Свеукупни досадашњи светски друштвено-историјски развој нам је показао неколико закономерности, без обзира на све неравномерности и турбуленције којима је био праћен. Још на студијама су нас, без обзира на још увек ровито пост-титовско стање, учили да је једини прави пут друштвено-историјског развоја еволуција, а не револуција, са свим својим проблемима и нелогичностима које неминовно носи са собом. Залуђенички сам се затим дуго, у својој магистарској тези, бавио другом закономерношћу, односно немогућношћу и нереалношћу прескакања фаза друштвеног развоја (робовласништво, феудализам, капитализам, социјализам), а које, по правилу доносе неминовни реверзибилан процес, односно повратак на ранију фазу. Базирао сам се на, тада врло популарним, земљама у развоју, мада се касније ова закономерност потврдила, не само код нас, већ и код развијених, у том периоду, социјалистичких земаља. Паралелно са овом тезом био сам преокупиран и врло изазовним процесом конвергенције, односно прожимањем, фазом друштвено-историјског развоја, која се касније показала као још једна од важних законитости овог процеса. Са сетом смо, наравно ми старији, тих осамдесетих и деведесетих година прошлог века могли да пропратимо тужни крах тадашњег социјализма, који се највише огледао на економском пољу, те блиставу победу западног капитализма, па смо се питали где смо то погрешили, упорно следећи Маркса.
Али ништа ми нисмо круцијално погрешили, само нисмо били довољно стрпљиви да једноставно сачекамо да неминовни процес еволуције одради своје. Капитализам је заиста тада, осим неколико мањих социјалистичких енклава које су се одржале до данас, победио и постао светски процес, али се и сâм, конвергенцијом са социјализмом, врло брзо мењао и трансформисао, па је све до данашњих дана, та победа реално остајала упитна. У одсуству здраве конкуренције, капитализам се од тада „отео контроли“, па је убрзо, преко империјалистичке фазе, израстао временом у неолиберални, пре свега евро-атлантски монструм. Он покреће широку глобализацију свог светског утицаја, са основним циљем „вестернизације“ целе планете, не би ли првенствено очувао кохезију и мит „демократије“ у свом дворишту. Све ово кроз слатку „обланду“ новог светског поретка, односно „позападњачавања“ планете помоћу „универзалних западних вредности“ и шараде „научног“ модернизма. Али план неолибералног западног капитализма је изгледа доспео у ћорсокак, његов униполарни, срећом не тако дуги, моменат је на дефинитивном заласку. Сведоци смо, с друге стране, наступања однедавно сасвим новог мултиполарног света, праћеног савременим идеологијама развоја проистеклим из Евроазије, који доноси један сасвим нови моменат. Као продукт неминовног сукобљавања ових идеологија и концепата, свакако ће бити еволуција у неки нови пост капитализам или нео-капитализам, како то упорно желе да умекшају западни аутори, или пак у неки нови, сада прави социјализам, како то отворено наговештавају кинески експерти. Или ћемо постати сведоци рађања сасвим нове фазе друштвено-историјског развоја, односно неког потпуно новог доминантног модела, кога ће свака будућа заједница нација или империја новог мултиполарног света обликовати и развијати адекватно сопственим потребама и захтевима.
Свестан историјске неминовности промена, глобалистичке, посебно англо-америчке елите се нервозно и ужурбано мобилишу за коначни обрачун, који је више него икада раније врло рискантан и несигуран по њих. Сви су изгледи да је тај рат дефинитивно објављен на овогодишњем чувеном Давосу од стране глобалистичких западних снага. Оне ће на све могуће начине покушати да, користећи ову пандемију, у потпуности глобализују „нову нормалност“ за 99% становништва планете, стварајући свет без породице, без љубави, без нација, без деце, претварајући грађане у обичне корпоративне робове. И то све након тзв. „Великог ресета“ којег ће спровести њихова болесна изузетност. И сама ЕУ, као део ове идеологије, данас функционише углавном по „туробној формули разводњеног суверенитета“, без праве демократије, без корена у широким народним масама и заједницом налик олигархији којом управља недодирљиви тајанствени „политбиро“, како то лепо осликавају неки западни аутори. Она ће у двостраном великом страху, како од свог прекоокеанског старијег брата, са којим никада није ни имала истински братски однос, тако и у страху од сопственог распада, ипак бити осуђена да остане на задатом евро-атлантском путу. Са стожерном Немачком, која је поодавно своје националне интересе ставила испред европских интеграција, ЕУ, због своје привредне склеротичности и политичке подељености, све више ризикује да, уместо блиске сарадње, постане само периферија на евроазијском континенту, како то лепо запажају неки наши аутори.
