Пише: Економски експерт Центра за геостратешке студије
Када су пре недељу дана почеле да стижу прве информације о пропасти великих америчких банака, чија је укупна имовина увелико превазилазила величину укупне српске активе, односно имовине, моја осећања су била помешана. С једне стране сам се осећао поносним што су почела да се остварују моја вишегодишња предвиђања која сам износио у чланцима на овом сајту, док сам с друге стране био узнемирен и уплашен, знајући какве ће ефекте донети овај најновији цунами нове економске кризе у свету, поготову нашој земљи. Одмах ми се у глави створила слика велике преферанс партије, чији сам велики љубитељ, у којој се Америка, на челу тзв. Колективног Запада, буквално преадутирала, односно прерано потрошила све своје адуте, у игри коју је до скора супериорно водила и одигравала. Она је овим кораком ступила на пут сигурног пада, јер су сада остали играчи преузели игру и они диктирају темпо својим адутима. Једино што ће можда мало одложити тај пад био би неки груб превид од стране саиграча, али су заиста мале шансе да се то догоди.
Почевши још од не тако давног пада крипто берзе ФТХ, па до овог најновијег урушавања великих америчких банака, једне по једне, што је неминовно почело да се прелива и на америчке и друге фондове, па на водеће банке ЕУ, све су то били наговештаји неминовног урушавања неолибералног западног економског концепта, о чему већ годинама пишем. Без обзира на праву поплаву најразличитих тумачења банкрота СВБ и осталих америчких банака, једно је сигурно – амерички финансијски систем се прегрејао и атрофирао, као слика и прилика неолибералног привредног система, који га је као таквог гајио и штитио деценијама. Хроничан недостатак крупних структурних промена, о чему сам такође више пута писао, довео је сада неминовно до ситуације, када ће се на готово исти начин као и 2008. гасити пожар бензином, односно новим упумпавањем долара без реалног покрића, како би се ова банкарска криза бар мало стишала, депонети и улагачи обештетили, те повратило поверење инвеститора. Па зар прошле или предпрошле године исти тај Колективни Запад, односно Америка, не уручише чувену Нобелову награду колеги економисти који је „спас“ из претходне кризе упрво нашао у чувеној нашој пошалици – „ ако нешто не можеш да решиш са пари, ће га решиш са много пари“ ? Та бесомучна штампа је већ увелико кренула, само у првом замаху са „скромних“ преко 300 милијарди долара, али боље рећи није ни престајала, па ће неминовно довести до новог скока инфлације, без обзира на нове најаве ФЕД-а (Америчких Федералних резерви) о повећању референтне каматне стопе. Већ увелико нарушено поверење инвеститора и обичног народа у берзе и банкарски систем тешко да ће се ускоро повратити, а то је алфа и омега њиховог фукционисања. Америчке државне обвезнице, тако омиљене банкарским улагањима, су на добром путу да доживе дугорочан пад, што би била изузетно опасна ситуација, па је системска криза заправо на вратима Америке.
Цела ова ситуација се муњевито рефлектовала и на драстичан пад акција европских банака, који је ишао и преко 10%, док Креди Свис чак и читавих 30%, па је ЕЦБ (Европску централну банку) захватила паника. Она је сада у ситуацији да жестоко преиспитује своје већ најављене мере новог подизања референтне каматне стопе, те и да по узору Америке, коју увек верно са закашњењем прати, посегне за спасавањем свог уздрманог банкарског система, наравно по старом, већ опробаном рецепту, креирања нових евра без покрића или како то они умеју да кажу квантитативног попуштања, пошто то лепше звучи. То ће, као и у Америци, наравно довести до новог раста инфлације, која је иначе тек кренула да пада, те је ситуација крајње непредвидива. Рецесију Америке и урушавање скоро целог Колективног Запада већ увелико најављују и водеће западне консултанске куће, упозоравајући да све ово води заправо национализацији банкарског система новом емисијом новца без покрића, при чему ће на крају крајева крајњи рачун за спасавање наравно платити потрошачке широке народне масе ових земаља. Други пак упозоравају да је ово само почетак проблема, да ће се ова криза све више интернационализовати, услед изузетно умреженог и међузависног банкарског тржишта, те да су сходно томе под удар већ дошли и пензиони фондови широм света, дебело испреплетани са банкарским системом.
