Пише: Милош Здравковић
Утицај с Блиског истока све више се окреће од Европе и САД-а према брзо растућим азијским економским џиновима, Кини и Индији. Клатно моћи се са Атлантика дефинитивно помера на Пацифик. Свет као да поновно постаје политички мултиполаран. Постаје све јасније како почињу значајне економске, а за њима и политичке (геополитичке) промене.
Након седамдесет година америчког вођства Запада и света и тридесет година глобалне доминације САД-а и Запада, стварају се прилике за нови будући сукоб за глобалну доминацију у 21. веку, између Запада и Кине. Само што овај пут Кина (поражена пре више векова од Британаца), неће бити сама.
Сукоб између онога што колоквијално зовемо Запад и његове примарне силе САД, те политичких и економских савеза НАТО-а и Европске уније са Русијом око доминантног утицаја у Украјини, војна интервенција Русије у Украјини и продужено трајање тог рата, као да заиста обликују глобалну будућност света.
САД, (још) није напала највећу силу у успону, Кину, већ је даљим притиском на силу побеђену у Хладном рату – Русију која је, не издржавши притисак даљег ширења победничке скупине земаља (НАТО) на исток, напала једну од бивших својих савезница, Украјину. САД на индиректан начин појачава војни и политички притисак на потенцијално највећег ривала у будућности, Кину, која у таквим околностима форсира свој економски и геополитички раст. Ипак, иза позорнице светских медија дешава се невероватан успон Индије али и остатка Азије, без икакве контроле САД.
У време Хладног рата за све време његовог трајања, осим идеолошких сукоба, повремених оружаних сукоба као и културолошко и цивилизацијских медијски уобличених средстава за вођење Хладног рата, главни темељи за показивање доминације те остварење мреже савезничких и пријатељских земаља били су енергетска основа, динамика, привредног раста и индустријска снага.
Са завршетком Другог светског рата већина потрошње енергије у свету ослањала се на фосилна горива и долазила је из угља и нафте, премда је у геополитичко-енергетском смислу било јасно како је нафта у то време неоспорно била главни извор примарне енергије, нарочито са стајалишта ратних дејства и погона војне индустрије те војних потреба за енергијом. Стога се у тадашњим енергетским билансима одмах после Другог светског рата примарно рачунало са залихама и производњом нафте, касније и гаса (нарочито у Европи).
Потпуна енергетска доминација САД-а у то време је гурала Америку напред јер је америчка производња нафте тада износила преко половине светске производње нафте. Америчка производња нафте надмашивала је совјетску (руску) у то време за 5 до 6 пута. Последично томе, слична америчка доминација била је и у економској снази, а то је манифестовано и на пропагандном плану.
Убрзо је влада САД успоставила потпуно контролу над регионом Блиског истока и онда је већ била запечаћена судбина некадашњег Совјетског Савеза. Трговину нафтом почела је да прати и трговина у доларима, а њу и неконтролисана штампа новца.
По завршетку Хладног рата убрзано се одвијао процес глобализације као процес након којег је створена глобална привреда заснована на интензивном коришћењу природних извора енергије. Јаки су постали још јачи, богати још богатији. Неоколонијализам је доживео свој процват. Наука је донела и глобално коришћење технологије те глобално искоришћавање извора енергије.
Деловање на понуду и потражњу од стране највећих произвођача и понуђача на глобалним енергетским тржиштима утицало је и утиче на цене енергената. Створени су нови савези (на првом месту ОПЕК), створена је нова геополитичка реалност. Свака значајна промена цена енергената битно утиче на привредну активност али и структуру, индустријску и енергетску политику, токове капитала као и енергетско – геополитичко стање. На крилима извоза енергената васкрсла је Русија, ојачале су многе велике државе попут Бразила, Индонезије и Ирана. Енергија је постала преко потребна Индији и Кини, те већем делу Азије и Африке. Енергенти нису више европски лако доступни колачић.
Да подсетимо, развој енергетске технологије на темељу коришћења угљоводоника у САД-у, развој нафтне и гасне индустрије пресудан је био за добијање, за победу у два светска рата те за победу у Хладном рату. Неко је то сада очито занемарио…
У том преслагивању енергетско-геополитичке стратегије САД су се окренуле поновној успостави енергетске самодрживости на темељу властитих природних извора и технолошке доминације у практично свим енергетским технологијама. Европа је као свој приоритет узела одрживост будуће енергетике те започела стратегију зелене енергетске транзиције у правцу преовладавајуће употребе обновљивих извора енергије (баш оне државе које су се обогатиле на индустрији угља и челика), покушавајући да стекне глобално водство у новим енергетским технологијама. Земље у развоју у Азији, Африци и Јужној Америци окренуле су се угљу, нафти, гасу. Традиционалним изворима енергије и нуклеарној енергетици…
Све спознаје (медијске, наравно не научне) говориле су у прилог енергетској транзицији док је прагматична политика привредног и економског раста и јачања међународне конкуренције одржавала високе уделе фосилних горива и нуклеарне енергетике у структури коришћења енергије. То се поготово односило на Кину и Индију, чији је убрзани привредни раст био подржаван јефтином домаћом енергијом из угља.
Онда се десила Русија, Кина, Индија…ЕУ је запала у економску депресију…Наука у ЕУ је на најнижем историјском нивоу…Чак је и доскорашњи највећи светски извозник, СР Немачка ушла у видну рецесију…Аутомобилска индустрија те државе је у слободном паду….
Почетком двадесетих година 21. века, упркос још увек израженој војној доминацији и физичком присуству САД у региону Блиског истока, постаје све јасније како започињу значајне економске, а за њима и политичке/геополитичке промене. Извоз примарне енергије са Блиског истока све више се окреће/бежи од Европе и САД-а према брзо растућим азијским економским џиновима, Кини и Индији.
Кина и Индија су постале глобалне економске силе на темељу домаћег угља, док су претежно еколошки оријентисана европска енергетска стратегија те одлучно заступање енергетске зелене транзиције од стране ЕУ релативно слабиле како је европска привреда губила индустријско вођство услед све веће индустријске снаге и конкурентности азијских индустријских сила, Јапана и Јужне Кореје те све снажније Кине и Индије. У том новом свету, своје место нашла је и Русија.
Након почетка руске интервенције у Украјини почетком 2022., пропратног обећања САД, НАТО-а и земаља Запада како ће наоружати и војно помоћи Украјину и европског проглашења енергетских санкција, дошло је до енергетске кризе сличне оној из 70-их година 20. века.
То је за последицу имало скокове цена нафте и гаса, али и активирање енергетских капацитета за коришћење фосилних извора, који су требало, енергетском транзицијом, да буду поступно затворени. Цене сирове нафте на европској берзи типа Брент, поскупеле су са око 80 америчких долара по барелу почетком 2022. на преко 100 долара, те чак близу 120 долара за барел, на крају године.
Цене природног гаса на референтној европској ТТФ берзи (Transfer Title Facility) у Ротердаму у Холандији поскупеле су са око 25 до 30 евра по мега ват сату почетком 2021. на близу 80 евра у зимској сезони 2021./2022. те чак у једном кратком тренутку на 300 €/MWh у августу 2022. године. (Ово је за последицу имало, политичко и физичко преживљавање Венецуеле, затим враћања Ирана и Саудијске Арабије на регионалну геополитичку сцену…Руски медвед, поново је постао јак.
Касније су цене нафте појефтиниле тако да су целе ове године осцилирале око 80 долара по барелу, с тиме да су тек средином лета 2023. цене нафте типа Брент премашиле цену од 80 долара за барел. Цене природног гаса на ТТФ берзи такође су појефтиниле испод 50 €/МWх после фебруара месеца и завршетка примарне грејне сезоне у Европи те на око 30 €/MWh после маја месеца ове године и почетка ремонта гасних складишта за наредну сезону.
Кина је тококом реформе, модернизације привреде, науке, образовања и друштва те континуираног привредног раста у последњих четрдесет и пет година постала најснажна индустријска и економска сила света. Чини се да је у последњих две деценије најуспешније прати Индија.
Фото: Листа Светске Банке, по паритету куповне моћи
Кина и Индија су постале савремене индустријализоване, технолошки напредне, извозно оријентисане државе које остварују врло велики извоз роба и услуга, велике финансијске вишкове као и стабилан развитак свих врста производње, подупиране експанзијом енергетике и енергетских сектора (од фосилних горива, преко нуклеарне енергије до обновљивих извора енергије).