Два су, међутим, по мени кључна момента која ће определити даљу судбину евро-атлантског неолибералног капитализма и његових задњих глобалистичких трзаја. С једне стране, он сигурно губи битку на економском, па аналогно и на технолошком пољу, где трпи разорне ударце пре свега Кине, а такође и војну супремацију у свету, где бива полако, али сигурно потискиван од стране Русије. Очајнички покушаји да се бесомучном штампом нових УСД без покрића спасе ова тешка ситуација, само доводе до даљег привредног пада, као и даљег краха УСД, као једине преостале њихове светиње у коју још верују. С друге стране, западна империја, коју је, у релативно кратком року, успео да изнедри неолиберални капитализам, не може реално рачунати на дуговечност попут старих империја, попут кинеске, руске, индијске и др., а које се увелико буде. Она једноставно није успела да одржи основне постулате успешности, односно није успела да своје политичке, војне, економске и моралне ресурсе користи на избалансиран и пропорционалан начин, а у циљу заштите и јачања сопствених рационално дефинисаних, пре свега безбедносних и економских интереса. Њихове отуђене елите нису успеле да одговоре на изазове придржавања безвременим и универзалним вредностима части, патриотизма, лојалности, мужевности, поштовања ауторитета, истинитости, пожртвовања, дисциплине и вере, како то реално оцењују наши аутори. Отуда и имамо садашњу опасну ситуацију да ће њихова идеолошки заслепљена, лоше образована и ментално нестабилна квази елита, пре свега у америчком управљачком апарату, умногоме убрзати изрицање „пресуде“ неолибералном капитализму.
У критици неолибералног западног капитализма сигурно су најактивнији руски аутори, можда и због живе ране коју још увек носе од њега још од деведесетих, а која никако да зацели. Русија је можда и најбољи пример колико може да буде опасан и болан реверзибилан процес повратка у капитализам из социјализма. Руски аутори посебно истичу да је главни циљ глобалног капитализма промена свести људи, гушење њихове воље и вере, наглашавајући да је заправо православље последња препрека на путу стварања „глобалног религиозног тржишта“. Дугин, сигурно као идејни предводник ових критика, са правом напомиње да су последњи задаци неолиберала укидање човечанства и политика пост хуманизма, укидање рода и врсте, а да је њихов тзв. „ Велики ресет“ управо тријумф ове идеологије на њеном највишем ступњу глобализације. Свима онима који се са овим не слажу биће најпре понуђена добровољна предаја, у супротном ,на њих ће се обрушити читав „прогресивни свет“, са свим својим неограниченим финансијама, војно-техничким потенцијалима и неисцрпном способношћу контроле „снова човечанства“. Свакако да је сам Дугин, кроз своју „Четврту политичку теорију“ дао прави путоказ будућег друштвено-историјског развоја, отворено заговарајући тзв. нови конзервативизам, као праву идеологију за будућу православну империју, с тим да ће све остале империје које буду настајале у новом мултиполарном свету, усвојити и градити сопствену теорију развоја, односно своју слику будућности. Русија, која и мора да функционише као империја, се полако, али сигурно враћа на старе империјалне гране, правећи и обликујући свој свет око себе. Са суштински капиталистичком привредом, успела је да одржи концепт јаке и стабилне социјалне државе, као кључног регулатора привредних кретања, са снажно још увек израженим карактеристикама планске привреде, те снажног државног сектора привреде. Са овим је Русија и директан доказ поменуте закономерности конвергенције фаза друштвено-историјског развоја. И мада још није достигла светски привредни замах, великим делом и због правог стампеда санкција са Запада, као што је то иначе остварила на пољу војне индустрије, најновији привредни показатељи, које сам већ износио у ранијим чланцима на овом сајту, неминовно показују да је на добром путу. Заокружујући концепт самодовољне привреде, можда једине у свету, Русија је доспела у ситуацију да постане и предводник отворене борбе са неолибералним западним капитализмом, супротстављајући му се практично и теоријски, градећи свој специфични пут развоја. Отуда је постала кост у грлу англо-америчких елита и главна њихова глобализациона препрека, не само због предводничке улоге у перспективним интегративним пројектима са бившим чланицама СССР-а, већ и због активног учешћа у свим колосалним азијским програмима, пројектима и иницијативама.
Страховити вишедеценијски успон кинеске привреде, након специфично преживљене реверзибилне фазе, био је непојмљив за западне потцењивачке неолибералне елите, поготово са свим пратећим неслућеним интегративним евроазијским процесима, о коме сам такође писао недавно на овом сајту. Ово је вероватно био и кључни моменат који је допринео коначном заустављању неолибералног западног капитализма да завлада целом планетом. Упорно истрајавајући на изградњи сопственог, специфичног дуалног капиталистичког привредног модела, са изузетно јаком улогом државе и снажним државним сектором, а комунистичком партијом као неприкосновеном политичком снагом, Кина је дефинитивно успела да помери светско привредно клатно ка Азији, директно привредно побеђујући западни неолиберализам, чак и на контроли кључних технологија Четврте индустријске револуције. Израз „азијски век“ се већ популарише и одомаћује ван Азије, а њему умногоме доприноси успешан развој мега-пројекта „Појас и пут“, као спасоносни за тзв. „Глобални Југ“ у процесу ослобођења од неоколонијалне замке западног неолиберализма. Отуда не треба да чуди што као модел узима све више маха, посебно међу земљама у развоју. Зато је и уследио цео спектар уцена и економских санкција од друге стране, јер је почетно подозрење неолибералних елита, најпре прерасло у отворени страх и презир, а однедавно и у отворену панику у којој се отворено позива у борбу за хитно обуздавање кинеског модела.
Овај идеолошки рат је управо ушао у своју опасну фазу, где би неразумевање или погрешно схватање Кине и Русије могло лако да задре у питања рата и мира у свету. Те опасности су однедавно постали свесни и на Западу, па чувени Штиглиц већ говори о перспективама мултиполарног света, осмишљеном глобалном приступу, као и о реформама постојећих механизама управљања глобализацијом, уз веће учешће незападних земаља у расподели добити од глобализације (Кина, Русија, Индија, Бразил и др). Централна улога покретача ове иницијативе за усвајање новог глобалног консензуса за стварање претпоставки за праведнију глобализацију, по њему, треба наравно да припадне Америци. Свој став о овом круцијалном питању Путин и Си су јасно, врло блиско, дефинисали на недавном Давосу, инсистирајући на новом моделу одрживог светског развоја, профитабилног за све актере, посебно широм „Глобалног Југа“. Заложили су се за брз договор око формулисања комплетног формата будућих преговора о сасвим новом друштвено-политичком устројству међународних односа. На жалост, реално су исувише мале шансе да ово ускоро буде бар разматрано на другој страни, па ће „велика игра“ наставити да се убрзава током деценије пред нама, с тим што ће економија у великој мери одредити нову геополитичку констелацију, како то лепо оцењују наши аутори, а што ће неминовно изродити неку нову доминантну фазу друштвено историјског развоја у свету.
Не би се могло рећи да су фазе друштвеног развоја код тзв. Западног Балкана (Србија, БИХ, Северна Македонија, Црна Гора и Албанија), као „слепог црева“ ЕУ, а и код нас, биле еволутивне. Сама геополитичка позиција и вишенационалност су умногоме допринели да већина наших државица у непосредном окружењу прође кроз врло турбулентне револуционарне периоде, где су из фазе раног капитализма, неспремне и недозреле улетале у сасвим непознат и апстрактан период убрзане изградње социјализма. То су наравно морале да скупо плате тешким реверзибилним процесима, да би у новом проживљавању капитализма, тек биле суочене са његовим најсуровијим обликом, оличеним у западном неолибералном глобализму. Након болног распада Југославије, Србија, са Црном Гором, је била једини пример од држава региона, како се неолиберализам утерује бомбама, када већ другачије није могло. Почетак овог века је тако означен спектакуларним повратком неолибералног капитализма на тзв. Западни Балкан, са свим својим погубним утицајем. Дивљачка приватизација, засипање новим и новим задуживањима, уништавање домаће привреде, форсирање директних, пре свега западних инвестиција, страховито продубљивање социјалних разлика, масовна депопулација, само су неке од општих места за све државице у окружењу. Наметање и креирање владајућих елита у свим државицама, се подразумевало, као и каснија њихова послушност, тако да је неолиберални концепт успео да изнедри врло специфичан вид својеврсне „стабилократије“ на тзв. Западном Балкану, оличене у добро умреженим и повезаним деспотско-мафијашким елитама на власти. Тако заробљене, ове државице нису ни добиле поштену шансу да се брже развијају (по Светској банци рецесија у 2020 год. била је 4,5%, а у овој раст од 3,5%, што је упитно), а што би када то није у интересу протагониста западног неолибералног модела. Битно је само да оне уредно враћају позајмљене паре, максимално отворе своја тржишта за робу и капитал са Запада и буду максимално кооперативне у преосталим већим приватизацијама. Међутим, у задње време смо сведоци почетка цепања успостављеног реда на тзв. Западном Балкану, почињу да клецају стубови неолибералне балканске конструкције, како политички, тако и економски. Деспотски системи су почели да падају, као што се то догодило у Црној Гори, а и у осталим државицама се осећа дух промена. Снажан економски продор Кине у овај регион, са енергетским утицајем Русије, значајно су уздрмали спокојну позицију западног неолибералног модела. Зато ће управо тзв. Западни Балкан вероватно постати један од попришта идеолошких и практичних сукобљавања супротстављених система, односно поново то, на жалост, „згодно место“, као и много пута раније у историји.
Свака назнака алтернативе овоме је унапред најстрашније осуђена од стране владајућег модела, као и сваки покушај економског заокруживања земаља тзв. Западног Балкана, ако то није по западном моделу, а што је изгледа постала историјска константа. У ствари, то је и једини рецепт за овај регион, јер ће он постати перспективан и успешан тек када се економски уједини на равноправним основама, одбаци јарам неолиберализма и тако оснажен самостално креира свој развој и привредну сарадњу и са Истоком и са Западом. Дугин иде и даље од овога па већ заговара „Велику Источну Европу“ у коју ће овај регион бити инкорпориран, уз централну улогу Србије у њему. Свакако да ће и текућа пандемија, када смо једноставно остали препуштени сами себи, умногоме допринети да се у целом овом нашем региону другачије мисли, да се једноставно схвати да је једино решење „ у се и у своје кљусе“, изградња међусобног поверења и што снажнија међусобна економска сарадња. Без наметања и прихватања туђих решења, само ослобођени од спољног и унутрашњег јарма, сами морамо препознати властити модел развоја и њега развијати. Он сигурно мора да буде сублимација балканског идентитета, културе, традиције и морала. Србији, која је за Запад увек била главни реметилачки фактор у региону, а коју никако нису успевали да преваспитају сходно идеолошким стандардима пост-модерног, пост хуманог Запада, треба да припадне централно место.
4. април 2021
