Пише: Драги Ивић
Овај сукоб био је периодично предмет тзв. стратешких ратних игара.Оне се одвијају у највишим војним врховима и штабовима. Имају за циљ да утврде генералне правце развоја војне мисли и праксе, али и предвиде или предупреде могуће исходе сукоба појединих страна.
Нажалост, једна од таквих игара је веома актуелна ових месеци и све више подећа на штабске припреме за могући сукоб.
Циљ овог текста је да разради и протумачи једну такву ”игру”, са задатком да утврди могући исход конвенционалног сукоба Сједињених Америчких Држава и Руске Федерације. Надамо се да ће само на томе и остати.
Познато је да је да обе стране имају своје савезнике (војне, политичке и економске), али овом приликом нећемо се бавити њиховим доприносом, осим у логистичком смислу речи. САД имају НАТО и низ држава које економски зависе од ње, а Руска Федерација је, уствари, Савезна држава Русије и Белорусије (Союзное государство России и Белоруссии), основана другог априла 1996. године.
Годину дана касније Савез је ојачан и назван ”Савез Русије и Белорусије” (Союз России и Белоруссии), да би 26. јануара 2000. године овај Савез добио коначно име Савезна држава (рус. Сою́зное госуда́рство, белорус. Саюзная дзяржава). И Русија има бројне савезнике који су, пре свега економски ослоњени на њу.
Проширујући листу могућих савезника разводнили бисмо тему која би на крају, неминовно, била претворена у анализу могућег Трећег светског рата на свим нивоима, што у овом случају не би било далеко од истине. Многе државе би се активно или пасивно укључиле у овај сукоб.
Шездесете године и Хладни рат који је био наметнут од стране Англоамериканаца (њихово је ”кумовање” и Хладном рату и Гвозденој завеси, под маском борбе против комунизма) натерале су Совјетски Савез да брже него што је то желео и планирао створи нуклеарну тријаду, освоји космос и успостави оно што ће се врло брзо назвати равнотежом страха.
Данас је ситуација таква да Руска Федерација, као правни наследник СССР, има довољно нуклеарних бојевих глава да може одвратити било ког нападача. Подсетимо се укратко стања с почетка 2020. године, узимајући у обизир да су то званични подаци, а да праве податке знају само власници оружја. У свету је девет земаља те године имало 13.400 нуклеарних бојевих глава разних типова и носача. Где се ту налази Руска Федерација?
Она има укупно 6.735 бојевих глава, од којих је 1.570 на сталном бојевом дежурству. САД, њихови потенцијални непријатељи, имају 5.800 бојевих глава, од којих је 1.750 увек спремно. Ове две државе поседују више од 90% нуклеарног потенцијала на Земљиној кугли.
То су факта. Ово чиме ћемо се бавити јесу претпоставке, засноване на доступним изворима који се могу сматрати приближно тачним.
Главно питање је – како би хипотетички изгледао сукоб САД и РФ да нема нуклеарног арсенала?
Овај текст не припада оној врсти промишљања ”шта би било кад би било” јер се заснива на процени конвенционалних капацитета који постоје и могућих праваца њихових развоја. После раздруживања СССР и привременог завршетка Хладног рата, САД су извесно време, из њима познатих разлога који нису тајна (незајажљивост војног комплекса подржана од значајног броја ”јастебова” у врховима власти, али и неоколонијалистичка борба за нова тржишта), тражиле одговарајуће непријатеље.
Ирак и Афганистан нису били глобална претња; чак ни борба с међународним тероризмом није се могла назвати разлогом за постојање нуклеарне тријаде и огромне војне силе која много кошта чак и тако богату државу.
Американци ни Северну Кореју нису третирали као ”Непријатеља бр. 1”. Почетком новог миленијума стратези САД су увек у мислима имали Кину као будућег глобалног противника, али су сматрали да је кинеска претња још увек далеко од озбиљне и да ће њој бити потребно много времена да постане озбиљан ривал.
Стога Американци нису седели скрштених руку. Међутим, нису седели ни други, а посебно не Кина и Северна Кореја, па ни Иран. Свет се у последње две деценије веома значајно променио и кренуо у смеру какав Американцима ни случајно није био пожељан ни предвиђан. Најпре се показало да економска и војна моћ Кине, па тиме и политичка, расте много брже него што се то очекивало.
Кина активно ојачава флоту, гради носаче авиона, привлачи савезнике путем економије, а све то показује њене амбиције да свој утицај прошири далеко ван ”домаћег” региона. Активни пословни и стратешки партнери нашли су се у Латинској Америци и Африци много брже него што су то Американци предвиђали.
Шта, међутим, можемо видети?
Кина веома опрезно избегава невоље и провокације, лако подносећи дрзак, чак безобразан, недипломатски притисак и санкције од стране САД. Очигледно да четири миленијума државотворног искуства даје своје резултате. Американци су се нашли у апсурдном положају – чак и да хоће да појачају санкције, то није лако остварити јер су њихове две економије врло густо испреплетане и готово их је немогуће размрсити.
Док су Американци невољко посматрали како на њихове очи расте нова светска сила, дошло је и до познатог говора Владимира Путина на Минхенској конференцији о новој безбедносној конфигурацији у свету; тада је он изјавио да је Руска Федерација спремна, способна и одлучна да на сваком делу Земљине кугле брани свој интерес, онако како то Американци већ деценијама раде.
Уследио је брзо Августовски рат у Грузији где је руска армада одржала лекцију на тему неодрживости малих, добро наоружаних и обучених оружаних снага, какве су до тада нуђене и пропагиране: за само недељу дана декласирала је грузијске оружане снаге формиране и обучаване по принципима и методама НАТО.
Хладни рат се захуктавао; уследила је ”наранџаста револуција” у Украјини, као кулминација дугогодишње западне субверзивне делатности у тој земљи; Крим се после референдума и руске војне интервенције сјединио с Русијом (како се званично то назива и на Криму и у Руској Федерацији), а Донбас (са својим самопроглашеним републикама) је постао мета украјинских националистичких и нацистичких формација. Русија је затим у Сирији показала да може да спроведе у дело оно што је у Минхену говорила, а потом је уследила и Специјална војна операција.
Како данас стоје ствари?
Русија је фактички у рату не само с Украјином, већ и посредно (за сада) са другим земљама, чланицама НАТО. Већина њих под нескривеним притиском САД ”добровољно” шаљу помоћ Украјини. Неке од њих, задојене вековном мржњом, то раде заиста добровољно и врло радо.
Директног сукоба за сада нема, али Украјинци ратују све више оружјем западног порекла јер је оно с почетка СВО, као наслеђе деобног биланса СССР, највећим делом уништено. При том се информационо-обавештајни рат нескривено води тако што западне извиђачке платформе непрекидно снабдевају украјинске штабове информацијама у реалном времену. Није ни тајна да у тим истим штабовима седе амерички и британски инструктори, често водећи главну реч.
Руси, за сада, демонстрирају олимпијско стрпљење, дозирано реагујућина агресивне провокације оличене у сталном дотуру све моћнијег оружја, употреби БПЛ, на саботаже какава је била на Северном току, на ударе по бродовљу Црноморске флоте и покушаје рушења Кримског моста. Све указује на то да се те провокације неће саме од себе зауставити.
При том Руси истрајавају у томе да не буду испровоцирани да пређу формално-правне оквире Специјалне војне операције и крену у отворени рат, јер би то носило сасвим друге последице.
Шта ће се догодити у одређеном моменту, уколико украјинске снаге претрпе војни пораз?
Постоје два могућа и највероватнија правца. Један, повољнији, био би да Запад препусти решење те ситуације Русији и Украјини, фингирајући неке преговоре који би им пред светском јавношћу помогле да се колико-толико часно извуку из ове ситуације; свакако часније него из Вијетнама или Афганистана.
Друга опција, коју заговарају јастебови Британије и САД, јесте да оружане снаге НАТО уђу ”по позиву” украјинске владе и крену у директан сукоб с оружаним снагама Русије. Многи сматрају да би се свако директно сукобљавање САД и Русије гарантовано завршило разменом нуклеарних удара и уништењем човечанства. Има и другачијих тонова.
Међутим, тренутно у одбрамбеној доктрини и уставу Русије јасно је написано да ће атомско оружје бити коришћено само и једино тада када противник нанесе први удар. Дакле, Руси, по ономе што су сами себи поставили као обавезу, неће напасти први.
Ако пођемо од претпоставке да Русија неће користити нуклеарни потенцијал, отвара се вишезначно и сложено питање – да ли је Руска Федерација способна да се одбрани, односно да не изгуби конвенционални рат.
Ни огромни СССР са својим савезницима није могао да гарантује да би сукоб са Американцима био ”нерешен”, односно да Американци не би могли да остваре своје ратне циљеве. Оно чиме се води и садашња доктрина је управо то – да Русија има и развија такве конвенционалне снаге које ће онемогућити било ког непријатеља да оптимистички крене у рат, при том знајући да не може да га добије.
Русија не може да рачуна с оним што Американци имају: географску удаљеност противника, јер Американци у окружењу Русије имају своје плацдарме и савезнике, а Руси то на америчком континтенту немају. Погледајмо стога чиме Русија стварно располаже, чиме може да парира, где је слабија, а где може да гарантује да неће поклекнути.
Када је реч о флоти, односно Ратној морнарици, јасно је да Руси немају велике шансе да се у директном сукобу одупру америчкој флоти.
Разлика у бројности и квалитету је толика да никакви ”Циркони” и ”Кинџали” не би могли донети превагу. У марту 2022. године у документу ”Циљеви и задаци Руске Ратне морнарице” као главни циљ наведено је уништење половине флоте противника која се налази у ратним лукама.
Удари које изводе украјинске оружане снаге по одлично заштићеним бродовима и лукама на Криму сведоче да је то исправан концепт.
Рекло би се да су бродови најсигурнији ван лука, што је апсурд, ако се посматра вековна историја поморског ратовања. Међутим, та батина има два краја, јер то исто могу да ураде и бродови америчке морнарице. Узимајући у обзир све околности, ако би Руси успели да униште половину америчке флоте, за то време страдале би две трећине њихове флоте.
Ако искључимо, како смо већ навели, могућност очајничког, осветничког удара нуклеарним оружјем, или пак првог удара руске флоте, ствари стоје тако. Капитална предност америчке морнарице лежи у носачима авиона којих она има једанаест (10 активних, један у резерви), а гради још два.
Русима је за утеху то што им у одбрамбеним активностима носачи нису потребни. Познато је да Руска Федерација излази на три океана, односно 15 мора и да има 37.000 километара морске обале, те да може с копна да реагује авијацијом у било ком смеру. Међутим, када један амерички носач авиона стане пред нечију обалу, у 80% случајева има више авиона него земља пред којом се нашао.
Како стоје ствари с ратним ваздухопловством?
Већина стручњака сагласна је у томе да би се сукоб ратног ваздухопловства САД (УСАФ) и Русије (Ваздушно-космичке снаге) личио на сукоб Русије и Украјине, али у обрнутом смеру. На самом почетку конвенционалног конфликта авијација Русије срела би се са сличним проблемима као и Ратна морнарица.
За разлику од бродова и подморница који се до чак 50% могу наћи раштркани по бескрају океана, највећи број авиона мора да се налази на копну у својим базама.
