Пише: Спомена Милачић
У текстовима аналитичара, као и у изјавама политичких лидера и новинара, све чешће опет наилазимо на синтагму „кување жабе“ као на психолошки феномен који се огледа у томе да веома поступним појачавањем интензитета можемо довести до промене ставова и понашања како појединаца тако и група, па и читавих народа.
Метафора о куваној жаби је била хит током Милошевићевог времена. Тада је наиме први пут објашњено да се на све нас може гледати као на бесловесну жабу коју постепено кувају, те да ћемо се, само ако искочимо из лонца, пробудити у сасвим другачијој реалности.
И искочили смо. Право ка ондашњој новој нормалности. Таман за онолико колико је било потребно да од лонца стигнемо до тигања. Чини се да на том путу нисмо напредовали у националној безбедности те да је аналогија са куваном жабом ипак остала недоречена.
Психолошки механизам општенародно познат као „кување жабе“ у психологији се назива процес хабитуације. У преводу то значи навикавање. Навикавамо се на оно што нас окружује. Данас извршитељ избаци из стана жену која је на хемотерапији, сутра избаци из куће самохрану мајку – такав догађај напокон све мање постаје вест, а све више, хајдмо опет рећи: „нова нормалност“.
Када у потпуности контролишете окружење људи онда можете креирати просечно понашање. Будући да највећи број људи реагује на просечно као на нормално, тј. не прави никакву разлику – ви креирате нову нормалност. Благо вама. Не морате да будете Фројд. Довољно је да умете да муљате по берзама. Уколико купите све те јадне медије и политичаре – ви сте далеко више од Фројда, ви сте лично Бог. Онај који креира. Творац све и свја. Велики Ресетар. Онај од кога све почиње. Ви правите окружење, ви правите просек, ви оглашавате ко има вирус, а коме фали даска у глави. Бар две трећине човечанства у старту ће поздравити сваку вашу, какву год, одлуку. Толики је домет тог групног психолошког процеса.
Хабитуација јесте основна полуга социјалног инжењеринга данас, како у свету тако и код нас. Хабитуација јавног мњења је наравно такође и врста специјалног рата.
„Косово је већ изгубљено“, „Косово нас пуно кошта“, „Коме треба Косово?“ „Наталитет Косова ће нас прогутати већ за пар година“ – све су ово нетачне или тек делимично тачне тврдње које имају за циљ управо навикавање грађана на идеју обезглављене државе.
Тиха вода брег рони, нарочито ако та тиха вода долази из непресушних глобалистичких фондова. Ово је била и остала носећа метода социјалног инжењеринга. Заправо, толико је ефикасна да је управо сада главна (премда ипак недовољна) алатка у рукама европских владара и, наравно, у Србији.
Добра вест је да постоје и народи и појединци који су превише жилави. Додатни притисак код таквих структура личности пре учини „да им прекипи“ него да смекшају. Такође је веома добра вест да постоји архетипска свест те да глобалистима предстоји велики труд око сваке долазеће генерације много наредних година.
Хабитуација и/или сензитизација
Хабитуација је моћан механизам социјалног инжењеринга. Ова „алатка“ поробљавања међутим није свемогућа, заправо је далеко од тога. Ви можете креирати окружење, можете деловати новцем и тајним службама, много је тога што можете да урадите а што је у већини земаља (рецимо у Србији) апсолутно допуштено.
Али, као што рекох, само део јавног мњења ће подлећи. Многи неће. Многе ће управо то дуготрајно глобалистичко или каквогод кување навести да некако искоче из задате агенде и посегну за другачијим одговорима. Неки од оних који су “искочили“ потражиће праве одговоре. Многи ће међутим остати дезоријентисани, налик оној нашој некадашњој ситуацији „између лонца и тигања“. Или ће прихватити драстичне теорије завере. Или ће реаговати менталним проблемима. Али зашто уопште неки „искачу“ из агенде?
Управо зато што им је притисака превише. Али како да их „укувате“ а да их не притискате? И ту смо дошли до онога што се може назвати парадоксом хабитуације. На неке људе процес навикавања на притиске управо обрнуто делује. Ти људи онда о томе говоре, круг „алергичних“ на званичну истину, када једном крене, шири се геометријском прогресијом. Поред тога, ако се неко већ „аутовао“ од званичне идеологије, тешко га можете опет „увести у навику прихватања“. Налик алергији која се јавила услед превелике количине детерџента у вашем рубљу – ви сте као потрошач за тог произвођача скоро па неповратно изгубљени. Наша тела реагују када им је нечега превише. Наша психа се буни такође. Људи говоре да им то „иде на живце, јер је превише глупо“, „нервира их“, „не могу да трпе“, „глава их боли од тога“.
Механизам који ово чини, а који је управо супротан хабитуацији („кување жабе“), зове се сензитизација. У слободном преводу то је реакција која је настала из разлога презасићености и претеране изложености одређеним дражима. Сензитизација се манифестује у наглим реакцијама одбацивања онога што је до јуче било добро толерисано.
„Крчаг иде на воду док се не разбије“, „пукло трпило“, „кап која прелива чашу“ – све су то наши архетипски појмови за сензитизацију.
Историје многих револуција показују да је „кап“ која је напокон запалила масе била обично заслуга превида самог диктатора тј. агресора. Било је наравно и завера и страних интереса, али већина револуционарних дешавања некада заправо су били спонтани феномени неочекиваног праска сензитизације након дужег периода присилног навикавања.
Социјални инжењеринг обилато користи и сензитизацију и хабитуацију у својим пројектима.
Најјаснији пример овога је новија америчка политика, препуна ратова и уцена. Свему томе је претходила координисана саветничко-медијска кампања сензитизације сопственог јавног мњења уз симултану дириговану хабитуацију унутар противничког тима. Образац је колико универзалан толико и ефикасан. Састоји се из неколико корака тзв. ненасилне методологије које и нису тајна.
Прво се таргетира земља жртва и у њу се пошаљу специјализоване извиднице за заштиту људских права, медијске слободе и остале „чичак траке“ на које се каче све могуће информације. Они добављају две врсте информација.
За употребу у таргетираној земљи они преферирају информације које се односе на “носаче“ јавног мњења једне земље, на оно што људи унутар своје заједнице највише поштују. Ту врсту информација „добацују“ домаћим медијима. Ти медији наравно крајње селективно „разобличавају“ само стубове суверенитета и традиције сопствене државе. На тај начин у таргетираној земљи отпочиње хабитуација на процес националног и личног самоунижења. На крају овог процеса ви имате народ који самог себе третира са мржњом и истовремено је усхићен окупатором. Боље од тога не може са аспекта ратних циљева..
Истовремено, за потребе америчког јавног мњења, прикупљају се са „чичак траке“ подаци који могу бити погодни за иритирање домаћег, америчког јавног мњења. Ти подаци (обично искривљени) служе томе да у највећој мери изиритирају њихово јавно мњење. Тако они долазе до тачке Опет тај Садам Хусеин / Гадафи / Путин или ко год већ да је тема. Тек након што истраживања покажу да се јавно мњење „примило“, амерички званичници крећу у акцију. Тада спин доктор доноси „круцијални доказ“, кап у препуној чаши, након чега свака акција пролази без гласа унутар домаћег јавног мњења. Бомбардовање, трупе на туђим територијама, мали ратови, санкције, блокирање туђих рачуна… Све је могуће а да се гласачко тело при томе не побуни. „Последња кап“ мора наравно бити помно одабрана и гађати управо у саму срж америчког погледа на живот. „Етничка силовања“ и недужни људи на пијаци су нешто са чим се свако може поистоветити.
И откада тако раде, не дешавају им се демонстрације, налик оним давним, против рата у Вијетнаму.
Тако настају сукоби на које нико не реагује. И тако се са лакоћом окупирају земље. Јавно мњење земље агресора до крајности је сензитизирано тј. револтирано оним што види на медијима. Нека смо им показали! Таргетирана земља је у међувремену научена да буде згрожена сама над собом те да јасну окупацију сматра услугом која се плаћа. Управо до те мере иде хабитуација унутар земље која није развила безбедносну културу.
Омашаји који се дешавају
Социјални инжењеринг у условима данашњег света, са паралелним коришћењем сензитизације и хабитуације у мноштву земаља – веома је захтевна игра.
Тешкоћа је у томе што се на исти поступак јавно мњење може различито „одазвати“. У оба случаја „таложе се“ непријатни фрустрирајући доживљаји. У првом случају, сликовито речено, јавно мњење се кува, кува и – скувано је. У другом случају се такође кува, кува и – напокон прасне. Наизглед, исти догађаји, иста дешавања доводе до два дијаметрално супротна исхода. У чему је заправо разлика?
Игра социјалног инжењеринга изузетно је пипава и ризична, поред тога што изискује извесну даровитост, познавање базичних дисциплина психологије се подразумева. Па и поред свега тога, потребна је срећа.
По уверењу потписнице ових редова, јулска дешавања прошле године пред Скупштином након што је Вучић изашао са мером поновног закључавања грађана – класичан су пример намераване хабитуације која се „изметнула“ у сензитизацију разгоропађених грађана. Уместо да глатко прогутају још једну меру у мору већ примењених бесмислених строгих налога, грађани су појурили на Трг Николе Пашића љути као пушка. Шта им би?
Ово нам, са једне стране, говори о Вучићевим бескорисним саветницима, а потом нам говори и о тешкоћи његовог положаја. Додуше, говори и о тешкоћама Макрона и многих других званичних лидера данас. Проблем заправо имају сви који су сада на пословима реализације крупних корака социјалног инжењеринга. Овако глобално велики а захтевни радови никада до сада нису предузимани. „Срећом“ (по њих), и хабитуација и сензитизација су само „груби радови“ унутар социјалног инжењеринга, значи врста претходнице. Финији радови (којих је мноштво) ће свакако бити учесталији сходно предстојећим потребама. Али, ни горе наведени неће престајати.
Напокон, треба знати да су и хабитуација и сензитизација аутентични, природни процеси који настају као психолошки и биолошки здрав одговор на одређена дешавања. У нормалним условима, ови нас процеси чине ментално здравима. Наравно, спин доктори их злоупотребљавају, модификују и комбинују сходно потребама наручиоца.
И не треба имати пуно илузија о херојима који лако мењају планове данашњих спин експерата. Има их, али не успевају ако не постигну масовност. Рецимо само да је десензитизација такође могућа. Значи, могуће је (премда опет не увек успешно) да вас опет врате у хабитуацију, тј. да прихватате оно чему сте се до јуче противили. Потом, комбинација базичне психологије и дигитализације чини чуда. Једно од мањих су наруквице које региструју да ли на одређене дражи реагујете сензитизацијом или хабитуацијом. То значи да је могуће, уз помоћ доста једноставне дигитализације, да се установи кога и колико нервира говор вође који се управо емитује. Хипотетички, у условима примене такве технологије, сигнал би могао доћи на одређено место далеко пре него што бисте ви и кренули ка Тргу Николе Пашића. И, такође хипотетички, емитер сигнала не мора да се налази унутар наруквице већ, рецимо, унутар вашег тела.
Постоје међутим методе које су у далеко већој мери неприродне, хибридне, креиране управо само и једино ради манипулације јавним мњењем. Једну такву, коришћену у Србији, али и у Русији, представићемо вам током наредног месеца.
12. јануар 2021.
Упутнице:
https://www.verywellmind.com/what-is-habituation-2795233
https://www.oxfordbibliographies.com/view/document/obo-9780199756841/obo-9780199756841-0208.xml
https://www.sciencedirect.com/science/article/abs/pii/S014976340600145X
http://www-personal.umd.umich.edu/~acfoos/Courses/461/03_Habituation%20and%20Sensitization.pdf
