„Тиранија је навика која прелази у потребу“
Фјодор Достојевски
Борба за политичке и економске интересе западних земаља, данас се назива борбом за “демократију, људска права и слободу”. Агресија на друге суверене државе, назива се “хуманитарном интервенцијом” и она је утемељена традиционалном тежњом Запада за “демократијом”, која сеже још из доба колонијализма.
У данашње неоколонијалистичко време, политички је некоректно употребљавати прецизне изразе, јер је политички “оправдано” штитити интересе империјалиста. У том циљу установљени су двоструки стандарди, који чине суштину стратегије спољне политике западних земаља. Један од главних ослонаца такве политике су тзв. невладине организације (НВО), које финансирају њихове владе. Сам назив је у потпуном складу са заменом теза и доктрином “политичке коректности”. Уз њих велику улогу имају и “независни” тј “слободни” медији, осмишљени да помогну у насилном увођењу “демократије” (1).
Изневерена очекивања
Након престанка хладног рата, распадом СССР-а, НВО су одиграле значајну улогу у смени режима у источној Европи. Такозване демократске револуције, одиграле су се по истом сценарију. Запад је режиме источне Европе окарактерисао као диктаторске, ауторитарне и апсолутистичке.
Прозападно оријентисане НВО и медији, које је Запад претходно финансирао и обучавао, покретали су протесте против режима. Овим протестима би се придружила и опозиција. Основни циљ западних сила, био је да на тај начин спроведу унутрашње политичке промене у земљама источне Европе, у складу са сопственим интересима. У већини случајева су остварени такви планови, међутим те промене нису довеле до демократизације друштва и побољшања материјалног положаја грађана (2).
Србија је један од примера инсцениране промене власти, која је донела бољитак само одређеним прозападно оријентисаним политичким структурама окупљеним око заједничког пројекта (укључујући и НВО активисте, друштвено-политичке раднике у медијима, самозване аналитичаре, експерте и сл.). Вођени личним интересима, они су омогућили инсталацију западне “демократије”, заправо, политички “некоректним” речником, омогућили су спровођење политичких и економских интереса Запада.
Како су интереси Запада у супротности са интересима Србије, они су тиме деловали против националних и државних интереса (3). Та несагласност између њихових и наших интереса је најпре уочљива по питању суверенитета и територијалног интегритета земље, а затим и по кључним економским питањима.
Руско искуство
Руска Федерација је такође, након распада СССР-а имала власт која је одговарала Западу, и то је период у коме почиње несумњива хегемонија западних сила.
Транзиција Русије, остаће упамћена по великој пљачки земље, спроведеној кроз приватизацију државне имовине. Руски тајкуни су за време владавине Бориса Јељцина постали власници великих компанија, до тада државних предузећа, која су пословала са минералним сировинама (нафта, гас, метал). Велики део тог новца, потом је изнет из Русије, док су неки руски олигарси, нашли уточиште у западним земљама.
Доласком Владимира Путина на власт, 2000. године, државна политика се преоријентисала и базирала на очувању националних и државних интереса. Русија започиње свој економски и војни успон, који и даље траје, и враћа се на светску сцену као озбиљна сила. Природни ресурси су углавном поново у власништву државе.
Међутим, оваква промена не одговара интересима западне “демократије”, тако да Владимир Путин постаје једна од главних препрека у остваривању њихових интереса. То је повод за вођење пропагандног рата против њега, уз мобилизацију НВО активиста и појединих опозиционара.
Након председничких избора и повратка Путина на место председника, Русија је осигурала политичку стабилност и континуитет у реформама.
Путинова убедљива победа са освојених 64 % гласова, била је повод за оштру и бесмислену критику у западним медијима (4). Критика је упућена од оних који не би могли да постигну ни половину сличног резултата у матичним земљама. Како нису могли да оспоре регуларност председничких избора, с обзиром на број присутних посматрача и чињеницу да су сва бирачка места била покривена камерама а избори прошли мирно, ови медији су ипак изразили “забринутост” за регуларност избора, објаснивши да би сумња могла да доведе до протеста опозиције и пораста незадовољства грађана (5). То је већ опробани сценарио по којем Запад извози шарене револуције, а коме Русија упорно одолева. Руски народ има свест о својим националним и државним интересима, па је уз државотворну власт онемогућено спровођење планова Запада. Руски медији с друге стране (за разлику од српских контролисаних медија), извештавају јавност о деловању страних агената и политичара, који своје “политичке програме” утврђују са страним амбасадорима(6).
Како стална претња ствара непотребне тензије, Русија покушава да пронађе модел, којим би спречила мешање спољног фактора у унутрашња питања државе. Из тог разлога је руска Дума усвојила закон о јавним окупљањима, као и закон који регулише рад невладиних организација (7). Законом о јавним окупљањима предвиђене су строже казне за кршење јавног реда, по узору на европску праксу. Међутим, и поред тога што је тај закон у складу са европским стандардима, ЕУ је поново, политички “коректно” изразила забринутост због његовог усвајања (8).
Законом о невладиним организацијама прописано је да НВО које се финансирају из иностранства, а баве се политичким деловањем, морају да се региструју као “страни агенти”. Они ће убудуће бити у обавези да пруже детаљан извештај о својим финансијама а њихово деловање биће подвргнуто инспекцији. Законом је предвиђено и да се у свим медијима представљају као страни агенти. НВО које примају финансије из иностранства, заиста и заступају стране интересе, па ништа није спорно у одлуци да се назову правим именом. Закон о НВО је, без изузетка, означен као споран и изазвао је полемике у западним круговима (9).