Из свега овога намеће се сасвим резонско питање – одакле одједном сада толика интервенција и уплитање саме државе у спашавање банкарског сектора, по истом рецепту као и током кризе 2008/9, када је до недавно дизана огромна галама на Кину и друге земље, код сличних интервенција ? Где нестаде то слободно, либерално тржиште као окосница развоја неолибералног концепта ? Што га господо са Запада не пустите да оно слободно ради, када се кунете у њега? Зашто уводите бесомучне санкције другим земљама, а протекционистичким мерама затварате своја тржишта, када вам је слободна и неограничена трговина била увек главни мото развоја? Зар је могуће да сада нико на Западу нема храбрости ни моћи да следи пример Исланда у обрачуну са својим банкарским сектором током прошле кризе, када су једноставно пустили да банке пропадну, а њихове менаџере и неодговорне политичаре послали на вишегодишњу робију? Свима је јасно да то овде није могуће, јер су управо руководеће елите на власти Колективног Запада креирале тај систем, а који ће се неминовно урушити заједно са њима! Политика спашавања банкарског система ће се пре или касније претворити у масовну прерасподелу богатства у корист ових елита, док ће надолазећи финасијски цунами само убрзати буђење заведеног народа овог дела света, а што се већ увелико дешава и видно је сваког дана.
Недавни деструктивни Давос и скандалозно завршен скуп Г- 20 само су показали све слабости и недостатак снаге Колективног Запада да искорачи из свог деценијског неолибералног модела, а пред одлучујућу партију са азијским гигантима. Стрепња и осећај немоћи су више него уочљиви, тим више што Колективни Запад нема резервни, односно план Б за кризу коју су сами изазвали, те ризик да постану само неми посматрачи историје у настајању постаје све већи, како то лепо запажа С. Љепојевић. Пролази дакле деценијско време тзв. казино економије на Западу, који се уздизао и растао на бази јефтиних сировина и роба из незападног света, а долази време реалне, стварне економије, при чему ће се тражити сасвим нова економска и политичка платформа за конструктивне преговоре око новог светског устројства. Светска економије не спава ходајући, како то недавно заговара челница ММФ-а, већ је она западна увелико почела да тоне, док она источна наставља свој раст, све независније од западне.
Како западне, углавном америчке елите нису успеле да спасу свој до скора доминантни неолиберални модел прошлом пандемијом, а ни великим ратним обрачуном са Русијом на тлу Украјине, те тиме задрже светски примат и одбране своју лажну изузетност, оне у можда судбоносну партију са азијским гигантима и осталим незападним светом улазе са доста слабим адутима. Америка, са још увек снажном економијом, која исказује колико-толико стабилне економске параметре, са доларом који, без обзира што већ дуже стагнира, још увек опстаје на светском трону резервних валута, те своје адуте покушава да одржи по цену отимања великих компанија из ЕУ дајући им огромне сувенције, а и жестоким технолошким ратом санкција против Кине. Ту је и страховити хибридни, информациони рат са Русијом и осталим незападним светом, где се у „фабрици лажи“ не жале паре, а при чему се на све начине покушава да се одржи „групно мишљење“ западне јавности, према коме је западна победа против зле Русије, која прети целој Европи, неизбежна.
