Михаило Меденица: И сутра ћемо се звати Србима, но шта ће остати да се Србијом зове? (тргнимо се, роде мој!)

Пише: Михаило Меденица

Где смо, роде вољени?

Познајемо ли се још по чему осим по ћутњи у коју смо огрезли?!

Продаје нам фукара заветну светињу- ћутимо, није до нас, не можемо ми ту ништа..?

Подводе нам реке ко прецвале курве белосветском шљаму- ћутимо, није до нас, не можемо ми ту ништа..?

Старост су учинили казном, некаквим неисповедивим грехом, вапајем да се живот смилује и…- ћутимо, није до нас, не можемо ми ту ништа, још смо довољно млади..?

Младост су преметнули у порив, у дијагнозу, у вечито данас без јуче и сутра- ћутимо, није до нас, не можемо ми ту ништа, нисмо више ни тако млади..?

Оседлали су нас и терају у кас, до краја, док се не може па још даље- не мари, није до нас, не можемо ми ту ништа, живи човек и на четири ноге..?

Јесмо ли то истински заволели ћутњу и страх?!

О слободи певамо више да је отерамо неголи дозовемо..?

Да је преплашимо урлицима, да утекне, да се не помаља за овог живота…

Нису то владари већ газде!

Нисмо народ већ својина, данак, харач, плен…

Робље што брине да се не отргне ланцима…

Што пази да му се где не познају трагови…

Што гледа у под да негде не угледа себе.

Шта је потребно да се тргнемо, роде мој?!

Нема муке овоземаљске коју нисмо одмучили па зар мука над мукама постаде постојати?

Чиме су нас то најгори од нас испрепадали да је најбоље по нас бити плен?!

Јел се то жртвујемо?

Бедно то чинимо, вала, јер није жртва кад потомцима оставиш ледину, пепелиште, буњишта људскости да на товарима балеге тумарају за идентитетом.

Питаће нас: „ко смо“, јер познати нас неће.

Баш као што нас преци данас питају: „ко смо“, јер познати нас не могу, а шта и да познају?!

Гримасе без гласа и погледа; трупине без кичме и костију; стопе без трага; да разгрћу мрак у који смо утекли и кидишемо на небо ако се где промоли?

Није до нас, ништа ми ту не можемо, шта ће један човек противу зла, јел да?

Па, један је праведник пострадао на распећу, од капи настане море, од једног јутра су настала сва, једним се кораком човек уписује, или исписује из људи, једном је речју човек проговорио…

Све је до нас и све ми можемо, но лакше је лагати се, за лаж не морамо да се боримо, она се бори за нас.

За оно што од нас остане…

Нигде ђаво није дошао по своје а да није позван.

Тобож верујемо у Господа а не верујемо у себе, па све чекамо да неко проговори гласом нашим…

Хоћемо ли у оволикој ћутњи познати чији је то глас?

Чекамо да се неко усправи па да покушамо и ми, али да ипак не покидамо ланце…

Кудимо дане како су тешки а они вазда једнако лаки- тешки смо себи сами, вуцарамо се ко товар камења од немила до недрага, носимо живот ко самар страхујући да нисмо довољно у страху!

НИшта нам не чине што не чинимо сами себи!

Нико нас ућуткао није- сами смо изабрали да сачувамо глас за неке боље дане, питајући се што не долазе?!

Па, ко их дозива, кога да чују, коме да се одазову..?

Нисмо желели владаре већ газде!

Поносно се називамо Србима а Србије нам довољно колко нам је ћушну у појила…

Бијемо се у прса а прса звече ко празна бурад…

Шта је потребно да се тргнемо, роде мој?!

Свашта човек истрпи, но није то ништа шта истрпи онај што прокаже човека у себи!

Све су огласили на продају, душу смо продали сами, отуд и мислимо да увек може горе.

Не може, ништа није горе него кад човек помисли да није до њега, да не може ништа, да је живот казна коју мора поднети…

Нигде ђаво сам није дошао по своје…

Шта је потребно да се тргнемо, роде мој?

И сутра ћемо се звати Србима, но шта ће остати да се Србијом зове..?

18. јул 2021.

https://dvaujedan.wordpress.com/