Спољна политика Србије, контрадикторности које нас исцрпљују

Пише: Драгана Трифковић, генерални директор Центра за геостратешке студије

Пре неколико дана турски министар спољних послова Хакан Фидан изјавио је да се Турска залаже за тражење дипломатских начина за решавање сукоба у Украјини. Подсетићемо се да су у Турској пролећа 2022. године били организовани преговори између Москве и Кијева, који су се завршили неуспехом захваљујући Лондону, пошто је тадашњи британски премијер Борис Џонсон позвао Кијев да ништа не потписује са Руском Федерацијом и да настави да ратује. Иако се државе Запада, као и Турска, на речима залажу за постизање мира у Украјини, јасно је да се њихово деловање суштински разликује од реторике. Постизање Минских договора о престанку непријатељстава у Украјини (2014-2015. год.), Западу је служило само за куповину времена како би се додатно ојачале оружане снаге Украјине. То је потврдила и бивша канцеларка Немачке Ангела Меркел, што јасно говори о томе да Запад када „орвелијански“ говори о миру, заправо води рат („рат је мир, слобода је ропство, незнање је моћ“ Џорџ Орвел „1984“). У вези са тим колективни Запад је изгубио било какав кредибилитет да говори и преговара о миру као страна која подстиче сукобе и не уважава међународно право. Али да ли се Турска по том питању разликује од Запада и да ли се Турској може веровати?

Усвајања резолуције о „геноциду“ у Сребреници пре свега говори о злоупотреби међународних институција од стране западних центара моћи који на овај начин намећу своје политичке агенде.

Резолуција која је предложена од стране Немачке, је пристрасна необјективна и исполитизована. Као и у време нацистичке Немачке, ова држава подлеже и погодује англо-америчким стратешким агендама креирања сукоба. Усвојена резолуција је претња за мир и безбедност и она је отворила пандорину кутију, с обзиром на то да бројни геноциди почињени од стране западних земаља као што су Велика Британија, САД, Француска, Немачка, Белгија и др. никада нису окарактерисани званично као такви. Ради се о милионима жртава широм света на афричком, америчком, евро-азијском, аустралијском континенту.

У понедељак 27. новембра, у Риму је одржан округли сто у организацији Eurasia Mediterranean Study Center у сарадњи са Polis Etica, под називом:

„ЕВРОПСКА СИГУРНОСТ ИЛИ НЕСИГУРНОСТ? У потрази за изгубљеном стабилношћу”

Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије, говорила је о нападу на православље и религију у целини:

У октобру месецу, провела сам неколико недеља обилазећи западне пограничне области Русије, уз саму линију раздвајања са Украјином. Оно што је очигледно, географски гледано, ту граница и не постоји. Непрегледно пространство богато шумом и веома квалитетним земљиштем, простире се и са једне и са друге стране. Територија данашње Украјине је претежно била део Руског царства, а након слома ове империје после Октобарске револуције, Лењин и бољшевици су нацртали републичке границе. Идеја је, чини се, настала раније. Почетком 1917. године, социјалистичка револуционарна новина „Дело народа“, позвала је на трансформацију Русије у федералну државу по узору на Сједињене Државе.

Проблем са Косовом и Метохијом је питање од највећег државног и националног интереса за Србију. Он је директно везан за кршење међународног права и дејства коалиције НАТО држава, у време када су биле на врхунцу своје моћи. Од тада до данас, међународне околности су се драстично промениле. У данашњим условима, амерички пројекат косовске независности је неодржив. Управо из тог разлога САД улажу крајње напоре да ставе тачку на ово питање и приморају руководство Србије преко „бриселске платформе“ да се одрекне своје територије.

Међународни округли сто на тему угрожавања слободе говора у Европи и генерално на Западу, одржан је у он-лајн формату. Овај догађај је организован уз подршку Департамента за мултилатералну сарадњу сталне делегације Руске Федерације при канцеларији УН у Женеви. На округлом столу се говорило о прогону независних новинара и активиста.

Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије

У петак увече када сам слетела из Грозног у Москву након посете Чеченији и упалила мобилни телефон, стигле су ми вести о томе да је у току државни удар. Док смо чекали на искрцавање људи су са неверицом почели да се питају о чему се ради. Руси, иначе увек суздржани у коментарима, почели су да причају о томе како очигледно ствари не функционишу како треба. Мишљења су била подељена. Неки су оптуживали Министарство одбране, а други Јевгенија Пригожина власника приватне војне компаније Вагнер. Када сам са аеродрома Домодедово стигла до центра Москве, већ је била поноћ. Ретки пролазници су коментарисали догађаје са чуђењем, а улицама је патролирала полиција. Мере безбедности су очигледно биле појачане.