Пише: Горан Раичевић
Од државе, политике и безбедности које су претворене у пародију, не може се очекивати да ти приуште ништа друго осим управо то – пародију живота.
Док су још постојали обриси државе, какве такве али државе, постојале су и службе које су у домену својих могућности обављале свој посао у складу са овлашћењима, циљевима и задацима, а који су били дефинисани у складу са државним националним интересима. Пример озбиљности службе, не тако давног времена, може се можда најбоље приказати кроз случај Перишић. Наиме, те 2002. године, Војна служба безбедности је ухапсила Момчила Перишића због сумње да је одавао поверљиве информације службенику америчке амбасаде Џону Нејбору, и то у тренутку када му је предавао строго поверљива документа. Да подсетимо, Момчило Перишић је у тренутку хапшења био председник парламентарног Одбора за безбедност.
Други пример, који потврђује претходно речено о постојању државе, указује на један догађај уз који би, да се ради о филму, обавезно стајао наслов “овај догађај се званично никада није догодио“. Наиме, пре десетак година, службе безбедности једне пријатељске државе дошле су до сазнања да један дипломата покушава да дође до поверљивих података. Уз конспиративне разговоре између руководстава служби две државе, цела прича је завршена тихо, без медија, изјава највишег државног руководства и било каквог сценског наступа. Дипломата је враћен кући, други је послат на његово место, а да живот нормалних, обичних грађана и једне и друге државе није био оптерећен тим догађајем. Тако раде пријатељи, али рекао бих пре свега професионалци.
А данас? Како ово изанализирати, протумачити, закључити, а да се не зачудиш степену површности, незнања, аматеризма, потпуног недостатка елементарног поштовања кодекса? Како ову данашњу шпијунску аферу посматрати, где поред десетине и десетине страних служби које су инсталиране у све државне институције, ми баш имамо руског обавештајца, који то више није, и српског официра, који то у ствари није!?
Да покушамо…
Посматрано лаички, покушавајући да користим само “здраву логику“, која се дефинитивно не уклапа у наметнути систем вредности, због чега је и пишем под наводницима, покушавам да дођем до рационалног одговора каква је сада шпијунска афера са којом се суочавамо.
Па да пођемо редом: за почетак, имамо Блиц, замислите, који објављује шпијунску аферу руског дипломате, извесног Клебана, који уствари то више није, који је снимљен како даје новац високом српском званичнику, у првобитној верзији називан и официром, који то у каснијим медијским преношењима више није, а који је његова обавештајна веза у нашој земљи!? Све ово се закључује на основу снимка који је пре три дана објављен на YouTube каналу, на коме се види да наводно руски обавештајац даје српском званичнику кесу у којој се налази флаша, па замислите ово, вероватно алкохолног пића, као и коверта у којој је новац. Са друге стране, руски обавештајац добија од “српског официра“ кесу са непознатим садржајем!? Све ово преноси Христо Грозев, новинар портала “Bellingcat“, и објављује информације на друштвеним мрежама. Као доказ о томе да је једно лице руски обавештајац, Грозев наводи, а Блиц преноси, како је установљено да је руски обавештајац пријављен на адреси на којој се налази Општа војна академија, што не упућује на то да је припадник тајне службе, али зато се констатује да је ипак супруга Клебана пријављена на адреси дома руске специјалне војне јединице “Спецназ“!? Ја сам шокиран… А ви?
Затим се јављају разни експерти из света политике, дипломатије, безбедности, разни стручњаци, површни и жељни потврде сопствене стручности из области коју нити познају, нити располажу са потпуним чињеницама о поменутом догађају, забринути и озбиљни, таман толико колико њихови профили личности дозвољавају да то буду. Да не причамо о њиховој повезаности са западним дипломатским представништвима, обавештајним круговима и сл. Изјаве које су пратиле целокупан овај исцениран догађај нису вредни помена, јер толика им је и истинитост и вредност.
Међутим, желео бих да себи поставим пар питања, јер нема смисла постављати их онима који су их дали на већ описан начин, значи нетачно и безвредно.
Прво питање које ми се намеће јесте, ко је уопште аутор снимка? Да ли је имао право да снима? Да ли је постојао налог тужилаштва или други вид овлашћења да исто ради, посебно што се ради о једном страном дипломати, са једне стране, и српском службенику, официру или шта год да је, са друге стране? Ако је неки анонимус дао себи за право да снима ово, онда налог који председник државе издаје ВБА и БИА да испитају случај, односно, да раде свој посао, треба да крене од аутора снимка.
Следеће питање на које не постоји логичан одговор, јесте како је могуће да једну такву “шпијунску аферу“, уколико уопште постоји, може да открије потпуно анонимно лице, а да исту нису откриле благовремено безбедносне службе, узимајући у обзир да се ради о страном дипломати, који би по логици ствари требао да представља лице од посебног интереса за њих? Шта су оне радиле? Касније се установљава да је снимак у ствари од пре две године, па разлог више за питање шта су службе радиле и шта раде те две године? Још једно од питања које указује да је ова прича пуна рупа, празна, представља сам начин предаје новца. Наиме, камера која снима њихов сусрет из даљине, па затим и унутрашњост возила, више него чудно, зар не? Све да се ради о обавештајном деловању, поставља се питање да ли је могуће да искусан обавештајац дозволи себи аматерску и јавну примо-предају садржаја, када постоји хиљаду начина да се иста изврши потпуно конспиративно, не доводећи у могућност било каквог нарушавања њихове безбедности? Па те ствари ако није учио у најбољим обавештајним центрима, могао је да научи гледајући филмове. Да ли ико ко укључи промил мозга може да поверује у причу о “шпијунској афери“, или бар на начин на који нам се иста презентује? Ја не могу да поверујем у тај степен аматеризма.
Уколико служба стоји иза објављивања видео снимка, да ли је ово злоупотреба службе? Ако је ипак тако, шта је са другим шпијунским аферама за које поседују видео и аудио доказе, као што је рецимо обавештајна делатност хрватске службе на простору Србије и разграната мрежа оперативних веза које имају у Србији? Када планирате ту обавештајну делатност да зауставите? Ако уопште имамо службе…
За крај, вратио бих се на онај пример из увода овог текста, како се таква питања решавају међу пријатељским државама… или су овде мотиви другачији, позадина много озбиљнија, а последице ће бити страшније него што можемо да замислимо.
Режисеру, овај сценарио је слаб, седи један!
21. Новембар 2019.
