Пише: професор Слободан Самарџић
Данас, када медији у Србији опширно извештавају о изгледној хуманитарној катастрофи Срба на северу Косова и Метохије, морамо да се питамо: да ли држава Србија има било какве везе са тим. Мислимо на неку врсту озбиљне државне везе – пружање делатне помоћи, дипломатске акције/офанзиве, употреба мера одвраћања, спремност на контрамере, укратко – показивања државне одговорности за опасно стање својих држављања на делу окупиране територије Србије.
Дакле, када постављамо ово питање не мислимо на уобичајену вербалистику представника државних власти – од шефа државе до шефа одређене канцеларије и других. Тога је у изобиљу, а последњих седам година готово целокупна политика свела се на реч и њој одговарајућу слику. Опширну реч, и обимну и учесталу слику, и ништа више, па ко поверује – одлично, ко игнорише – још боље, а ко се буни – ко му је крив. Данас, када нам медији преносе да су људи угрожени од глади, жеђи и болести, српски политичари и даље поступају као да се ништа посебно не догађа, и даље само причају, додуше знатно драматичнијим тоном, али ипак само причају, а ништа не раде.
Али, када се мало удубимо, можемо се питати: а шта да раде и ураде они који су директно допринели овој ситуацији својом активном политиком предаје северних косметских општина, које су све док они нису дошли на власт биле део система локалне самоуправе у Србији. Реч је о људима који су потписали тзв. Први бриселски споразум и споразуме који су му следили, и који су приљежно, овога пута стварно а не само вербално, спровели сваку његову тачку сем оне која је, наводно, била у корист Срба – тзв. заједницу српских општина. Таквом политиком они су Србе у овом делу покрајине отписали од државне заштите у једном апсолутно непријатељском окружењу какво је квазидржава Косово. Отписали су их и од сопствене одбране укидајући локалну цивилну заштиту. Као, нису очекивали терористичке активности Албанаца под тобоже једним споразумом који је, опет као, гарантовала Европска унија. Све саме политичке наивчине, они који су све то учинили да би задобили заштиту исте те Уније и, штавише, самих Сједињених Држава, за њихову унутрашњу страховладу.
Стали су на пут без повратка и уз то порушили све мостове за собом. Сада, када људима на северу покрајине прети глад и помор, као у каквој забаченој афричкој провинцији, остали су без потеза, мада не и без речи. Албанска игра са царинама, а не таксама како сви погрешно говоре, скинула је и онај иначе провидни смоквин лист којим су се на општу спрдњу крили. Ако та мера, која је видљиво претила трговинском окупацијом севера, није за седам месеци условила ни најмању државну противмеру од стране Србије, онда је белодано да је српско државно руководство дебело уцењено и само због те уцене оно није у стању да повуче ни један државни потез. Царине су за Вучића и дружину биле само мантра за грчевиту борбу за „наставак дијалога“, а наши „западни пријатељи“, како их је ово друштво дуго звало, остали су верни својим правим пријатељима – косметским Албанцима – чак и по цену ненаставка дијалога.
Да државни представници Србије нису остали блокирани и самоблокирани у политици заштите српског народа на северу, реаговали би бар неком противмером непосредно после албанског завођења царина. Просто, неприродно је остати акционо нем на овакву криминалну меру. Испада да квазидржава Косово не само да управља својом граничном политиком према Србији него управља и српском граничном политиком према простору ове квазидржаве. Ту не спада само промет роба, који је стицајем околности највидљивији, већ и промет људи, свеколики транспорт, контрола летења, режим граничне полиције и што-шта друго. Као да над овим легитимним државним пословима Србије стоји приштински ембарго.
Потом, Србија има све разлоге, чисто правни гледано, да поништи важење фамозних бриселских споразума у континуитету од 2011. године надаље, имајући у виду околност да их друга страна не поштује. У крајњој линији, зар српска страна није постигла успехе кад год је деловала као држава чак и у време ове власти, рецимо у случају Унеска, Интерпола, поништавања признања Косова у низу држава. То показује да је у природи политике да делује а не да чека и прилагођава се туђим иницијативама, у овом случају изразито непријатељским.
Србима на северу покрајине остају данас две могућности, обе са катастрофалним последицама. Прва је да прихвате фатум личне беде и физичке угрожености – овога пута у недостатку хране, а можда и воде и струје. Друга је да се повинују уласку монополске робе из остатка покрајине, чиме се принудно лишавају и последњег додира са својом државом – конзумације робе на коју су навикли, која је јевтинија и квалитетнија. Такву одлуку, међутим, они не могу донети као колектив, већ само низом појединачних, највише породичних, одлука. Ако су стојички подносили дискриминацију којој их је подвргла и сопствена држава, а не само албанско Косово, почев од искључења из категорије држављана који могу да добију биометријски пасош (још 2009. године) па надаље, питање је колико дуго могу да подносе глад.
Ова сурова дилема Срба са севера покрајине и сама је последица политике која се над њима спроводи у режији злоћудног троугла западних сила, косметских Албанаца и званичне Србије. Тај троугао за њих је као тамна страна Месеца; никада не знају шта се тамо збива, тј. шта им се спрема. Да ли егзистенцијална принуда да прихвате „независно Косово“ као судбину, овога пута притиснути несрећом глади? Да ли изазов отпора по цену физичког нестанка, те стога и искушење побуне са опасним исходом? Са њихове тачке, ово је питање голог опстанка у једној или другој варијанти. Са тачке гледишта сваког од углова у поменутом политичком троуглу, било који од ових „избора“ само је предмет политичке калкулације. И ма колико ове калкулације у својим полазиштима биле различите, разуме се у размери 2:1 као и увек до сада, није немогуће да им исход буде заједнички. А то значи да им ова екстремно опасна ситуација надокнади изгубљено време у јаловом „дијалогу“ и помогне да до решења дођу брже него што су пре месец дана, када је био започет тзв. берлински процес, и помишљали. Решење је, зна се, да Србија призна независност ове квазидржаве. Вучићу би оставили одступницу која галами: па шта смо могли, ваљда да ратујемо.
3. Јули 2019.
