Пише: Милош Здравковић
Зарад потребе опстанка и просперитета, Србији је, као и већини држава, потребна одржива енергетска стратегија. Таква стратегија би требало да се базира на одрживом енергетском коришћењу и заштити животне средине. Потребе становништва и производње за енергијом свуда у свету, па и у Србији су у сталном расту, с нуклеарна електрана би обезбедила и ту енергију и сигурне приходе на дуже време.
Србија је окружена нуклеаркама, а нема их, иако многи верују да су оне ипак будуц́ност у снабдевању енергијом, јер ц́е у наредних 50 до 100 година бити све мање угља и нафте, па ц́е једина будуц́ност бити нуклеарна енергија.
Недавно је у Немачкој продужен „рок трајања“ нуклеарним електранама. Власт је поручила да другачије није могло, опозиција је грмела, грађани протествовали… Француска енергетика се базира на коришћењу нуклеарне енергије, јер скоро 80 одсто струје долази из нуклеарки. Земље са највећим растом на свету – демографским и економским – Кина, Индонезија и Индија уопште не размишљају да ли ц́е форсирати нуклеарну енергију. Њихова будућност је базирана на томе. Руска федерација, држава са највише ресурса на планети, има за циљ да буде највећи произвођач и дистибутер нуклеарне технологије.
Свет не може без енергије, она нам је свима потребна. Мислим да не треба правити разлику између начина за добијање енергије. Наравно, традиционални начини за добијање енергије су нама познатији и ближи. Међутим, ми смо сведоци да ресурси планете нису бесконачни и да је потребно тражити нове изворе за добијање енергије. Ако се узме у обзир чињеница да у свету постоји више од 450 нуклеарних електрана, од којих се добар број налази у Европи, као и да се развијају реактори четврте генерације – јасно је да технологија и човечанство морају да иду у том правцу.
Одговор на ово комплексно питање немогуће је дати, а да се прво материја не подели на најмање четири сегмента. Покушаћу да наведем које су то користи које би држава имала од нуклеарне електране и зашто је илузорно плашити становништво оваквим стварима.
За почетак, зашто је страх илузоран!?
У Европи је активно 130 нуклеарки, граде се четири нове, а 24 пројекта су у фази припреме. У радијусу од само 400 километара нашу земљу окружује 18 нуклеарних реактора.
Бугарска је крајем прошле године почела градњу постројења за радиоактивни отпад, а у најави је и нови (стари) пројекат градње нове нуклеарке. Истовремено, на само 70 километара од наше границе и Мађарска гради два нова нуклеарна реактора. Најближа нуклеарна електрана у Мађарској се налази у Пакшу, где се поред постојећа четири граде још два нова реактора, тако да ће ова нуклеарка, када проширење буде завршено електричном енергијом обезбеђивати половину потрошње Мађарске.
Сваки четврти киловат сат у Европи је произведен из нуклеарки, што значи да се не планира њихово затварање. Не одричу их се ни Немци, док су Швеђани затворили две, а сада планирају изградњу 12 нових електрана.
Нуклеарке су пројектоване да издрже земљотрес, поплаве, удар авиона, терористички напад. Земље које имају нуклеарне објекте њихову сигурност појачавју мерама заштите од нове технолошке претње, сајбер криминала, па су стално подвргнути такозваним безбедносним стрес тестовима.
У Србији је Мораторијумом забрањена градња нуклеарки, али у случају евентуалне хаварије у некој од суседних земља, нуклеарни облак би могао да стигне до наше земље за сат-два.
Из напред наведених разлога сматрам да је под хитно потребно укинути Мораторијум, те да се јавности предоче аспекти због којих је неопходно/неизбежно градити нуклеарку. Ти аспекти су следећи: економски, стратешки, научни/развојни и еколошки.
Економски аспект
Наша земља има потребу за изградњом нуклеарног комплекса, који би коштао око пет милијарди евра. То би, наравно била гринфилд инвестиција, чист новац који обезбеђују произвођачи опреме. У том случају треба напоменути да цена није под утицајем одабира произвођача, испоручиоца опреме и кредитора (САД, Русија, Француска, Немачка, Велика Британија, Канада и Кина).
Треба имати у виду да овде говоримо о најисплативијем начину производње струје. Поређења ради, навешћу неке од цена електричне енергије према начину производње:
1,8 центи kwh нуклеарне енергије;
2,2 цента kwh добијен сагоревањем угља;
4,0 центи kwh добијен у гасним електранама;
Овде није наведена цена производње струје у хидроелектранама. Цена на овај начин добијене електричне енергије варира у зависности од тога колико кошта изградња електране (примера ради, није исто да ли се прави централа на Дунаву или Дрини), и износи од 2,0 до 2,8 цента кwх. Поред тога, треба имати у виду да технолошки није могуће обезбедити више од 25 одсто производње овим путем , те је логично да цена не игра пресудну улогу у стратешком смислу. Као пример би ваљало навести да све хидроелектране у Србији, укључујући и оне највеће – Ђердап и Бајина Башта, заједно обезбеђују мање од 20 одсто укупне производње струје.
Свеобухватно сагледавање података који се тичу цене коштања, трајања, као и асанације терена по престанку рада нуклеарне електране, дефинитивно се извлачи закључак да је то економски најисплативији начин производње струје.
Када се говори о капацитетима наших хидроелектрана за производњу електричне енергије, треба имати у виду и хипотетичку претпоставку враћања наше земље на индустријски ниво достигнут 1989. године, као и фактичко, односно неизбежно увођење нових уређаја у домаћинства попут рачунара и клима уређаја, чиме би потреба за електричном енергијом била увећана најмање дупло. Такав сценарио наше хидроелектране тек не би могле да испрате. Поред тога, у самом региону се десио велики недостатак електричне енергије, јер су два блока бугарске хидроелектране Козлодуј затворена, а текућа изградња четири нова блока ће трајати још минимум пет година. У том смислу би Србија могла да се укључи у изградњу значајних капацитета. ЕПС је изнео претпоставку да Србија има потребу за изградњом две електране укупног капацитета 700 мегавата. У току су преговори са странцима, као и преговори и са Електроривредом Републике Српске – идеја је заједничко улагање у хидроелектрану Бук Бјела и о куповини хидроелектране Вишеград.
Као најрационалније и најисплативије решење намеће се пројекат изградње нуклеарне електране. Ово решење би уједно било и најлакше, јер је врло лако обезбедити кредите. Потребе становништва и производње за енергијом су у сталном расту, нуклеарна електрана би обезбедила и ту енергију и сигурне приходе на дуже време.
Стратешки аспект
Прво треба да размотримо глобални стратешки аспект. Ако знамо да се становништво Земље увећава двоструко на сваких 30 година, а данас нас има приближно седам милијарди, нормално је да размишљамо како обезбедити услове за живот будућих становника. Поред хране и воде, ту је и енергија. Тренутно у свету влада клима разматрања како да се ресурси троше, а да последице не буду фаталне. Дошло је време да се са потрошачке доктрине, где је био важан само профит и где су се ресурси Земље трошили немилице, уз велике одбитке и огромне количине отпада, прелази у ново доба, које подржава софистицирану индустрију која подразумева што максималније и рационалније коришћење ресурса.
Структура укупне производње електричне енергије у свету изгледа овако:
40% угаљ (резерве овог фосилног горива трајаће још пар стотина година, а даља употреба је ограничена споразумом из Кјота);
25% нафта и гас (нафта за приближно 30 година одлази у историју као енергент и постаје драгоцена хемијска сировина);
20% нуклеарно гориво (тренутно се поставља као једино могуће решење које нуди наука. Потенцијално атрактивно решење је могућност фузије чији су резервоари у морским водама практично непресушни. Стручњаци предвиђају да наука тек за 50 година може да понуди решење за примену фузије);
15% хидроенергија (вода има крајње ограничене капацитете, пошто се не користи само за производњу енергије).
Горе наведени подаци намећу закључак да ће нуклеарна енергија у будућности добити примат.
Што се локалног стратешког аспекта тиче, у светлу потписивања сада већ контроверзног нафтног и гасног аранжмана са Русијом, сведоци смо да је Бугарска добила далеко боље услове од нас управо из разлога јер је енергетски стабилнија земља, иако располаже знатно слабијим природним ресурсима. Разлог томе је постојања нуклеарке „Козлодуј“, а у плану је и изградња нових блокова НЕ „Белане“. Поред тога је планиран и гасовод „Јужни ток“ преко Бугарске, који је стопиран од стране ЕУ. Мој став је да би у случају искоришћења свих природних капацитета, као и изградње за почетак прве нуклеарне електране (при чему постоји могућност изградње две нуклеарке), наша земља била енергетски лидер региона. Тиме би себи обезбедила већу независност од руског гаса и увоза струје.
Кроз целу историју, господари енергије су били и господари света.
Научни и развојни аспект
При спомену науке, мислим да је у питању наука само у једном моменту. Већ у наредном моменту она прелази у систем знања, а из тог система проистиче технологија. Један од видова тога је свакако нуклеарна индустрија.
У Европској Унији као мера важи да би било најбоље да се енергетске потребе подмирују за почетак са 30 одсто нуклеарне производње. За средње развијене европске земље постављен је стандард да треба да имају инсталисану снагу на нивоу од два киловата електричне енергије по становнику.
Намеће се питање: где је ту Србија ако се зна да су сваки напредак и даља еманципација друштва везани за енергију. Србија је протеклих година доста заостала у технолошком развоју. Међутим, када би трећина или милион породица у нашој земљи купиле по рачунар и клима уређај, што је данас издатак од 500 евра по породици, наша земља би се нашла у проблему – односно, била би суочена са недостатком електричне енергије, за чију би производњу био потребан капацитет од 1.000 мегавата, дакле, недостајала би нам једна нова термоелектрана као што су ТЕ Никола Тесла у Обреновцу.
Данас је свима јасно да решење за опстанак и напредак на Земљи лежи у технологизацији. Ту је окретање нуклеарној енергији неизбежно. Због тога заостатак од пар година, да и не говоримо о десетини година, води у заостатак који је тешко превазићи. Напредак лежи у одсуству импровизације и ослањању на знање. Још увек памтим речи мог првог ментора, који је рекао да у науци и гледању у будућност свако ко уме да сабира представља мудрог човека. Ко уме да множи и извлачи из тога закључке тај је геније.
Сетимо се само примера из блиске прошлости – кад је „Застава“ радила, радила је цела Србија. Овакав систем би повукао за собом индустрију готово целе земље: грађевинску, машинску, металски комплекс, електро…
Еколошки аспект
Земље које имају или су заинтересоване за изградњу нуклеарне електране убудуће ће гориво које су искористиле, односно нуклеарни отпад, враћати произвођачу. Тако гласи понуда коју је свету недавно упутио Клуб 7, који чине земље произвођачи нуклеарног горива (САД, Русија, Француска, Немачка, Велика Британија, Канада и Кина). Ова понуда резултат је сарадње која за циљ има предупређење потенцијалне кризе енергетских ресурса у свету и борбу против терориста који могу да злоупотребе нуклеарни отпад у војне сврхе.
Највећи отпор изградњи нуклеарки био је страх од отпада, што је и разумљиво. Складиштење отпада који ће се разложити за 100.000 година заиста изазива страх. Али, најновија понуда Клуба 7 о давању горива на лизинг, односно враћању у земљу производње након коришћења, доводи до преокрета. Наука ради на пројекту скраћења времена разлагања нуклеарног отпада и на новим сигурним реакторима. Неспоразум са јавношћу направљен је због недовољне информисаности. На пример, словеначка нуклеарка Кршко годишње произведе десетак тона нуклеарног отпада, који заузима простор од једног кубног метра. То је исправно, јер 10 тона стане у један кубни метар. У исто време, ТЕ Обреновац за годину дана сагори три милиона тона угља, при чему је за смештање сагорелог материјала потребно три милиона кубних метара простора. Нови подаци јасно приказују пропорције нарушавања екологије. Чињеница да нема никаквог емитовања садржаја у ваздух је још један разлог за коришћење нуклеарне енергије.
На крају се намеће питање када је то све тако, зашто се догодила хаварија у „Фукушим“. Напоменули смо да се нуклеарке граде уз велике водене токове, јер је вода неопходна за рад/хлађење нуклеарних електрани. Јапан је држава која једноставно има велике потребе за енергијом, а готово никакве значајније потенцијале у рекама. Услед тога, Јапанци су дизајнирали своје нуклеарне електране да се хладе водом из океана, што, иначе, нигде у свету није случај. За нормално функционисање је направљен помоћни систем, који је извлачио морску воду и допремао на копно. Услед страшног земљотреса и цунамија, тај систем је тешко оштећен и нуклеарна електрана у Фукушими је остала без воде. Претпоставка је овог аутора да се тај систем хлађења убудуће неће користити.
Следећа ствар је да у свету постоји 450 реактора, чији је инсталисани капацитет 400.000 мегавата. Морима кружи још сто – двеста подморница на нуклеарни погон. Управо су искуства са подморницама допринела великом пробоју у стварању нових безбедних реактора такозване четврте генерације. Ти реактори не прелазе 300 мегавата снаге. Дизајнирани су на основу захтева да нема никакве лиферације горива, принципу одрживости (избачена су критична места сигурности и економичност рада). На тржишту су се нашли после 2015. године, а њихова важност се не огледа само у производњи електричне енергије већ и течног водоника, који ће заменити бензин као погонско гориво у саобраћају.
Закључак
Ако погледамо карту Европе, нарочито нашег окружења, видећемо да су у радијусу од 200 км од Београда налазе два блока нуклеарки у Бугарској, по један у Словенији, и Румунији (плус један у изградњи), четири у Мађарској, а шест су нешто даље у Чешкој и Словачкој . То само по себи указује да наша безбедност не зависи само од нас, већ и од наших комшија. Та чињеница нам заправо не оставља алтернативу – не постоји избор између развоја нуклеарне енергије и других извора енергије (читај сиромаштва).
7. март 2018.