Како би постигли максимални ниво преживљавања, они би морали да у првим сатима напада буду у ваздуху, или у специјално изграђеним склоништима. Авиони су по природи своје конструкције и дејства везани за аеродроме базирања, евентуално за неке резервне писте на јавним путевима, где би могли боље да се прикрију; међутим, ту би били теже одржавани.
Олакшавајућа околност је та што Руси имају огроман број уређених, али и привремених (ратних) база, а значајан број њихових авиона може да полеће с неуређених писта и путева. Подсетимо да и овде постоји значајна несразмера у броју летилица на свим нивоима и у свим врстама, а посебно у ловачкој авијацији од чијег дејства много тога зависи.
Ратно ваздухопловство (УСАФ) има приближно 115 стратешких бомбардера и 1.358 ловаца, уз мношто борбено-тренажних и око 270 јуришних авиона. Помоћну авијацију (транспортна, танкерска, итд) нисмо узели у обзир, мада је и она веома значајна и бројна.
Но, то није све. Америчка Ратна морнарица као посебан вид, има 768 борбених авиона прве линије, 173 авона за извиђање и противелектронска дејства, готово 1.000 тренажних авиона и 25 активних извиђачких авиона (од укупно 83). Предност укупне америчке авијације је и резервни састав Националне гарде и велики број авиона друге борбене линије у резерви. Њихова бројност је импозантна и извесно је да би могли да дају свој допринос у неком теоријском општем нападу.
Све у свему, гледајући како се Американци размећу својом производњом у којој се модели рачунају троцифреним, па и четвороцифреним бројевима, јасно је да је и на тој страни конвенционална надмоћ евидентна. И да поновимо – на располагању су јој аеродроми и логистика чланица НАТО који окружују Русију.
Напомињемо да ове бројке варирају у свим елементима, у зависности од извора, међутим, генерални однос се поклапа и одговара стварном стању. При том треба узети у обзир да не ратују само бројке, већ и обученост и посвећеност пилота, земаљског особља, итд. То важи и за Американце и за Русе.
Наспрам ове импресивне армаде Руси имају у првој борбеној линији око 1.300 (1.298) ловаца-пресретача, с тим да имају много већу површину за брањење. Уз ловачке авионе имају и фронтовску авијацију, 465 апарата.
Поред тога могу да рачунају на 651 транспортни апарат, 225 тренажних авиона који се могу употребити у јуришно-бомбардерским улогама, 139 бомбардера и више од 1.500 хеликоптера, уз скромну хеликоптерску флоту Росгвардије и МЧС. Морнаричка авијација има 317 ловаца и 72 бомбардерска апарата.
За разлику од америчке флоте, копнена и морнаричка авијација могу се много лакше допуњавати јер користе исте аеродроме. Русима остаје да, у случају непосредне ратне опасности, изврше дислокацију односно дисперзију борбеног састава и тиме значајно повећају могућност преживљавања.
Све су то, наравно, изнуђена решења, јер сложени борбени авион тражи исто тако сложене услове одржавања, наоружавања. Готово му је немогуће да се много удаљава од базичних аеродрома. Њих има много, али су сви педантно сателитски лоцирани и, сасвим сигурно, на нишану.
Једно од решења за које Руси знају и чијом проценом се поново баве, али нису још у могућности да га остваре, јесте враћање авионима са ВТОЛ или СТОЛ карактеристикама, односно вертикалним или кратким полетањем. То би додатно омогућило њихово прикривање и изненадно деловање.
Но, ствари су тренутно овакве како су описане. При том се не бавимо употребом БПЛ јер је то још увек неистражено поље које се често посматра сензационалистички, али и објективно, као квалитативно нов фактор савременог ратовања.
Да ли би САД успеле да стекну стратегијску премоћ у ВаП Русије?
То је мало вероватно из више разлога. Ракете нове генерације које носе ловци ”СУ-35” и ”Су-57” имају домет и ефикасност које су драматично побољшане у односу на досадашњу генерацију АА ракета. Истина је да тих авиона нема у огромном броју, али је њихова носивост импозантна, па један авион представља претњу шест до десет пута већу за свог противника него до сада.
Други фактор је свакако ПВО која је водећа у свету како по квалитету система, тако и по бројности. Подсетимо се да је совјетским средствима у Вијетнаму пре времена завршило своје летове готово десет хиљада летилица, од чега је скоро половина представљала најмодерније борбене авионе.
Руски системи могу да обезбеде уништење разних АВАКС платформи, али и извиђачких авиона на свим висинама, што значајно деградира могућности нападачке авијације. Скидањем с неба БПЛ које досежу и до 20.000 метара, нападач остаје без података о борбеној ситуацији на малим висинама, а на њима су руски пилоти изузетно искусни и вешти.
При том лете над територијом и под временским условима које одлично познају, па је могућност комбиновања рада РВ и ПВО значајно увећана. Велики број руских авиона су својом авиоником заостали за најсавременијим, али још увек представљају веома опасне платформе за ношење савременог оружја.
Не би било чудо да се на небу појаве деконзервирани мигови којима није проблем да адаптирају своје носаче. Као и код Американаца, и пилотска база је изузетно бројна и искусна.
Сматра се да би тежиште борби с америчким елитним авионима и хеликоптерима било на руским ракетним комплексима који су високопокретни и могу комбиновати разне заседне технике, користећи се лажним метама, мамцима, макетама, итд. То значи да ће велике висине бити веома ризичне за америчке авионе, што ће их натерати на мале или изразито мале висине, где их чекају хиљаде преносних ракетних комплекса.
Видели смо у Украјини да су они изузетно ефикасни и идеални за заседе, способни не само да оштете, већ и да оборе авион.
Шта може Американцима у ваздушном боју донети предност?
Уколико буду правовремено развили ласерске комплексе самоодбране и ракете ваздух-ваздух врло великог домета, они ће моћи да повећају жилавост и преживљавање својих авиона на већим висинама, али то је, за сада, само перспективно питање, јер ласерска оружја траже несразмерно масивне изворе енергије. При том не треба заборавити да исти такви одбрамбени копнени комплекси могу, уколико буду развијени, да у хиљадитом делу секунде исто тако оборе летелицу.
Трка се, као што видимо, тек очекује и не види јој се крај. Када размотримо све ове разлоге, предности и недостатке једне и друге стране, кад је реч о борби за превласт у ВаП, може се претпоставити да би дејства УСАФ и морнаричке авијације била ограниченог типа.
Очекује се да то буду пре свега добро испланирани, високотачни удари с великих даљина и, када се за то укаже прилика, лов на авионе и хеликоптере у близини линије ватреног додира. При покушају продора у дубину руске територије велика је вероватноћа да би губици америчке авијације били неприхватљиво велики јер је руска ПВО освојила такве методе и стекла искуства каква нису стекла друга ратна ваздухопловства, осим украјинског и израелског.
Чак и да претрпе значајне губитке, посебно на почетку рата, Ратно ваздухопловство РФ биће сачувано као хомогена целина и моћи ће да обезбеди фронтовску подршку копненим снагама за случај да непријатељ изведе дубљи продор у територију Руске федерације.
Каква би била улога копнених снага?
Долазимо до онога што је раније било незамењиво, а исказано је у пословици ”док чизма не стане на тле, оно није освојено”. Ми смо, нажалост, били редак пример у историји да смо изгубили територију а да непријатељ још ногом није ступио на њу. Како би то изгледало у конвенционалном сукобу САД?
Захваљујући геостратешком распореду и окружењу, КоВ Руске Федерације има значајну предност у односу на снаге могућег нападача. Међутим, не треба губити из вида да бројност и увежбаност руских копнених снага могу бити угрожени на линији борбеног додира услед коришћења разноврсних извиђачких поступака противника, високопрецизне муниције, БПЛ, јуришних хеликоптера, итд.
Све то и сада видимо на ратној просторији СВО и то руској КоВ свакако не би била новост. Оно што јој пружа предност, између осталог, јесте и то што, за разлику од већег броја НАТО земаља, она није укинула служење војног рока, тако да је резерва људског потенцијала веома значајна. Према доступним, али непровереним подацима, САД имају 1.832.000 војних лица од којих су 442.000 резерва. Тај број представља 0,5% популације.
Код Руса је под оружјем 1.350.000 војника (250.000 у резерви), уз непознат број паравојних формација. Званично, то је 0,9% од укупног броја становника. Американци имају око 6.600 тенкова, преко 45.000 разних оклопних возила (борбених возила и транспортера), око 1.500 самоходних артиљеријских оруђа, 1.339 комада вучене артиљерије и сличан број вишецевних ракетних лансера.
Руси имају преко 12.000 тенкова активног састава (сматра се да се на чувању налази више хиљада тенкова), око 30.000 оклопних возила разне намене, преко 6.500 самоходних артиљеријских оруђа и више од 7.500 комада вучене артиљерије, уз 3.400 вишецевних ракетних лансера.
Овде је диспропорција у корист Руса очигледна, што није ни чудо јер, за разлику од САД, територија Руске Федерације тражи много више мобилних средстава на више кризних тачака које уз своје границе САД немају.
Нема сумње да би Американци обезбедили превласт у ваздуху и у средствима извиђања, па би могућа наступања руске копнене војске била знатно отежана, практично онемогућена. Међутим, то више није онај СССР који је морао да маршира под борбом до Берлина.
Према важећој одбрамбеној стратегији, они би се сада ослонили на дубоко ешелонирану одбрану, што се може видети и на примеру СВО. Прошло је, по свој прилици, време блицкрига и великих, незадрживих продора. Суштина руске одбране била би наметање позиционог рата јер је он за Русију јевтинији.
Онај ко би их нападао, морао би да се стално бори с логистичким проблемима, минским пољима, ројевима БПЛ, касетним бојевим главама, итд, итд. Овом приликом не спомињемо мотивационе елементе као што су урођени патриотизам и положај када се брани своје.
Патриотизам у Русији нико не мора да купује, он је дубоко усађен у сваког грађанина ове велике земље. Мотивациони фактор је многоструко већи код бранилаца него код нападача, што уопште није занемарљиво и с чим се веома озбиљно рачуна. У многим сукобима то је био одлучујући фактор.
Као што се може из наведеног видети, јесте сложено, али није немогуће проценити ситуацију на глобалним ратиштима и по деценију, две унапред, рачунајући с укупним потенцијалима неке земље.
У овој причи која не припада већ споменутом жанру ”шта би било кад би било”, доминира општи закључак: нападачкој страни, без обзира ко је то, биће све теже и теже да оствари своје циљеве, јер у оружане снаге великом, па и неочекиваном брзином, стижу моћна одбрамбена средства, до јуче незамисливих могућности. У том случају, када би се стабилизовала линија борбеног додира и борбе прешле у неизвесну и дугорочно статичну позицију, о исходу сукоба одлучивале би економије, односно војно-индустријски комплекси, а они су на обема странама импресивни.
Руси у том смислу имају предност јер су њихови ресурси енергије, драгоцених и ретких метала, значајно већи чак и на глобалном нивоу од било ког противника. Како видимо, Руска Федерације је врло брзо прешла на режим ратне привреде, што много говори о позадини планива СВО.
Како ствари стоје, постизање коначне победе на историјском нивоу зависиће од способности једне од страна да нанесе штету управо економији и војно-индустријском комплексу, или да војничком вештином и храброшћу на бојном пољу савлада противника.
Гледајући догађаје СВО видимо колико је и једно и друго сложен и крвав процес. За сада се избегава озлоглашена синтагма ”тотални рат”, али она је ту и чека свој тренутак.
Извор: oruzjeonline.com
23. мај 2024.
