изразила подршку „националном дому јеврејског народа“ у Палестини, подстакла је арапске страхове од расељавања.

Године 1947, Уједињене нације су предложиле план поделе Палестине на јеврејску и арапску државу. Јевреји су прихватили план, али су га арапски лидери одбацили. Када је 1948. године проглашена Држава Израел, суседне арапске земље су извршиле инвазију. Стотине хиљада Палестинаца је побегло или је протерано из својих домова – догађај познат као „Накба“, што је грубо преведено са арапског као „катастрофа“, у колективном палестинском сећању и националној нарацији. Израел је победио у рату и проширио се окупиравши територију ван граница које су предложиле УН. Није успостављена палестинска држава.

Године 1967, током Шестодневног рата, Израел је освојио Западну обалу, Појас Газе и Источни Јерусалим. Ове територије су постале централне за палестинске тежње ка државности. Међутим, деценије окупације, насиља, суманутог ширења насеља и политичког застоја омеле су тај циљ.

Споразуми из Осла и решење о две државе:

Најзначајнији помак ка палестинској државности дошао је 1990-их са Споразумима из Осла. Ови споразуми, потписани између Израела и Палестинске ослободилачке организације (ПЛО), били су засновани на међусобном признавању и идеји решења о две државе које живе једна поред друге у миру и спокоју. Палестинска управа (ПА) је основана да управља деловима Западне обале и Газе.

Осло је будио наде, али су се оне брзо угасиле. Кључна питања попут граница, статуса Јерусалима, илегалних израелских насеља, палестинских избеглица и безбедности остала су нерешена. Атентат на израелског премијера Јицака Рабина од стране ултрадесничарског јеврејског верског лудака, избијање Друге интифаде (палестинског устанка) 2000. године и успон тврдолинијашке политике на обе стране допринели су слому мировног процеса.

Тренутна реалност: Фрагментација и учвршћивање

Данас је реалност на терену далеко од визије две суверене државе које мирно коегзистирају. По мом мишљењу, пет главних препрека стоји на путу палестинске државе:

1. Географска фрагментација: Палестинске територије су подељене не само географски (Газа и Западна обала су одвојене) већ и политички. Хамас контролише Газу, док ПА управља деловима Западне обале. Ова нејединство слаби палестински национални покрет који је увек био циљ радикално десничарских странака у Израелу.

2. Нелегална израелска насеља: Више од 700.000 Израелаца сада живи у нелегалним насељима на Западној обали и у Источном Јерусалиму, областима које Палестинци полажу правом на своју будућу државу. Ова насеља се сматрају 100% нелегалним према међународном праву, иако Израел то оспорава. Њихово континуирано ширење компликује било какве будуће граничне аранжмане.

3. Безбедносне и политичке забринутости: Израел наводи безбедносне забринутости, посебно у вези са Хамасом, као оправдање за своје војно присуство на Западној обали и блокаду Газе. Многи Израелци се плаше да би палестинска држава могла постати непријатељски ентитет на својим границама.

4. Промена међународне динамике: Арапски свет, некада уједињен у подршци палестинском циљу, све више даје приоритет сопственим националним интересима на рачун сиромашних Палестинаца које Нетањахуов режим систематски терорише и врши геноцид над њима од 7. октобра 2023. године. Недавни споразуми о нормализацији односа између Израела и земаља попут УАЕ, Бахреина, Марока и Судана (у складу са Абрахамовим споразумом председника Трампа) сигнализирају помак од традиционалног арапског консензуса да мир са Израелом треба да уследи након успостављања палестинске државе.

5. Политика САД и међународна политика: Сједињене Државе су историјски играле кључну улогу у мировном процесу, али су недавне администрације заузеле различите приступе, од снажне подршке Израелу под Трамповом администрацијом до умеренијих, али опрезнијих политика под Џоом Бајденом. Међународна подршка палестинским правима остаје снажна у многим круговима, али јој недостаје утицај или јединство потребно да се наметну значајне промене.

Будуће могућности: Сценарији за палестинску државност

1. Решење са две државе (највише дискутовано, тренутно најмање вероватно)
Упркос широкој међународној подршци, решење са две државе суочава се са огромним изазовима. Недостаје политичка воља на обе стране: тренутним руководством Израела доминирају радикално десничарске странке које се противе палестинској државности, а палестинско руководство је подељено и ослабљено. Без велике промене у руководству или притиска обичних људи, овај сценарио остаје мало вероватан у кратком року.

2. Решење са једном државом (демократски или апартхејдски исходи)
Како се илегални раст насеља наставља на Западној обали, неки тврде да решење са две државе више није одрживо. Решење са једном државом могло би да укључи пуна политичка права за све, ефикасно окончавајући Израел као државу са јеврејском већином – нешто чему се већина Израелаца противи. Алтернативно, одржавање тренутног статуса кво могло би додатно да подстакне израелски систем апартхејда, при чему би Палестинцима била ускраћена једнака права – ситуација коју жестоко критикују све организације за људска права.

3. Конфедерација или хибридни модели
Неки мислиоци предлажу алтернативне моделе, попут израелско-палестинске конфедерације или заједничког суверенитета над спорним подручјима попут Јерусалима. Ови модели имају за циљ да се позабаве стварношћу испреплетених популација и економија, али остају веома теоријски и политички спорни.

4. Наставак статуса кво
Највероватнији краткорочни сценарио је наставак статуса кво: израелска војна контрола над Западном обалом, континуирана блокада Газе у постгеноцидном рушењу и присилном расељавању Газе, и ограничена палестинска самоуправа на Западној обали под корумпираним надзором Фатаха. Ово је, наравно, нестабилна и неодржива ситуација која подстиче негодовање, циклусе насиља и међународне критике.

Хоће ли се то икада догодити?

Искрени одговор је: не без фундаменталне трансформације – у вођству, политичким подстицајима и јавној вољи – како у Израелу, тако и на палестинским територијама и у међународној заједници. Да би се појавила независна палестинска држава, потребно је испунити неколико предуслова:

1. Уједињено и легитимно палестинско руководство способно за ефикасне преговоре и управљање.

2. Здрава израелска влада спремна на значајне територијалне компромисе. Нетанјахуов режим мора бити демонтиран, а сам Бенјамин Нетанјаху мора бити гоњен у Хагу од стране Међународног суда правде (МСП) као ратни злочинац.

3. Промена регионалне и међународне динамике ка давању приоритета палестинском питању.

4. Покрет грађана – са обе стране – који се залаже за мир и међусобно признање.

Иако ови услови тренутно не постоје, историја показује да промене могу доћи неочекивано. Мало ко је предвидео пад апартхејда у Јужној Африци или поновно уједињење Немачке. Дугогодишњи сукоби понекад се могу решити када се политички, друштвени и економски притисци поравнају.

Закључак:

Стварање независне палестинске државе остаје једно од најхитнијих нерешених питања нашег времена. Иако дубоко укорењене препреке чине његову реализацију мало вероватном у блиској будућности, није немогуће. Пут ка миру захтеваће храброст, компромис и машту са свих страна. До тада, Палестинци настављају да живе без државе, а регион остаје заробљен у циклусу нестабилности који не служи ничијим дугорочним интересима. Свет посматра и чека пробој који тек треба да дође.

ОДРИЦАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ: Задржавам своје право из Првог амандмана да будем у могућности да изразим своје личне ставове о различитим питањима, посебно онима која су контроверзна. Не промовишем, никада нисам, нити ћу промовисати ничију „пропаганду“. Ја сам критичар који пружа једнаке могућности и 100% финансијски и идеолошки независан и патриотски амерички научник чија је основна академска одговорност и морална обавеза да говори истину и подиже свест. Непрестано се водим Јованом 8:32 који каже: „Истина ће вас ослободити“. Као такав, садржаји свих мојих објава на друштвеним мрежама, ТВ интервјуима, предавањима, подкастима, вебинарима, објављеним чланцима итд. (који су сви у мом личном својству) представљени су ИСКЉУЧИВО као моја сопствена мишљења. Стога, моја гледишта не треба погрешно тумачити, погрешно карактеризовати и/или погрешно тумачити као изјаву о промоцији (у име) БИЛО КОЈЕ особе (особа), БИЛО КОЈЕ политичке ствари, БИЛО КОЈЕ организације, БИЛО КОЈЕ владе и/или БИЛО КОЈЕ земље. Било какве тврдње супротне томе су категорички лажне и представљају погрешно представљање чињеница и сматрале би се клеветом и увредом, тј. клеветом мог личног карактера и јавне личности. Ја једноставно користим своје право из Првог амандмана као поносни амерички грађанин, а то је слобода говора и слобода мисли.

Извор: Центар за геостратешке студије

Насловна фотографија: Риа Новости

8. јун 2025.