Преносимо са портала princip.info
Политичке поделе скројене да у мирнодопским временима замагљују економску реалност упрошћују се током криза. Да бисмо то јасно и прецизно објаснили подсетићемо на основу светске економије, без чега се не могу извући функционални закључци. Дакле, светска економија је јединствена, а њени сектори (центар, полупериферија и периферија) само обављају различите функције.1 Главна карактеристика светске економије је пренос вредности из периферије у центар, дакле из сиромашних (бољи термин је „осиромашених“) у богате (односно „обогаћене“) земље. Такав модел међународног капиталистичког организовања зовемо империјалистичким. Светски је капитализам од својих зачетака у 16. веку био поларизујући (поларизација је инхерентна капитализму), иако је поларизација постала уочљивија тек са глобализованим развојем.2
Након краха СССР и значаја Покрета Несврстаних, нестале су са светске позорнице објективне алтернативе таквом моделу међународног организовања. Наступајућа западна хегемонија се, између осталог, огледала и у пресликавању политичких подела из земаља империјалистичког центра на полупериферију и периферију.
Основна подела је она на либерале, конзервативце и социјал-демократе. Кључна разлика међу овим таборима је идеја модалитета интерне дистрибуције профита, дакле, како да се располаже акумулираним капиталом стеченим повлашћеним положајем у светској структури. Оно што је овим таборима заједничко је одржавање повлашћеног положаја држава центра у светској структури. Док се између Бајдена, Трампа и Сандерса води полемика о здравственом осигурању у САД или о висини социјалних давања током пандемије, ови су „супарници“ једногласни у осуди Николаса Мадура као „диктатора“ и наметања санкција Венецуели.3 Са друге стране Атлантика, њихови европски парњаци поред сличних, жучних расправа у Европском парламенту немају проблем да заједничким снагама изгласају изградњу зидова на европским границама и формирање оружаног крила (ФРОНТЕX) да спрече доток миграната.4
Проблем настаје када се услед западне хегемоније ове политичке поделе пресликавају из центра на секторе полупериферије и периферије. Наиме, полупериферија и периферија свет-система су експлоатисани сектори, у којима је фонд акумулације капитала ограничен количином трансфера вредности у центар. Борба између либерала, конзервативаца и социјал-демократа у тим секторима своди се на оно што је латиноамерички економиста Артуро Гиљен назвао „рационализацијом преосталог вишка вредности“.5 Упрошћено, политичке опције у државама ових сектора (попут наше) такмиче се за контролу над располагањем мрвица које преостају након одлива суфицита у империјалистички центар, без довођења у питање таквих економског односа. Економске тешкоће сопствених држава приписују корупцији, криминалу и „нестручности“, а економски просперитет држава центра приписују радним навикама, уређености и владавини права, док се шири контекст светске структуре избегава или скрива.
Како би се у тим секторима светске капиталистичке економије спречила артикулација класне борбе кроз идеологије отпора, ова политичка подела приказује се као свеобухватна, а сукоби међу овим политичким таборима од тектонског, никако од површинског значаја. Тако су либерали представљени као фактор глобалне модерности и напретка, а конзервативци као главни фактор отпора глобализацији. Истина је, међутим, да се конзервативски позиви на више националне аутономије у оквиру светског поретка не косе са самом структуром тог поретка, а њихова просистемска улога током криза долази до потпуног изражаја. Поред већ набројаних примера сада је најактуелнији однос Запада према Русији, где сви они које нам годинама промовишу као „антиглобалисте“ певају исту песму са онима које називају „глобалистима“. Тако се у реду за санкције Русији гурају и Орбан и Јанша и Марин Ле Пен, док највећи „антиглобалиста“ међу њима, Доналд Трамп, назива руску интервенцију „Холокаустом“.6 Као да није било довољно што опција коју називају „суверенистичком“ гази и сувереност и суверенитет Кубе, Венецуеле, Ирана, Кине (да не говоримо о Сирији где се Трамп отворено хвалио тиме што краде сиријску нафту), него је било потребно да заговара изолацију Русије како би наши „антиглобалисти“ најзад били раскринкани као оно што заправо и јесу – западне пудлице.
Запад је деценијама наметао свету неолиберални модел кроз двопартијску спољнополитичку стратегију. Земље које су одбијале да се прилагоде овој структури третиране су као сметња где би се успостава клијентелских режима спроводила обојеним револуцијама или војним интервенцијама. Аутоцентрични развој Русије и мешовити модел Кине одразили су се и на њихов узводни измештај у оквиру свет-система (са периферије на полупериферију) и пружиле остатку експлоатисаног света алтернативне изворе трговине уз потенцијалну војну и дипломатску подршку. Под притиском такве конкуренције либералска „слободна трговина“ (која насупрот имену нипошто није „слободна“) транформише се у конзервативски протекционизам, под окриљем некаквог „антиглобализма“. Међутим, док се услед неконкурентности штите протекционизмом, тамо где су и даље конкурентни настављају да максимизују профит кроз наметање „слободне“ трговине (нама најближи пример је Трампово инсистирање на успостављању „Отвореног Балкана“).7
Збијање редова свих политичких табора земаља центра у овим, благо речено, фашистичким нападима на Русију, додатни су доказ да је западњачки „антиглобализам“ само конзервативска форма империјализма. Подела коју су избегавали или скривали постаје очигледна и највећим аналфабетима: Први свет и њихова клијентела су против, а прогресивне земље Другог и Трећег света уз Русију.
ПС. Председник Вучић је током отварања нове железничке линије БГ-НС изјавио да Србија данас здушно навија за Мађарску када комшије играју неку фудбалску утакмицу. Истовремено „наши“ медији објављују истраживање према којем 85% Руса подржава напад на земље ЕУ, укључујући и Мађарску.8 Шта мислите којем од та два сценарија су склонији грађани Србије? Истом оном којем су склони вековима експлоатисани народи Африке, Азије и Латинске Америке.
22. март 2022.
Упутнице: