Наука и друштво

Немања Рајак: Дон Хуан – луталица велеграда

Преносимо са портала www.arheofutura.rs

Свако доба има своје митске фигуре. Нарцис, андрогина фигура, прво је што пада на памет када „бацимо“ поглед у амбис модерности. Величање себе није савремени феномен, али омасовљење појма, да парафразирам Уелбека, на све животне доби и све друштвене класе, представља нову крајност. Потреба да се документује и подели, уз помоћ друштвених мрежа, добар део сопственог живота показује да се граница између виртуелног и стварног полако брише. Нарцизам постаје начин на који се структурира личност и гради идентитет.  

Писац књиге Нарцистичка култура, Кристофер Лаш, анализирајући целокупну друштвену атмосферу самољубља схватио је да овакав начин живота ствара генерације људи слабог, фрагилног идентитета, без јасног упоришта у себи, који се, сходно друштвеним трендовима, више него икада раније, плаше старења и смрти, обавеза, дуготрајних и смислених веза и посвећивања, док се, с друге стране, неизмерно диве слави, богатству,  гламуру[1], животарећи у сопственом свету материјалистичке страве.

 

Постепена деградиција друштвених мрежа, од Фејсбука до Инстаграма, довела је до коначне победе слике над текстом, створивши од хорди људи пале богове који, шизофреном жељом за обожавањем, вапе за поновним уздизањем ка небесима. Они, на прљавој земљи, бачени у виртуелно ништавило, изобличени пластичним операцијама и разним филтерима, постају ништа друго до труло месо позне цивилизације који, уједињени у безличној стерилности, почињу да личе једни на друге. Крњи се, већ танка, граница дуалности полова. Нарцис, због тога, стоји, за већину, као модерни симбол и једног и другог пола.

Драгош Калајић у свом поговору роману Кап шпанске крви (Милош Црњански) приликом тумачења модерног човека, поред Нарциса, уводи две фигуре које стоје на рубовима андрогиности – Дон Хуан и femme fatal. Такве фигуре, изобличене градом, декаденцијом и материјализмом представљају, за њега, симболе онога за чиме човек града жуди. Femme fatal оличава, у својој похоти, моћ овладавања мушком жудњом, а Дон Хуан, вагабунд, у потрази за савршенством у жени, лута, од наде до разочарења и од разочарења до наде.  

Ноктурална пожуда града уједињује две фигуре. Femme fatal бива обожавана под неонским светлима велеграда, а Дон Хуан, номад мегалополиса, живи за грешну ноћ. Свет града је велика, мрачна позорница, на којој свако, мимо додељене улоге, чезне за нечим. Жеља је та која тера људе да кроче на бетон. Жене желе да буду обожаване, а мушкарци да, одсечених корена, лутају градом.

 

Омасовљењем технологије жене су заиграле, на виртуелном театру, улоге паганских богиња, док мушкарци, у ишчекивању васкрсења патријахата, беже, феминизовани, у друге, приземније, улоге. Једна од тих улога је и опонашање фигуре Дон Хуана.

Ко је, заправо, савремени Дон Хуан? Читајући роман Авантуре победника Владимира Коларића можемо, после бројних савремених књижевних покушаја размађијавања лика Дон Хуана, кренути у правом смеру.

 „Све је почело оног дана када сам открио да имам тело.“

Овако Коларић доводи на свет Дон Хуана. Преласком са метафизике на биологију. Лик, недотакнут смрћу бога, започиње путашествије у једином могућем правцу – ка задовољењу биолошких порива.

Његово кретање кроз високе кругове Европе враћа га, наизглед, у предграђанску интерпретацију Дон Хуана као племића развратника. Ипак, одсуство аристократског види се у његовом несвесном занемаривању историје. Тежња за кванититетом, безавичајност, одбацивање везивања, као и сећања, одлике су, по Камију, позног грађанског друштва у које се, Дон Хуан, илити грађанин Дон Жуан, одлично уклапа.  

Коларићев Дон Хуан, имена Јован, време не одређује на основу прошлости, садашњости и будућности, него другачије – трошењем тела.

„Преда мном, у времену, лежала су тела, женска, све лепша од лепшег, сласна и удобна, до краја света.“

Он, попут грабежљиве звери, заражен нарцисоидним нихилизмом, живи, искључиво, за тренутак.

 

Унутар светлуцавог друштва спектакла, где је живот на трен неминован, поистовећује се слобода и разврат. Бројне сексуалне револуције 20. века довеле су до тога да је, истински, тешко направити разлику. Теоријски, наравно, да – али по начину живота, никако. Донхуановски промискуитет, лишен дубине, бљешти у виду неонских реклама, на бројним небодерима, свуда око нас. Флуидни разврат, као корпоративно форсирани начин живота, савршено се подудара са тежњама позног капитализма о вечној потрошњи.