Кина је свој убрзани привредни раст и развитак осигурала, обезбедила увозом одговарајућих количина енергије, пре свега из Русије. Тај тренд је почетком избијања кризе у Украјини покренула и Индија, јер се Русија показала као поуздан партнер, односно снабдевач енергентима. Стога су енергетски сектори у Кини пре свега али и Индији спадали међу индустријске делатности са најинтензивнијим растом. Насупрот ЕУ, где је енергетски сектор доживео фијаско.
Већ 15 година Кина је држава која троши највише енергије на свету од свих земаља. Она је 2021. године утрошила око 26,5 посто од укупно „утрошене примарне енергије“ у свету. Исте године укупна потрошња енергије Кине за скоро 70% надмашила је потрошњу енергије у САД-у те је била 2,6 пута већа од потрошње енергије у Европској унији.
Ако је некада важило да се моћ САД заснива на вредним американцима и јефтиним и доступним енергентима, то сада пре свега важи за Кину.
У економском смислу је извесно, а у политичком/геополитичком се назире, како је Кина у том сукобу само наизглед неутрална, премда политички игра улогу највећег савезника Русије. Кина у том рату већ убире огромне економске бенефите, јер је блискоисточни увоз нафте заменила јефтинијом и политички неутралнијом (америчка морнарица не може да спречи увоз руске нафте) нафтом из Русије, слично се догађа и са гасом, а тиме ће кинески велики индустријски извоз постати само још већи и још конкурентнији (јефтинији) што рат буде дуже трајао. Исту политику прати и Индија али и друге велике азијске земље. На несрећу Европе и Европљана, када гас и нафта једном пронађу своје купце у Азији, пре свега у Кини и Индији, никада се више неће вратити на наш континент. Нарочито не по ценама по којима су европске државе набављале исте.
Бројне земље у развоју у Азији, Африци и Јужној Америци форсирале су енергетику на темељу доступних, најчешће домаћих фосилних извора енергије, који су као јефтинији служили пре свега за јачање њихове међународне индустријске или трговинске конкурентности, а не убрзавање енергетске транзиције.
САД су, заправо игноришући Паришки климатски споразум, развиле технологије експлоатације угљоводоника хидрауличким фрактурисањем (фракингом) те су поновно стекле водећу позицију у производњи угљоводоника (нафте и гаса) и тако, задржавајући енергетско-геополитичко вођство у свету, скупиле довољно политичке снаге за притисак на државе ЕУ.
Што се ЕУ тиче, она се чини се заиграла еуроцентризмом, након што је закључен Паришки споразум о климатским променама 2015. и ЕУ се, као геополитичка манифестација Европе, ставила на чело залагања за брзу енергетску зелену транзицију, заборављајући да је ЕУ спала на мање од десет процената од укупне енергетске потрошње те још двоструко мање од тога производње глобалне примарне енергије. Као да су сви у Европи заборавили на законе физике, математичку чињеницу како неко ко чини десетину тржишта или само двадесетину производње није у позицији да контролише, а камоли намеће глобалне трендове.
ЕУ се прикључила америчкој политици пораза Русије као главног циља непосредне будућности. То је имало за последицу поскупљење енергије у другој половини 2022. године. Ослањање Русије на Кину, Индију и Африку као алтернативна тржишта за руски извоз енергената и енергије, као да су још више утицали на смањивање глобалног утицаја Европе на главне смернице будуће глобалне енергетске геополитике.
Политика ОПЕК, до сада невиђено јединство држава произвођача нафте је најавама смањивања производње 2022. као и њиховом реализацијом у току 2023. утицала на поновно подизање цена нафте изнад 80 долара за барел. То је свакако користило финансијском положају Русије.
Европа као да својом економском политиком даље деиндустријализације и убрзане енергетске зелене транзиције у правцу обновљивих извора енергије, заиста креће према положају далеке периферије светских дешавања. САД и Русија ће бити силе, поредиве са азијским гигантима само због величине своје територије и богатсва које поседују. Свет се променио.
11. август 2023.