Последњи догађаји око Србије и Косова сасвим јасно говоре о томе да се Запад намерачио да доведе косовску партију до краја. Смена јогунастог „премијера Косова“, левог националисте Аљбина Куртија, који не жели компромис са Београдом чак ни под притиском Вашингтона, састанак у Белој кући председника Србије Александра Вучића и лидера косовских сепаратиста Хашима Тачија, после којег је у медијима упорно почела да цури информација о постизању некаквог тајног договора – све то недвосмислено сведочи о озбиљној активизацији САД у балканском правцу. Нешто пре тога Приштина се обавезала да укине стопостотне таксе на српску робу, што је од ње дуго захтевала америчка страна.
На тај начин остала је само једна формална препрека на путу обнављања преговора српских власти са косовским сепаратистима уз посредништво Европске уније – принцип „реципроцитета“ који је увео Курти подразумева постављање нових услова за приступ српске робе косовском тржишту. Између осталог, специјални представник председника САД Ричард Гренел већ је претпоставио да та новотарија може да буде укинута буквално ове недеље и да ништа неће моћи да омете хитну обнову „дијалога“ Београда и Приштине.
Многи аналитичари сматрају да актуелна америчка администрација тежи да коначно затвори питање Косова пре избора у САД. У српској јавности све јаче се утврђује теза да ће у скорије време Београд и Приштина ипак потписати одговарајући споразум, што ће у сваком случају значити коначну предају Косова уз крајње сумњиву корист по саму Србију. Између осталог, представници Народног покрета Срба Косова и Метохије „Отаџбина“ сматрају да једини добитак на који Београд може да рачуна јесу два села на јужној падини Копаоника. Постоје, наравно, и оптимистичније оцене, према којима српске власти и косовски сепаратисти могу да се врате старом пројекту који се приписује Вучићу и Тачију и који подразумева размену низа региона насељених Албанцима у централној Србији за малтене цео север Косова. При томе се до дана данашњег не зна да ли је икада постојао тај пројекат у реалности. У сваком случају, значајни део јавности сматра да се косовска партија неумитно ближи завршници, коју треба да означи потписивање споразума који у суштини представља признање независности јужне српске покрајине од стране Београда.
Ми не знамо о чему је председник Србије говорио са лидером сепаратиста иза затворених врата, ипак Хашим Тачи је увек интерпретирао идеју „корекције границе“ потпуно недвосмислено – Србија би требало да да сепаратистичком Косову три општине насељене Албанцима у централном делу земље – Прешево, Бујановац и Медвеђу, и ни о каквим узвратним територијалним уступцима није било ни говора. Уз то, још пре почетка „премијерског“ мандата нефлексибилног Куртија, претходни „премијер“ Косова Рамуш Харадинај, некада утицајни поглавар терориста, на сав глас је изјављивао да неће допустити губитак ни једног педља „косовске земље“. Ипак, и тако је очигледно да никаквих реалних корака у сусрет Београду сепаратисти неће учинити – до сада су они добијали све што су хтели, без икакве штете по себе. Зашто би сада уступили? Тим пре што је и сам Вучић последњих година припремао становништво за то да ће Београд остати кратких рукава.
Став Србије поводом Косова стално је слабио – она је доследно одустајала од својих органа власти у региону, изводила одатле сопствене судове и полицију, преговори о Косову, који су се раније водили под окриљем УН, уз сагласност Београда пребачени су под окриље ЕУ – у том погледу актуелни режим наставио је и битно продубио оно што је започео претходни, на челу са Борисом Тадићем. Ако се Београд последњих година стално повлачио, како он сада може изненада све да врати? И у то да је Запад, који је заинтересован за признање Косова од стрне Србије, одједном решио да одигра на страни последње, тешко је поверовати. До данас САД и ЕУ су увек вршили притисак на Београд, а укидање такси од сто одсто на српску робу, за шта је Вашингтон лобирао, може се прихватити само као утешна награда.
Ипак, за руску јавност то да ли ће Запад и сепаратисти оставити Србији неку утешну награду не игра принципијелну улогу. С тачке гледишта националних интереса Русије, сваки „компромис“ око Косова је неуспех. И, нажалост, немогуће је сложити се са тим да је питање статуса јужне српске покрајине искључиво унутрашња ствар саме Србије.