Блуднички живот Дон Хуана могућ је једино у граду. Коларић то схвата и зато у поглављу Каталог трофеја поред сваког женског имена не стоји презиме, које повезује са коренима, већ град и материјална ствар. Обескорењен, Дон Хуан је, шпенглеровски, оличење јаловости цивилизацијског човека. Он, човек града, неће више да живи као тип, већ искључиво као појединац чиме прави метафизички обрт ка смрти. У њему нема традиционалне мушкости, а ни дужности. Његов еротски инстинкт, иако се у рекламождерском друштву слави као врхунац мушкости, није знак мужевности, по Грегорио Марањону, јер прави мушкарац увек обраћа пажњу на свој тип, било да тачно одговара његовој представи или га наслућује. Дон Хуан тражи уживање у прерушавању и ноћној тмини: мужевни мушкарац жели да буде виђен и вољен. Дон Хуан је, како га одређује овај шпански историчар и филозоф, пре женствени надмуж[2], фигура која обитава на једном рубу андрогиности „ослобођена“ обавезујуће мушкости.  

Оваква фигура апсурдне мушкости, у градској ноћи, окружена похотом, жедна блуда, лута, подсећајући, како Камила Паља запажа, на паганске богове луталице којима су странци нудили једино што имају – своје тело. Паља наставља, истичући да неутољива жеђ промискутета оличена у развратној слободи, у савремености, почетни импулс добија у подземној култури хомосексуалних ноћних клубова у које су странци, луталице, кришом долазили и у задимљеном мраку узимали туђа тела, као што их је Дон Хуан, такође луталица, прикривен ноћном тмином, узимао.

15. август 2021.

У таквом свету анималне пожуде, у којој се месо не бира, донхуановски пали мушкарац, обузет телом, собом, градом, последњи је човек културе. Обична фигура сведена на роба пред огледалом која, анатомски огољена, не представља ништа друго до трагичног фелаха страсти који ће, када време поживотињења дође, коначно одвести цивилизацију у беснило самоуништења.

[1] Рената Сенић, Огледање – нарцизам и друштво http://psihoterapijsketeme.rs/2013/ogledanje-narcizam-i-drustvo/

[2] Ханс Мајер, Доктор Фауст и Дон Хуан, Светови, Нови Сад.

 

author-avatar

About Центар за геостратешке студије

ЦЕНТАР ЗА ГЕОСТРАТЕШКЕ СТУДИЈЕ је невладино и непрофитно удружење, основано у Београду на оснивачкој скупштини одржаној дана 28.02.2014., у складу са одредбама чл.11. и 12. Закона о удружењима (»Службени лист РС«, бр.51/09). на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом. Мисија Центра за геостратешке студије гласи: „Градимо будућност, јер Србија то заслужује: Вредности које заступамо утврђене су кроз нашу историју, културу и традицију. Ми се држимо тога да без прошлости нема ни будућности. Из тог разлога да бисмо градили будућност морамо да знамо нашу прошлост и да негујемо нашу традицију. Праве вредности су увек утемељене, а будућност се без тог темеља не може градити у добром смеру. У времену преломних геополитичких промена, од кључне важности је да направимо мудар избор и донесемо правилне одлуке. По страни треба оставити све наметнуте и искривљене идеје и вештачке нагоне. Чврсто верујемо у то да Србија има довољно квалитета и потенцијала да без обзира на претње и ограничења, сама определи своју будућност. Ми смо посвећени српском становишту и праву да сами одлучујемо о својој будућности, при том имајући у виду чињеницу да је историјски гледано било много изазова, претњи и опасности које смо савладали “. Визија: Центар за геостратешке студије тежи томе да постане једна од водећих светских организација у домену геополитике. Такође, жели да се позиционира као домаћи бренд. Настојаћемо да заинтересујемо јавност у Србији за међународне теме и окупимо све оне који су заинтересовани за заштиту државних и националних интереса, јачање суверенитета, очување териотријалног интегритета, очување традиционалних вредности, јачање институција и владавине права. Деловаћемо у правцу проналажења истомишљеника, како у домаћој тако и у светској јавности. Усресредићемо се на регионалну сарадњу и повезивање сродних НВО организација, како на регионалном тако и на међународном нивоу. Покренућемо пројекте на међународном нивоу за подршку репозиционирања Србије и очувања територијалног интегритета. У сарадњи са медијским кућама реализоваћемо пројекте који су усресређени на ове циљеве. Организоваћемо едукацију заинтересоване јавности кроз конференције, округле столове и семинаре. Настојаћемо да пронађемо модел за развој организације који би омогућио и финасирање активности Центра. Изградимо будућност заједно: Уколико сте заинтересовани да сарађујете са нама, или да помогнете рад Центра за геостратешке студије, молимо вас да нас контактирате путем електронске поште: center@geostrategy.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *