Пише: Никола Милованчев
Скупшина Црне Горе је донела правни акт апсурдног назива – „Закон о слободи вјероисповјести“. Апсурдног због тога, јер је цинично да се правно-политичко насиље и покушај отимања туђе имовине покривају речју „слобода“. Иако би током употребе овог закона (ако би почео да се примењује) могло доћи до узурпације имовине и других верских заједница, јасно је да се атак односи у првм реду на имовину Српске православне цркве (СПЦ). Поједини правници, експоненти садашње власти у Црној Гори, покушавају додуше да аргументују „демократичност“ овог закона и образложе његову усклађеност са „европским правним стандардима“.
Међутим, покушај одузимања имовине СПЦ је очит и препознала га је већина грађана Црне Горе, православних верника а једним делом и грађана других конфесија – пре свега католика и муслимана, што је изузетно значајно и позитивно. Од свих одредби овог закона, најспорније су две: она о обавези поновног регистровања црквене заједнице која која на том простору битише 800 година, као и одлучивање управних органа о власништву некретнина правомоћно уписаних у регистрима некретнина. Дакле: да власник мора да доказује власништво, које му је та иста држава раније признала, и то да доказује чак не ни у поступку пред судом, већ у вансудском, управном поступку! Тужно али истинито за такав закон о „слободама“ је чињеница да се у Црној Гори чак ни фашистичко-нацистички окупатор није дрзнуо да 1941-1945. оспорава имовину СПЦ и да ју „преиспитује“.
Којим путем треба ићи да би се решио проблем положаја Митрополије црногорско-приморске и четири друге епархије СПЦ које делују у Црној Гори? Свакако: први задатак је да се новоусвојени закон повуче. Други корак би било склапање уговора између СПЦ и владе Црне Горе. Код склапања овог уговора могло би се искористити искуство из Хрватске, начин како је правно коректно решено питање односа између СПЦ у Хрватској и органа Републике Хрватске. Реч је о једном правном акту који је широј српској јавности потпуно непознат. То је Уговор између владе Републике Хрватске и Српске православне цркве у Хрватској о питањима од заједничког интереса, који су 20. децембра 2002. потписали тадашњи председник владе Републике Хрватске (РХ) Ивица Рачан и блаженопочивши митрополит загребачко-љубљански г. Јован Павловић. Митрополит Јован је том приликом заступао пет епархија СПЦ, које у потпуности или већински у свом раду обухватају подручје Републике Хрватске; овлашћење за заступање интереса СПЦ на подручју РХ и за потпис Уговора он је добио одлуком Светог архијерејског синода СПЦ од 2. децембра 2002.
Шта је значајно у Уговору између РХ и СПЦ у Хрватској? Изнећу неколико најважнијих тачака тог уговора.
Кључно је правно становиште да је СПЦ је имала правни субјективитет и пре ступања на снагу новог хрватског Закона о правном положају вјерских заједница 2002. г., што се признаје у склопљеном уговору (члан 2. Уговора). Дакле: никакво ново регистровање није потребно за СПЦ која је у Хрватској деловала и вековима пре тога! Овим чланом огољени су сви фалсификати недоучених надриправника, који покушавају да образложе, да је потребна поновна регистрација СПЦ у Црној Гори. Исто тако, Република Хрватска је недвосмислено признала да је седиште СПЦ у Србији (Београду) и да има своје епархије на подручју РХ. Јасно је, да ни црногорска власт не може да диктира одредбе у погледу седишта СПЦ односно њеног додатног (поновног) регистровања у Црној Гори (25. члан закона, у вези са 61. чланом закона). Врло значајна је такође одредба да је укидање и мењање граница епархија СПЦ у надлежности СПЦ а не хрватске државе (члан 3. Уговора Владе РХ и СПЦ). Сасвим разумљиво: формално, црква и држава су у РХ одвојене једна од друге (барем у погледу СПЦ).
Наводим и неколико других чланова који могу бити занимљиви за српску јавност: верски брак склопљен пред свештеником СПЦ има статус грађанског брака у Републици Хрватској (8. члан уговора); православне школе са правом јавности (нпр. Православна гимназија „Катарина Кантакузина Бранковић“ у Загребу) имају право на финансирање од стране државе, у складу са законима РХ) – чл. 15. уговора; РХ тим уговором враћа у власништво Српској православној цркви све матичне књиге и архивску грађу одузету после 1945. (чл. 16).
Занимљиве су и одредбе о финансирању пастирске делатности СПЦ: за душебрижништво православних припадника војске и полиције, лица у затворима, болницама и социјалним установама, РХ издваја месечно десет бруто основа плата јавних и државних службеника (чланови 17. и 22. уговора); за сваку постојећу парохију СПЦ изнад 1.500 верника у граду и изнад 500 верника на селу, држава издваја месечно две бруто плате јавних и државних службеника (чл. 23 уговора).
Уговор између Хрватске и СПЦ је објављен у „Народним новинама“ Републике Хрватске, у броју 196 за 2003. У тада постојећем органу Митрополије загребачко-љубљанске, „Гласу светих равноапостола Ћирила и Методија“ објављен је касније, у службеном делу, августа 2006.
Ово горе наведено је то што би се могло назвати „европским стандардима“ а било је потписано у време хрватског приступања Европској унији.
Када су у питању Србија и Црна Гора, стандарди су очито другачији. А мишљење тзв. Венецијанске комисије? Да ли чланови те комисије ишта знају о историји СПЦ: о Светом Сави, првим епископијама СПЦ, историјском битисању Пећке патријаршије (сада СПЦ) на просторима данашње Републике Црне Горе? Aкo нe верују српским документима, јесу ли читали ватиканске документе које је 80-их година прошлог века објавио др. Марко Јачов? Знају ли нпр. да 1702. которски бискуп Марин Драго назива цетињског владику „српски епископ са Цетиња“ („Vеscоvо Sеrviano di Cetigne«) итд. Јесу ли уопште чули за Паштровиће, знају ли где они живе, и да су Паштровићи законик цара Душана употребљавали још вековима касније, после 14. века? Не треба имати илузија: и кад би знали, та карикатура од тзв. „стручних експерата“ (који мало знају о ономе чим се баве у Црној Гори) се не би обазирала. Они спроводе одређену политику, за шта су добро финансијски стимулисани: њих истина не интересује јер су плаћени да спроведу „пацификацију“ српског народа, цркве и државе (држава).
Не сумњам да ће се правослвни верници Црне Горе ослободити такве „верске слободе“. Ти људи су данас узор истрајности, храбрости и слободољубивости нашег народа. Не сумњам да ће успети: правно ругло од закона о „слободи вјероисповјести“ ће бити опозвано.
Затим ће требати склопити уговор између СПЦ и владе Црне Горе, на принцима сличним онима, који су садржани у уговору између владе Републике Хрватске и СПЦ у Хрватској, потписаном 2002. године.
22. Јануар 2020.