Предаја Косова се не дешава у вакууму, она није ствар за себе. „Договор“ са сепаратистима је неупитни услов интеграције Србије у ЕУ, што је званично било проглашено за приоритет спољне политике актуелног београдског режима. Ипак, поред разарања сопственог територијалног интегритета, на путу у „породицу европских народа“ Србија ће морати да претрпи низ спољнополитичких трансформација, од којих је једна обавезно чланство у НАТО-у. Када ми говоримо о „евроинтеграцији“ поједине земље, често заборављамо једну просту аксиому – сада је немогуће ступити у ЕУ, заобишавши НАТО. У крајњој линији после почетка проширења ЕУ то је пошло за руком само једној земљи – Кипру, који опет има у свом саставу део територије са неодређеним статусом. То једноставно још једном показује зашто САД тако упорно теже да се „разаберу“ са територијалним проблемима Србије, не обраћајући при томе пажњу на сличну ситуацију на Кипру. За Запад, који сада решава задатак успостављања свеобухватне политичке и војне контроле над постјугословенским простором, Србија као највећи део тог простора представља стратешки циљ. У ЕУ она на крају крајева може и да не уђе, поновивши тиме турску причу, али у НАТО ће ући обавезно.
Тако да ће после свега тога бити просто смешно помињати некакав руски утицај на Балкану. Припајање Србије НАТО-у ће неминовно повући Босну у Херцеговину да крене истим путем, што ће довести до краха последње нама пријатељске територијалне формације у региону: Република Српска ће бити потпуно ликвидирана, БиХ ће постати унитарна држава. Поред тога, губитак неутралног статуса лишиће актуелну власт у Београду могућности спољнополитичког маневра: Александар Вучић, који с времена на време воли да плаши Запад отвореним кокетирањем са Русијом, тешко да ће моћи с тим да настави. Режим у Београду ће бити приморан да постане отворено антируски. Шта више, после коначног одустајања од сопственог политичког и војног суверенитета (а ступање у НАТО је управо форма таквог одустајања) сви економски, енергетски и инфраструктурни пројекти Русије у Србији ће се наћи под директном и непосредном претњом. Тако се већ десило у Бугарској, десиће се и овде. И почеће све управо од „споразума“ о Косову.
Предаја Косова такође је у стању да нанесе озбиљан ударац вековним културним и хуманитарним везама Србије и Русије. Већ сада могу да се виде поједини знаци да се врши припрема српског јавног мњења за нешто слично. Између осталог, српски експерт, професор Универзитета у Косовској Митровици Дејан Мировић скренуо је пажњу на то да Александар Вучић није лично дочекао авионе са теретом намењеним за борбу против корона вируса који су стигли из Русије. Како је истакао Мировић, председник Србије се ограничио белешком захвалности на „Твитеру“. При томе Вучић је лично дочекао много мању по обиму помоћ из Кине, називајући Си Ђинпинга „братом и другом“, а такође није штедео лепе речи за шеика УАЕ, премијера Велике Британије и председника САД – при томе Борис Џонсон и Доналд Трамп нису указали Србији никакву помоћ. Осим тога, српска државна телевизија РТС приказала је у вечерњем термину крајње популаран међу руском либералном публиком филм Виталија Манског „Путинови сведоци“, усмерен против актуелног председника РФ. И многи српски аналитичари сматрају да је задатак да се у кратком року Србија претвори у Црну Гору тежак, али при томе остварив.
Предвиђајући негодовања поводом тога што позивам да се у име руских интереса игноришу интереси самих Срба који теже да спасу на Косову бар нешто, желим да истакнем да међу српским патриотама по косовском питању влада јасан консензус: никаквих „компромиса“ са албанским сепаратистима не може бити, они неумитно воде како ка једностраном губитку територије, тако и ка губитку политичке субјективности. У том погледу српски интереси су идентични руским, чега ипак очигледно није свесна Руска Федерација, која је спремна да подржи сваки салто актуелног београдског режима, фактички увлачећи сопственим рукама Србију у табор спољнополитичких противника.
Уколико Србија изгуби Косово, то ће неминовно довести до тога да Русија изгуби Србију. То ће бити још једна блистава спољнополитичка победа Москве, које су се у последње време већ прилично нагомилале. Можда Руска Федерација коначно треба да послуша глас српског друштва и да престане да се ограничава уверавањима власти у вечито пријатељство, којег између осталог има све мање.
Са руског посрбио: Стеван Гајић