Пише: професор Слободан Самарџић
Ко је човек широког осмеха и леденог погледа који већ данима угрожава Александра Вучића на његовом постољу прве медијске личности Србије. Није ваљда статус Трамповог пуног поверења који ужива Ричард Гренел узрок толике домаће популарности. Један амбасадор у једној важној европској држави доживео је овде златне тренутке медијске промоције. Било је довољно да га Трамп произведе у специјалног посредника за разговоре „Београда и Приштине“ па да засија на небу наше јавности онолико брзо колико је замркао Метју Палмер, познат као помоћник заменика или обратно. И поврх свега, амбасадор и преговарачки посредник Гренел бива катапултиран у директора Националне обавештајне службе САД, капе свих обавештајних служби у земљи опште обавештајне фасцинације. То у нашој земљи као последњој провицијалној забити изазива врхунско одушевљење. Усхићене честитке два провинцијална функционера, Марка Ђурића и Хашима Тачија, говоре о катализаторској моћи америчке политичке шараде којом се обједињују завађени локални вазали.
Познато је да је Доналд Трамп ступио на амерички престо без великог тима политичких повереника. Његово широкогрудо дељење и плаховито одузимање високих државних функција последица је првенствено његовог грчевитог трагања за верним сарадницима у окружењу моћних изборних губитника и њихове медијске машинерије. Стога је његов мени искусних политичара који познају државни посао изузетно скроман и на њему преовлађују слободни стрелци. Ричард Гренел је један од њих. И баш због тог малог менија овом амбициозном политичару неместио се бинго три важне функције: америчког амбасадора у Немачкој, специјалног повереника за коначно решења косовског питања и, ево сада, координатора свих обавештајних служби у САД. Да је реч о случајном а сретном слагању звезда говори околност да ове три функције немају међусобне везе сем у баналном смислу да у политици све има везе са свачим. Таква ситуација, да све може имати везе са свачим, додуше, није непозната у приликама када Доналд Трамп дели политичке функције, од којих неке важне припадоше и члановима његове уже породице.
Разуме се, нас ова тема занима само због питања Косова и Метохије. Ако су нас домаћи политичари последње а трајуће епохе (2012-20) настојали да увере да посредници у неким договорима, дијалозима, преговорима – шта су већ, морају бити из ЕУ и САД, не значи да је то нешто природно као, рецимо, фотосинтеза. Рачунајући, међутим, на уверљивост свог понашања на домаћој сцени, данашњи српски политичари придају превелики значај посредницима које им намеће запад. Тиме дижу себи цену и стално се хвалисају како раде посао са важним светским људима, иако је заправо најчешће реч о најобичнијим каријерним политичарима каквих је у ЕУ и САД на стотине. Да ли се данас неко сећа Купера, Ештонове или Могеринијеве који су овде били представљани као еманације спољне политике ЕУ.
Такав је сада случај и са Гренелом. Толико га величају и хвале да се сви морамо преиспитати како и зашто нисмо раније чули за тог политичког тигра. Он је, наводно, већ створио повољну атмосферу за наставак преговора без којих, иначе, нећемо моћи да живимо. Он је Куртију и друштву скресао у брк да морају да укину оне драконске царине. Он је, пазите сад, склон јачању економских ваза Србије и тзв. Косова, што би дакако релаксирало и политичке односе. Он је, стога, најзаслужнији за историјски пројекат авио везе Београд-Приштина, знајући (Американац је то) да бројни бизнисмени на обе стране жељно очекују овај транспортни предуслов свог животног позива. Он је, надаље, покренуо и железничку везу Србије и Косова не знајући да сви које то интересује знају да све време функционише линија Краљево – Косовска Митровица, дакле, на релацији на којој је та веза потребна. Чега ћемо се још лепог наслушати за Гренела од наших политичара који га, онако важног, само користе да би себи подигли значај.
Реално гледано, ако почне да ради и свој трећи посао, Гренел неће знати куда удара, што за Србију уопште није добро, јер западни политичари када ударају не знајући шта раде по правилу погоде Србију. Ако је то правило последица неког политичког стицаја околности, није јасно зашто наши политичари на челу са својим челником додатно намештају Србију у простор њиховог ударања. А онда нам такав исход приказују као објективну, готово природну, тешкоћу са којом се они самоубиствено хватају у коштац. На крају, све је то игра добро уходаних професионалаца, где једни, странци, на српској сцени глуме неумитност историјског догађања, а други, ови домаћи, јуначки трпе ударце штитећи народ. А народ гледа сцену са узбуђењем и жали позитивне ликове представе, а кад изађе из позоришта једва се креће због болова по целом телу.
Не треба да сумњамо, удараће и Гренел, актуелни јунак наших дана, али то ће бити за наше добро чега уопште нисмо свесни.
22. Фебруар 2020.