Пише: професор Слободан Самарџић
Ух, никада нисам написао ружнији наслов. Али, он само долази од ружења језика из политичких разлога. У овом случају наводни разлог је женска равноправност у језику. Али заправо није то него – језичко насиље како би се постигао овај циљ. Нема сумње да је у питању политичка акција која бележи значајне успехе: све је учесталије јавно коришћење нових именица које се изводе из именица мушког рода и треба да изразе језичку равноправност жена.
Успех ових језичких интервенција можда би био и коначан када их сам језик не би доводио у питање. Такве интервенције, наиме, најчеше су језички немуште (ружне) и стварају природни отпор слушног и одговарајућег можданог апарата. Ова непремостива препрека, пошто других као да нема, последња је шанса за српски језик да остане свој на свом – не због туђица, него због унутрашњег насилног кварења. Основни проблем је у томе што у један природан еволутивни ток, а то је настанак и развој језика, упада конкретан политички актер, којем као таквом овде није место. Управо стога што је мета интервенције оно најприродније друштвено што човек има – језик, било би нормално да се овом радикалном политичком науму супротставе не само позване језичке институције, већ и свако ко осећа лични дуг према матерњем језику. Пошто је реч о одбрани једне темељне вредности, овој акцији не би се могао приписати атрибут дневнополитичког, већ у датом случају – егзистенцијалног. У супротном, језик ће своју егзистенцију у лепом морати да брани сам, а то није могуће на дужи рок.
Колико је погрешно и деструктивно конструисање (као намеравана политичка делатност) нових речи или њихових деривата може да илуструје управо искуство природне еволуције српског језика у области о којој говоримо. Реч учитељица настала је (а није створена) тек пошто су у школама почеле да предају жене. Али овде није реч само о тој чињеници, јер би се по том узору оправдано морале прихватити и савремене језичке новотарије као што су, рецимо, речи политиколошкиња или боркиња. Разлика је у томе што је реч учитељица одобрио сам језик, а друге две није. Дакле, није реч само о навици употребе, већ о језичком сазвучју са постојећим вокабуларом. Језик је ту јако осетљив и прецизан. После лакара дошла је лекарка. После доктора докторка, али у овом случају са једном суптилном разликом: када је реч о медицинској сфери ово је у реду; али ако је реч о научној титули готово смешно звучи кад се за жену каже докторка, а уобичајено када се каже доктор.
Данас има доста именица мушког рода које означавају занимања којима се баве и жене. Реч је о именицама које су на граници еволутивне деклинације ка именицама женског рода: председник па председница, професор па професорка и сл. Познаћете их по томе, што ћете жене тих занимања и звања спонтано ословљавати и на један и на други начин. Насупрот томе, ако чујете да неко користи реч као биолошкиња или филозофкиња, знаћете коју идеологију заступа. Али, та идеологија, када је већ помињем, морала би да буде сагласна својим начелима језичке равноправности. Рецимо, имена животиња морала би такође да буду „родно осетљива“. Тако на пример, женка носорога би се морала звати носорошкиња, а мужјак змије (јер, ваљда је реч и о тој равноправности) – змијан.
Колико овакве политичке интервенције у језик отежавају комуникацију може да посведочи литература писана тим језиком или, пак, преводи који су прављени на том новојезичком узусу. Ту недавно, по службеној дужности прочитао сам књигу аустријског аутора Волфганга Шмалеа Шта ће бити са Европском унијом?Историја и будућност (Клио, Београд, 2019). Превод је обављен на родно осетљив начин пошто је и сам оригинал такав, али је на одговарајућим местима језички био несносан. Овај тегобан утисак последица је саме материје у којој се често користе изрази који су због специфичне врсте тзв. коректности морали бити написани двоструко. Без исцрног набрајања (на ово сам реаговао тек када ми је стварно додијало), реч је о следећим паровима који су се прилично често понављали: грађани/грађанке, мигранти/мигранткиње, бирачи/бирачице, држављани/држављанке, посланици/посланице, заступници/заступнице, кандидати/кандидаткиње, председник/председница; а онда нужно и: њега/њу, њему/њој и сл. И не само то. Ради савршене равнотежне равноправности аутор књиге, а с њим и наш преводилац, сваки од ових парова после првог помињања уредно обрће, као: грађанин/грађанка, па онда грађанка/грађанин.
Једна реченица у овој књизи одзвања овако: „Две/два/двоје главних кандидаткиња или главних кандидата с највећим бројем гласова ушли/ушле би у други круг гласања; избор за председницу или председника би се организационо одржао…“ (стр. 140). Једна од несрећа овог издања је у томе што је преведено са немачког. У овом језику именичка деривација ове врсте је једноставна и језички и писано тако што се увек на именицу мушког рода дода само „in“, чиме се претвара у именицу жеског рода. (Рецимо: учитељ/учитељица – Lehrer/Lehrerin). У српском језику тај додатак је различит: ица, ка, скиња, шкиња, киња, итд. Али, питање, независно од родно равноправне намере, следеће је: ако немачки језик то допушта на лаган и некварљив начин, зашто бисмо ми исто поступали кад то није случај. Зар није паметније, као што је и досад било, да ослушкујемо језик и пустимо га да нам дозволи или не дозволи одговорајућу промену. Изгледа да тако не може због нечијег политичког става.
На крају, присећам се једне духовите досетке нашег лингвисте Ивана Клајна из његових „језикословних ситница“ у НИН-у. Пишући о истој теми и излажући језичке новотарије, такст је завршио једном недоумицом. Када је једном приликом дошао на свој факултет, угледао је плакат Завода за трасфузију са крупно написаном поруком „Будите даваоц“. Помислио је какву би забуну направио овај позив написан на родно осетљивом језику.
09. децембар 2019.
