Руси су последњи витезови у Европи

Упознала сам се са Драганом у Руском дому на догађају који је организовао Руско-српски хуманитарни центар. Договориле смо се да ми да кратак интервју. Раније је нисам видела и њен ми је глас преко телефона звучао тако да сам замишљала ајкулу света политике. Вероватно је све то изгледало као договор два шпијуна:

– Овде је маса света. Како да вас нађем?

– Бићу у плавој хаљини са белим узорима.

– Добро. Ја ћу бити у плавој кошуљи са белим узорима. И микрофоном.

Млади сарадник руског министарства за ванредне ситуације је помогао да се отворе гломазна врата Руског дома и, рукујући се на сваком кораку, са дражесним осмехом, као филмска звезда на црвеном тепиху ушла је лепа жена плаве косе у плавој сукњи са белим узорима. Кроз пар минута смо већ разговарале о проблемима Блиског истока и опасностима по Србију. Филмска звезда се претворила у суровог политиколога леденог погледа. То је била Драгана Трифковић. Прошле су две године. Виделе смо се још пар пута у паузама између њених путовања. Исток, запад, југ, север – нисам успевала да пратим сва њена кретања, али највише сам хтела да поразговарамо о њеном односу према Русији, да питам чиме Русија привлачи ту чудесну жену.

„Русија је моја резервна отаџбина“

Ви волите да путујете и најчешћа дестинација тих путовања, колико можемо да видимо из друштвених мрежа је Русија. Шта вас повезује са Русијом?

Драгана Трифковић: Волим путовања и имам велику срећу што путујем често у Русију, јер сам у прилици да упознајем њену лепоту. Моја породица последњих десет година живи на релацији Београд-Москва, тако да имамо два дома. Мој супруг је архитекта и он је оставио свој печат у многим руским градовима. Пројектовао је велелепна здања у центру Москве, нови терминал на аеродрому Шереметјево, тренинг центар за обуку пилота на аеродрому Внуково, фабрику аутомобила у Владивостоку, пословни центар у Санкт Петербургу, огромни стамбени комплекс у Вороњежу и другим руским градовима. За једног архитекту, данашња Русија која се убрзано развија, нуди пуно могућности. Доста наших инжењера разних профила ради у Русији. Ја сам по образовању такође инжењер, али се не бавим том струком. Преусмерила сам се на међународне односе, политику и новинарство, и кроз те области сам пронашла многобројне могућности развоја својих знања у Русији, а такође и развоја српско-руских односа. Дакле за Русију сам везана и породично и пословно, а у шали волим да кажем како је Русија моја резервна отаџбина(што и није баш шала). 

„Хладан“ сусрет

Испричајте ми о вашем првом путовању у Русију.

Први пут сам посетила Русију 2007. године. Слетела сам на аеродром Шереметјево, крајем децембра те године. Када сам изашла из аеродромске зграде, доживела сам прави шок. У Москви је било око -26 степени, и тада сам се први пут практично упознала са тим шта је руска зима (мада ни зиме нису тамо као раније). Иначе сам јако зимогрожљива, лоше подносим хладноћу. Тада до аеродрома није ишао аероекспрес, модеран и удобан брзи воз којим се данас за 35 минута стиже до центра Москве. Ушла сам у први аутобус, у ком на моју жалост није било грејања. Док сам стигла до стана на метро станици Павелецка, тресла сам се од зиме као прут. Наредних дана сам обилазила Москву по тој зими, али сам навукла на себе све што сам понела од гардеробе . Посматрала сам Рускиње које су поред мене пролазиле у сукњицама и кратким бундицама, као да та хладноћа њих не дотиче. Ја сам имала дебелу перјану јакну и неколико слојева одеће, али и поред тога зима ми је долазила до костију. Када сам закорачила московским улицама, добила сам осећај мање вредности. У мом Београду, никада нису постојала толика растојања и толико широке улице. Пожелела сам да препешачим једну метро станицу, али сам на пола станице схватила да не разумем димензије простора у коме се налазим. Да резимирам, први пут сам доживела шок од зиме и димензија! 

Какви су били први утисци тог путовања?

Када сам се вратила у Београд, прво сам седам дана одболовала. Ваљда се моја прехлада замрзла на температури -32 (максимум који је био у време мог боравка). Буквално сам право са аеродрома легла у кревет, и нисам устала из њега наредних седам дана. Између бунила и температуре, јављале су се слике из Русије. Када анализирам са ове дистанце, Русија је тада почела да се диже, и ја сам имала прилику да посматрам наредних година то уздизање. Русија 2007. није била оно што је данас, и ја сам срећна што могу да приметим ту разлику. Али да се вратим на први утисак. Поред хладноће, које ћу се сећати увек (јер није исто -30 у Београду и -30 у Москви), остали су ми у памћењу шиљци московскихстаљинки. То су московска здања, озидана у време Стаљина, 50-тих година прошлог века. Када погледате такву зграду, и замислите се шта она може да представља, јавља вам се помисао – моћ. Нисам никада имала прилике да посетим СССР, али сам кроз те зграде могла да осетим важност те државе. Касније, када сам боље упознала Русију, схватила сам да се моћ не крије у шиљцима стаљинки, већ у њој. Ту моћ не може свако да осети, чак не ни сваки Рус (што ме је донекле разочарало). Снагу која се крије у руској земљи и на руском пространству, могу да осете они који имају додир са Богом. 

 

 

 

 

„Никада се у Русији нисам осећала као странац“

Шта урадите чим слетите на руску земљу?

Чим слетим у Русију, укључим руски број телефона, и пожелим истог тренутка да позовем све моје руске пријатеље. Међутим, обично прво дођем кући и распакујем се, а затим наредне дане проведем у дружењу с пријатељима. Некада не долазим у Русију месец дана, некада шест месеци. Обично када дуже од месец дана не боравим у Русији, већ почињем да осећам носталгију. Исто тако, када сам дуже од месец дана у Русији, осећам носталгију према Србији. Интересантан је тај осећај даљине, иако су нам културе јако сличне. Никада се у Русији нисам осећала као странац, и то је диван осећај. Мислим да сваки Србин, једино у Русији може да се не осећа као странац. После неког времена, почела сам да се осећам и привилеговано. Навешћу један пример. У Симферопољу сам упознала Светлану, која је данас депутат у руској Думи. Она ми је причала о томе како је из историје учила о српском јунаку Милошу Обилићу, и да се и дан данас сећа те слике из историјске читанке, како Милош одсеца главу турском султану. Била сам тако поносна што припадам народу, чија се херојства изучавају у Русији. Било је још много таквих момената, али то је вероватно за посебан текст. 

„Издалека долго течёт река Волга“

Које путовање у Русију најбоље памтите и због чега?

Моје прво крстарење Волгом је оставило најјачи утисак на мене. Када неко Русију доживи са реке први пут, то је посебан осећај. Морам да напоменем читаоцима да сам ја пре тога упознала и Москву и Владикавказ и Симферопољ, али никада пре тога нисам пловила Волгом, која је кичма Русије. Можда то има везе и са индивидуалним склоностима свакога од нас. Ја волим царску Русију, а баш на том путовању сам могла да је доживим. Пловили смо Волгом од Нижњег Новгорода ка Казању, и успут смо посетили Макаревски манастир. Када брод прилази манастиру, то је несвакидашњи призор. Он враћа човека у нека стара времена. Могла сам јасно да замислим како је изгледала Русија у време цара Ивана IV Васиљевича на пример. Макаревски манастир је основан у 15. веку. Има беле зидине и куле, и цркву са лукавичастим куполама, баш типичну руску. Посетила сам пре тога много руских манастира, али ни једном нисам пришла са реке. Величанствена лепота манастира може да се доживи само са реке. После тога сам пловила и рекама од Москве до Санкт Петербурга, где сам такође посетила бројне манастире, али први утисак је свакако први. Оно што Русија пре свега има да понуди, је духовна лепота која је годинама скривана, и сада је моменат да сине. 

 

 

 

 

 

 

 

Велика и мала љубав

Који руски град волите највише и зашто?

Већ сам напоменула да се у Москви налази мој други дом, и то је град који ја много волим. Престоница Русије је за мене центар света, велика метропола, и она нуди бескрајне могућности. То је велики и моћни град, препун историје и културе. У Москви волим предивне паркове као што је Коломенски или Горки, Пушкинов музеј где се могу видети дела Дирера, Рембранта и Пикаса, Тверски булевар и Кремљ, Тратјаковску галерију, Царицино, улицу стари Арбат, а посебно Патријаршијски рибњак где је записан разговор са странцем. Међутим поред Москве, волим и Брјанск. То је мој омиљени град у Русији, у ком не живим, али често у њему боравим. Брјанск је град на граници Русије, Белорусије и Украјине, који због свог специфичног положаја, има своје посебне квалитете. Чувари границе су посебни људи. У Брјанску неколико пута годишње држим лекције студентима на државном Универзитету, и стекла сам пуно пријатеља у том граду. Ако ме питате зашто су тамо људи посебни, рећи ћи вам само да су много свеснији проблема са којима се Русија данас суочава. Због тога их посебно ценим. 

Руски пријатељи: мање и више познати

Сигурно имате пуно руских пријатеља. Како се дружите, шта радите?

Имам пуно руских пријатеља, и користим сваки моменат за дружење. Волим што су људи у Русији сачували посебан однос према природи, чак и у великим градовима. Иако сам у Београду навикла да се са пријатељима срећем по ресторанима или кафеима, у Русији се са пријатељима срећем углавном у природи. Руси користе сваки леп тренутак да проведу на отвореном. Уместо у стану или ресторану, дружимо се у парку или шуми, наравно ако временски услови то дозвољавају. Викендом Руси имају обичај да одлазе на даче(викендице), и да у таквом амбијенту проведу два слободна дана. Због тога, некада одлазим у посету пријатељима у Подмосковље. Поред сачуваног односа према природи, свиђа ми се што су Руси сачували и осећај заједништва, емпатију. Имају потребу да помогну другим људима. Сваки пут када носим кофер са собом, уколико треба да га пренесем преко степеништа, знам да ће се истог тренутка створити неки Руси, који ће ми помоћи. Није потребно чак ни да га замолим, сваки мушкарац ће осетити обавезу да то уради. Тога нажалост у Србији све мање има. 

 Познајете ли неке познате Русе? И с ким бисте желели да се упознате?

Имам среће да сам упознала доста познатих људи у Русији, из различитих сфера живота. Поред политичара (што се подразумева у мом случају), познајем научнике, писце, сликаре, режисере, оперске певаче, новинаре, глумце, музичаре, иконописце и духовнике. Вероватно не могу да се сетим свих професија, али једноставно имала сам част да упознам праву елиту руског друштва.

Истакла бих Романа Иљушкина, иконописца из Сергијевог посада, који толико воли Србију да је увек спреман да помогне за било коју иницијативу која се тиче српско-руских односа. Он је боравио у Србији 1999. године за време бомбардовања, и долазио је на Косово и Метохију неколико пута, носећи иконе на поклон. Разноси причу о српским страдањима и дан данас по читавој Русији. Такође, споменула бих мог великог пријатеља Павла Тихомирова – писца. Он и његова супруга су недавно добили близанце и сада имају десеторо деце, што је диван пример за руску породицу. Павел је такође заљубљен у Србију, боравио је у нашој Пећкој Патријаршији, написао је књигу : „О крсту светог владике Николаја“. Познајем доста писаца из руског Удружења књижевника, где често одлазим када сам у Москви.  Имала сам част и да упознам Захара Прилепина који је сјајан писац. Доста његових књига је преведено на српски језик, и он је у Србији такође врло популаран. Упознала сам и Александра Скљара – врло популарног музичара, затим Николаја Валујева – светског шампиона у боксу, Људмилу Сафонову – оперску диву, Валентина Катасонова – водећег економисту, чувеног генерала Гарејева и многе друге руске великане. Ту је и Георгиј Енгељгарт из Руске Академија Наука, врсан познавалац Балкана, са којим ми је увек велико задовољство да разговарам. Волела бих да је Србија боље упозната са савременом Русијом и њеном културном елитом. Похвалила бих портал Russia Beyond који на томе ради. Било би ми драго да упознам руског рокера Јурија Шевчука, волим да слушам групу ДДТ, као и генијалног писца Виктора Пељевина чији стил писања ми је изузетно занимљив. 

 

 

 

 

Традиционална храна и поклони

Које вам се руске традиције допадају?

Свиђа ми се што се Русија враћа својој традицији и духовности. У последње време ме увек изненади неко од руских пријатеља, честитањем православних празника. Недавно ме је позвао телефоном мој пријатељ руски глумац, да ми честита Недељу свих Светих. То ме јако пријатно изненадило. Такође, моја пријатељица Грузинка ми је честитала Велику Госпојину. Ми смо у Србији некако заборавили да честитамо једни другима православне празнике. Руска духовност је била дуго година потиснута, због несрећних историјских догађаја од 1917. Сада имам утисак да се Русија враћа себи и да се поново везује за те дубоке корене. Недавно је у Јекатеринбургу прошао крсни ход, на годишњицу убиства свете царске породице у ком је учествовало преко 60 000 људи. То је за мене јако добар знак, да је руски народ на правом путу. Последњих десет година се интензивно обнављају руски манастири, а управо они су највеће благо које Русија има да покаже свету.

 Шта вам се допада од руске хране и пића?

Прво морам да вам признам, када боравим дуже у Русији, почињем да сањам српске ћевапе и пљескавице! Руси уопште не једу толико пуно меса као Срби, и то ми често фали у Русији. 

Наравно када моје жеље постану непоправљиве, ја одем у неки од српских ресторана у Москви. 

У Русији сам навикла на специфични црни хлеб, који има посебан мирис, и који мислим да не постоји нигде другде. Волим да једем тај црни хлеб намазан маслацем, са крупнозрним кавијаром од лососа. Наравно ту је и незаобилазна чорба боршч, затим волим да једем жулијен. Набавила сам рецепт за овај специјалитет, тако да га сама спремам и у Србији. Убедљиво најбоља топла чоколада на свету, се може пробати у руској Шоколадници. Од слаткиша обожавам још сирок и палачинке са згушчонком (који увек доносим у Србију). Што се пића тиче, волим да попијем руску вотку („Руски стандард“) коју поручујем уз Морс. Поред руских јела, обожавам да конзумирам и друге кухиње које се могу наћи у Русији. Рецимо волим да једем хачапури или осетински пирог и да пијем грузинска вина.  

Које сувернире доносите из Русије?

Сада живим близу Вернисажа у Москви, и обично пре сваког повратка у Србију, свратим тамо да купим неке поклоне својим пријатељима. Трудим се да одаберем типично руске ствари, као што је шубара или цветна руска марама. Обавезно купим неколико мајица са ликом председника Путина, за које ме моле моји пријатељи широм света да им пошаљем. Једну такву сам послала мојој пријатељици Биљани у Енглеску, која је привукла велику пажњу када се недавно појавила на аеродрому Хитроу у мајици са ликом Владимира Путина. Такође, обавезно купим плаво беле ВДВ мајице, али и друге са ознакама Руске армије. Моле ме често из Србије да им донесем упаљаче или футроле за докуманта са ознакама КГБ или ФСБ. Тако сам мојој пријатељици Светлани поклони футролу за документа са ознаком ФСБ, коју сам купила у малој стакленој продавници, у подземном пролази код Лубјанке. Она ме је фотографисала са том футролом, а касније је неко злоупотребио ту фотографију, која се појавила у новинама под насловом: откривен руски шпијун. Иначе у Европи влада права хистерија лова на вештице, као у средњем веку, где се људи без икаквих аргумената проглашавају руским шпијунима само зато што јавно подржавају руску спољну политику. 

 

 

 

 

 

 

„Оно што нас спаја је духовност“

Какве су Руси на ваш поглед?

Мислим да добро познајем душу руског народа и да лоше о Русији могу да говоре само они који је не познају. Оно што Русе свакако разликује од западног света, и због чега их западњаци не разумеју, је то да Руси немају обичај да се смешкају свакоме и да буду љубазни са сваким. Руски осмех добија само онај ко заслужи, што мислим да је искрен однос према људима.  Руси су искрени и доброћудни људи, спремни да гину за своје идеале и прилагодљиви разним суровим условима. Код Руса може да се осети неповерење према странцима, што је по мени знајући руску историју сасвим основан однос, међутим када се поверење стекне оно је врло темељно. Ово наравно не важи за Србе, јер на нас Руси никада не гледају као странце, већ имају крајње благонаклон однос. Ипак, поверење може само једном да се прокоцка, и то је такође нешто што ми се свиђа. Мислим да је то приступ који се заснива на поштовању према себи. 

Руси су по мени последњи витезови у Европи, који се држе части, достојанства и принципа. Већ сам напоменула да ми се свиђа љубав руског човека према природи, као и осећај заједништва и емпатија према другим људима. То се у српском друштву губи. Руси су мање темпераментни од нас Срба, мирнији и сталоженији. На ту тему умем да се нашалим, како је сва срећа што ми Србим немамо атомску бомбу. Оно што нас свакако спаја је духовност, иако уочавам велике разлике у начину живота код Руса и Срба. 

Какве су вам се занимљиве или смешне ситуације дешавале у Русији?

Занимљивих ситуација је било много, посебно емотивних. Једном ми се десило да потпуно непознати човек почне да плаче, када је чуо да сам из Србије. Кроз сузе ми је рекао да не може себи да опрости што нам нису помогли 1999. године. Касније сам се боље упознала са тим, у разним ситуацијама, како је многим људима у Русији то рана на срцу. Једном сам чак ушла у конфликт са руским инжињером који је говорио како је то неопростива грешка, а ја сам тврдила да Русија тада није могла да нам помогне, јер је била разорена изнутра и да је заправо Русији тада била потребна помоћ. Он се није сложио са мном у таквој оцени, и говорио је да нема никаквог оправдања за Јељцинов режим, који ја свакако нисам оправдавала, већ сам појаснила да ми је познато у каквој ситуацији се Русија тада налазила. Дошли смо у смешну ситуацију да ја браним Русију од Руса, и да имам више разумевања за то што руски народ није био тада у могућности да утиче на режим. Свакако, разговор се пријатељски завршио, јер је мени било драго да спознам ту врсту привржености Србији, а њему је било драго да сазна како неко из Србије гледа на све то. 

Интересантно ми је било и то да смо приликом последњег боравка у Брјанску, посетили једну породицу са којом смо у блиским пријатељским односима. Сутрадан ме је назвала пријатељица и рекла ми је да су их познаници питали, да ли је тачно да су Срби били код вас? Рекла сам јој кроз смех да нисам знала да су Срби баш толико популарни, и да ће ускоро вероватно почети да се отимају око нас. 

Била је и једна смешна ситуација када сам се ја наљутила на једног Руса, који се поздравио са свима у друштву сем са мном. Ја сам била једина жена у том друштву. Тада сам сазнала за тај обичај у Русији, да мушкарац никада жени не пружа први руку. 

Нови планови

Можда постоји нека дестинација у Русији, коју бисте обавезно желели да посетите?

Жеља ми је да путујем Транссибирском железницом од Москве до Владивостока. Транссибирска железница је дугачка 10 000 километара, и то је јединствена могућност да један човек спозна непрегледно пространство Русије. То је најдужа железничка пруга на свету, која пролази кроз девет временских зона. Први пут када сам схватила да се од Москве до Владивостока путује девет сати авионом, ја сам почела да сагледавам димензије тог простора. Када сам први пут из Србије дошла у Русији, стекла сам тај осећај несразмерног односа човека и простора, што у Србији никада нисам доживела. Чак сам уочила да је и небо у Русији далеко шире. То све ми је дало подстицаја да размишљам о томе колико је Русија моћна земља. С таквим размишљањем, било ми је чудно и изненађујуће, када сам упознала неке Русе, који уопште нису свесни таквих чињеница. После сам то схватила на тај начин, да један човек мора да упозна различите просторе, пределе и цивилизације, како би могао да прави разлику и да има основа за вредновање, а да сигурно они који не схватају снагу Русије, нису имали такве могућности. У сваком случају, ја чекам прву прилику да се укрцам на возу у Москви и да упијам бесконачне пределе Сибира, све до Владивостока. 

Магијска љубав према Русији

Да ли волиш Русију и зашто?​

Код већине Срба постоји нека магијска љубав према Русији. То се никако другачије не може објаснити. И ја сам осећала ту врсту љубави ка Русији, пре него што сам имала прилику да је упознам. Интересантно је да већина Срба суштински не познаје Русију, али је несебично воли. Схватила сам да то има везе са наслеђем, односно искуством које наслеђујемо, и да се Срби рађају са таквим осећајем блискости ка Русији. 

Сада што више упознајем Русију, то је више волим. Русија је необична земља, мистична, често контрастна- сурова и блага истовремено или некада кротка као срна, а некада дивља и опасна, снажна, моћна, непрегледна у својој величини…

Оно што мене везује за Русију су заједничка историја и религија – православље и духовност.

Волим Русију због Достојевског, због цара Николаја II, због Чајковског и српско-руског марша, због грофа Рајевског и свих других ратника који су ослобађали Србију у различитим историјским периодима, због Куликове битке, због Булгакова, због кнеза Владимира који је крстио Русију, због тога што су сви натписи у Русији написани на ћирилици, због Николаја Краснова, због Кандинског и Рубљова, због непобедивог духа руског народа, због Александра Невског, због Великог отаџбинског рата, због страдања и због васкрснућа.

Путин

Да ли сте се упознали са Путином?

Имала сам част да присуствујем скуповима, на којима је био присутан и председник Руске Федерације. Велико задовољство ми је било да чујем његов говор и да га видим уживо. Владимир Путин је човек са великим ауторитетом, и то је оно што се прво уочи при сусрету са њим.  Одаје утисак особе која увек све има под контролом (у крајње позитивном смислу) и савршено влада сваком ситуацијом. Мислим да је те своје вештине, као и спортски дух, врло добро употребио у политици. Председник Руске Федерације је изузетно популаран у Србији, а био је популаран у Србији, чак и пре него што је постао у Русији. Ипак већина Срба није добро упозната са дометима његове политике, посебно на унутрашњем плану. Могла сам да пратим како се Русија градила у последњих десет година и како се вратила на политичку сцену као моћна држава, што је апсолутно место које јој припада. У Русији су за то време изграђени читави градови, као што је Владивосток који је био не тако значајан приморски градић на крајњем истоку Русије, а данас је индустријски центар. Изграђено су и обновљени путеви, мостови, железничке пруге, аеродроми, споменици, манастири. Русија је и даље велико градилиште, а оно што је важно, то је да покреће многе индустријске гране које су биле запостављене или уништене током деведесетих година прошлог века. Велики успех је и стабилизација економије у условима санкција, где је Русија доказала да је самоодржива земља и да има толико велике ресурсе и потенцијале, да не треба да зависи ни од чега другог.

1. септембар 2017.

RBTH