Пише: Милош Здравковић
Сиротињо, и Богу си тешка! Ова стара народна изрека итекако има смилса у доба које подразумева коришћење напредних телхнологија у сваком аспекту живота – јер присуствујемо ситацијама када је обављање свакодневних трансакција и грађанских дужности споро, скупо и чист губитак времена. Ако је грађанин, пак, прешао на “онлајн” обављање плаћања, подношење разних формулара или заказивања рецимо прегледа у дому здравља – живот ће му бити далеко лакши, једноставнији, мање ће времена трошити и на крају плаћати мање трошкове.
Када обичан човек плаћа на пример месечни рачун за вртић свог детета, он користи кеш новац, ретко бира писање чека, или плаћа са рачуна. Кеш не носе ризик да се „оде у минус“, што је доводи до повећана трошкова због банкарских провизија. Провизије за такве услуге износе до три посто у банци, само је 1.25 процента у пошти – али је и то трошак! Живот је скуп за сиромашне људе, а примарни кривац су неоспособљеност најширих слојева становништва да користи једноставну корисничку технолигију. Недовољна информисаност кошта, а да не говоримо о људима који треба још да помажу незапослену децу или сиромашне рођаке…
Мали број људи поседује банковне рачуне, а још мањи број користи онлајн банкарство. Они су принуђени су да чекају у реду и плаћају провизију за сваки плаћени рачун. Више од половине ове групе каже да је „банкарство“ прескупо за њих. Многи не могу да одржавају минимални баланс прихода и расхода да би избегли месечне накнаде за улазак у „црвено“. Посебну категорију представљају они који су наивно ушли у такозване кеш кредите да би завршили неке ситне послове, вратили дугове (на пример за комуналије), или корисници стамбених кредита који плаћају папрене банкарске камате и накнаде.
Не поседовање неких основних компјутерских знања, односно незнање за онлине плаћање, поскупљује живот сваког месеца. Ако саберете попусте и непостојање провизије за све рачуне које могу да имају корисници „онлајн“ банкарства у току године, тај износ је већи од 10,000 динара. Признаћете, то није мала пара, а рецимо толико коста пристојан смарт телефон или таблет са којих је могуће обављати све напред наведене операције.
Примећије се да пре-паид дебитне картице добијају на популарности, као алтернатива сталним банкарским рачунима. Саветодавна група Баркли банке процењује да су депозити на таквим картицама на светском нивоу порасли за 5%, односно на 570 милијарди долара у 2014. (Извор: Економист). Употреба пре-паид картица је јефтиније од уновчавања чекова и коришћења озлоглашених кредитних картица, јер такве картице обично наплаћују много других (скривених) накнада. Да бисте уопште узели кредит, банке се обично ослањају на наводно високе трошкове провере и одобравања кредита. Коришћење кредитних картица је још скупље – типична камата за употребу кредитних картица је већа од 15%.
Како да финансијске и остале услуге буду јефтиније за сиромашне? Стручњаци виде решење у мобилном банкарству. Али сиромашни још нису у доброј позицији да имају користи од мобилне револуције у финансијским услугама, или на други начин. Само половина оних који зарађују мање од 30.000 динара месечно поседује паметни телефон, у поређењу са 80% или више од оних у већим групама прихода. Скоро половина оних из сиромашних слојева становништва морали су да привремено откажу своје услуге из финансијских разлога. То је можда и сама бит и резултат различитих цена: Они са лошим кредитним рејтингом (лоше платежне способности) се ослањају на пре-паид мобилне телефоне (уплатиш па разговараш), који за разлику од нормалних месечних уговора не долазе са великим попустима и олакшицама. У Србији је пре-паид разговор више него дупло скупљи (цена минута, заокруживање на минут а не на секунде и слично).
Резултат „ниске памети“ и необразовања чини живот скупљим и на друге начине. У то спадају и рачуни за телекомуникације. Четвртина сиромашних домаћинстава не користи интернет уопште, што чини њихову потрагу за попустима чини практично немогућом, а да не причамо и за могућности да се додатно образују и повежу са неким којима су њихова знања и вештине итекако могу да буду потребне.
Инфлација такође доприноси повећању сиромаштва последњих неколико година. Цене расту много брже од породичних буџета – издвајање за храну и енергију су порасле брже од осталих добара и услуга. Али пад цене нафте и енергената може привремено да помогне. Иако сиромашни обично немају аутомобиле или се возе застарелим „крнтијама“ које троше огромне количине горива – тако да имају мало користи од јефтинијег бензина. Исто тако приметан је тренд пада цена телекомуникационих услуга, као и технолигије (хардвера) за њихово коришћење. Управо се ту налазе скривене уштеде за виско технолошки свесног грађанина, а губици и скупоћа за необразованог.
Висока цена сиромаштва има две главне импликације. Прво, неједнакост је гора него што статистика и бројке показују. Ово је тачно чак и пре него што уочите финансијске разлике, јер се импликације на живот и здравље људи са ниским примањима одсликавају на свакодневни живот, навике, могућности… Улога савремене државе би требала да буде проналажење начина за смањење трошкова образовања, здравствене заштите и комуналија за сиромашне категорије становништва, као и перманентно инсистирање на уводјењу итернета и оспособљавању најсиромашнијих за елементарну употребу компјутера. Рецимо накнаде које оператери телекомуникационих фирми плаћају држави за коришћење фреквенција и слично, добронамерна држава би морала одмах да преусмери у подизања нивоа културе грађана и обуку за употребу нових техногија, уместо што те паре нестају у тамним ходницима буџета за непознате сврхе.
Насупрот томе, држава зарад краткорочне користи (наплата већег пореза од телекомуникационих компанија, услед већих прихода), губи на дуге стазе, јер информатички неписмен и необразован народ није способан да прати светски развој те је као такав неконкурентан, као и држава којој припада.
28. септембар 2015.