Поред већ усвојених закона у Русији, најваљено је да ће сличним бити регулисани и сами медији који се финансирају из иностранства. Тим путем ће бити стављени под контролу сви фактори који раде у интересу страних држава и који представљају опасност по суверенитет државе.
Док остатак света с разлогом стрепи због политике Запада, која резултира масовним кршењем људских права, они су забринути због решености једне земље да брани своје интересе (10). Управо се претходно наведеним изјавама западних званичника, јасно представља политика двоструких стандарда.
Шведски министар спољних послова Карл Билт, је руски закон прокоментарисао као проблематичан, рекавши да су “намере јасне”. Да ли је то мислио на јасне намере Запада?
Можемо да дођемо до закључка да Запад реагује на сваки недостатак лицемерја, што је донекле логично јер свако увек полази од себе.
Српска стварност
Неопходно је да се извуку поуке из политичких грешака које су начињене и да се низом мера промене тренутне позиције наше државе. Највећа претња, као и у Русији, долази од странака тј. политичара и НВО активиста који спроводе туђе интересе и медија под страном контролом.
У претходном периоду смо имали потпуну доминацију баш таквих странака, политичара, НВО и медија, који спроводе тиху окупацију земље изнутра.
До које мере су наши политичари спремни да спроводе налоге западних сила, сазнали смо захваљујући објављивању Викиликсових депеша из Београда, иако се и без њих могло доћи до истог закључка.
Српски политичари разоткривени у депешама као извршиоци радних задатака који су у највећој могућој мери штетни по Србију, нису нашли за сходно ни да се огласе по питању тих оптужби, иако су оптужбе крајње озбиљне.
Откривање тајних докумената изазвало је потресе свуда у свету сем у Србији, јер у српским строго цензурисаним медијима, није било ни речи о томе. Домаћи медији су остали слепи, глуви и неми, иако се у страним медијима извештавало о срамоти наших политичара у вези са страним амбасадама (11).
Ни један самозвани аналитичар није помињао Викиликс јер су имали далеко важније теме, од величања главних “јунака” из српског Ладламовог романа до образлагања поставке да ЕУ нема алтернативу.
НВО у Србији, које се баве политиком уз финансије са Запада, спроводе све што финансијери од њих захтевају. Њихово политичко деловање је крајње штетно, и углавном служи као средство за манипулацију где је истина прва жртва.
Овде имамо једну парадоксалну ситуацију да “српски” политичари, НВО активисти и друштвено-политички радници, иза чијег прозападњаштва се крију друге намере, отворено преко јавног сервиса грађана и свих других медија, позивају на сепаратизам и рушење Устава Србије.
Дошло смо до крајњег апсурда да се у земљи промовише све што није српско, да су српски медији постали анти-српски, српска култура непожељна и непотребна, и да су у претходном периоду главну реч водили само они политичари који су радили на остваривању туђих интереса.
Противници и критичари су окарактерисани разним именима, од екстремиста до фашиста и то је довело до тога да је патриота у Србији непожељна реч и етикета са искривљеним значењем. Смислено, ако узмемо у обзир да по креаторима евроатланске Србије родољубље није нимало коректно.
Управо из тих разлога Србија мора да пронађе свој модел заштите од константне опасности представљене у виду набројаних елемената. Могућа решења би требало да понуде водећи стручњаци из области политичких и правних наука. Узор свакако треба тражити у државама које су суочене са сличним проблемима.
Иако се Запад труди да руску одбрану од њихове агресивне политике дискредитује, бојим се да се крећу у супротном смеру. Промена геополитичке ситуације све више намеће нову реалност, коју Запад не жели да прихвати.
Србија треба да пронађе место у тој измењеној геополитици, са становишта својих интереса. Претходна власт није показала никакво интересовање нити способност за вођење државотворне политике, а нова власт је отишла даље, путем који води ка потпуном разарању државе. Тешки и нагомилани проблеми са којима смо суочени, већ годинама се “решавају” искључиво на штету српског народа. Несумњиво је да таква решења уводе државу и народ у једну мучну агонију, са несагледивим последицама. Решења могу да се пронађу по узору на земље које су успеле да се ослободе неоколонијалног положаја, међутим већи проблем представља чињеница да српска политичка “елита” не тражи решења, већ начине да их избегне.
16. јул 2013.
Упутнице:
http://www.youtube.com/watch?v=lpXbA6yZY-8
http://www.standard.rs/dragana-trifkovic-kako-su-strani-ambasadori-zavladali-srbijom.html
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=03&dd=05&nav_category=78&nav_id=587900
http://www.glasamerike.net/content/russia-politics-activists-03-07-2012-141794453/735464.html
http://www.youtube.com/watch?v=P2VI10SVrNs
http://www.standard.rs/ruska-duma-izglasala-nevladine-organizacije-postale-strani-agenti.html
http://www.dnevnik.rs/svet/eu-zabrinuta-zbog-zakona-o-javnim-okupljanjima
http://www.politika.rs/vesti/najnovije-vesti/Eston-zabrinuta-zbog-ruskog-zakona-o-NVO.lt.html
http://www.nspm.rs/savremeni-svet/rusija-i-svet-koje-se-menja.html