Међутим, много су јачи адути Русије, Кине, Индије и осталог незападног света у тој игри, а најновија банкарска криза је зато више него очигледан доказ. Америка, као водећа земља Колективног Запада изгледа да постаје талац своје финансијске хегемоније, јер је она сада критично зависна од сталне прекоморске доларске експанзије, односно финасирања свог буџетског дефицита практично ни из чега. Са благовременим подизањем референтне каматне стопе, како би се оборила инфлација, се вероватно доста закаснило, како у Америци, тако и у ЕУ, која иначе није ни смела ништа да предузима без одобрења старијег брата. А суштинска њихова заједничка грешка је била борба са последицом, а не узроком ове кризе која наилази, а који лежи у непоходним стратешким структуралним променама самог система, што њиховом елитама никада није ни падало на памет да ураде. О овоме сам већ више пута писао на овом сајту. Свакако да је лош адут у рукама Колективног запада и значајно слабљење екомонија ЕУ, јер како то лепо примети један руски аутор – САД су украле не само Европу од Русије, већ и Русију од Европе, а што је најгоре, Европа је украдена од самих Европљана. С друге стране, Колективни Запад, а Америка посебно, су сами допринели још већој многостраној кохезији азијских и осталих земаља незападног света, кроз нове интеграције и успостављања сарадње између до сада непомирљивих непријатеља незападног света, што је својеврсни сторијски преседан. Посебно су јаки адути дати тако Русији, кроз скоро потпуну пропаст западних санкција и неуспелог њеног бацања на колена, те у неуспелим покушајима санкционог застрашивања Кине. Овим су само направљене још веће поделе, иначе разједињене светске економије, где процес дедоларизације узима све више маха међу незападним земљама, увелико нарушавајући његову хегемнонију, мада то свакако неће бити брзо. Све ће бити мање адута да САД и даље пројектују и бране своју доларску моћ, јер полако и сигурно губе економски рат против азијских гиганата, посебно Кине, а и сама војна моћ постаје упитна, где је украјински сукоб најочитији пример. Суров рачун овог рата који ће ускоро бити испостављен управо Колективном Западу, тешко да ће задржати на окупу све њихове партнере, при чему су напуклине у њему већ очигледне. Лоше карте западне стране се на крају огледају и у свим турбуленцијама који носи почетак изборне трке у САД, као и у сасвим неизвесном усаглашавању око новог лимита америчког дуга до јуна ове године, а који је већ око 150% њиховог БДП-а.
Ако се вратимо овој најновијој жестокој западној банкарској кризи, немећу се, по мени, два могућа сценарија будућег неизбежног стампеда нове/старе економске кризе. По првом, мање вероватном, својим домино ефектом ова тренутна банкарска криза ће бити окидач за праву дубинску кризу, која ће, мање или више, захватити целу светску економију. По другом, реалнијем сценарију, западне елите ће, у већ поменутом опробаном маниру из 2008/9 покрити дугове банака, привремено краткорочно смирити ситуацију до нове ескалације кризе, која ће бити још разорнија од претходне из 2008, али тада за њу неће бити одговарајућег лека. Западне економије ће жестоко пострадати, азијски гиганти ће је, сада већ добро припремљени и кохерентни, много боље превазићи, незападне неразвијене и земље у развоји такође ће то поднети доста тешко, након чега ће им бити неопходна велика помоћ. У сваком случају за све ће наравно бити „крива“ Русија, а богами и Кина, а никако онај ко ју је и пројектовао. Сви ће бити заокупљени борбом против кризе, па о неком новом рату неће ни размишљати, јер ни за постојеће сукобе неће имати пара. Дубоко сам уверен да ће тек разорне последице ове надолазеће кризе неминовно натерати оба сукобљена пола, односно главне светске играче на договор око нових правила светске економије и политике, која ће улавном диктирати, у том моменту, најачи играчи. Што се нас тиче, готово смешно делују изјаве наше елите на власти, да ми ни директно ни индиректно нисмо угрожени овом банкарском кризом. Итекако јесмо и то самом чињеницом да нам је око 90% банкарског система западног порекла, те да смо мала и изузетно рањива економија. Само да не чујемо поново онај бисер из 2008/9 – како нам је будућа криза заправо велика развојна шанса !
21. март 2023.
geostrategy.rs