Геополитика и политика

Загребачки самит и његов извештач

Пише: Слободан Самарџић

Самит високих представника Европске уније и држава централног Балкана одржан је само зато што је био планиран. Рутинском карактеру самита припомогла је ванредна ситуација пандемије, тј. околност да се могао одржати само електронским путем. Није га, као увек, пратила помпа слична великим филмским фестивалима који  морају да успеју и када немају добар репертоар. Штавише, фактичкој небитности самита допринело је и одсуство имена и функција испред учесника. У једној ефемерној ситуацији, од ове врсте идентификације одступило се зато што „Косово“, чији председник редовно присуствује овим пригодама, не признаје један број учесника. Али, show must go on.

Декларација коју је самит усвојио прави је одраз његове безначајности (вид. текст овде). Читаоцу (а то су у овом случају само они који морају) је потребна добра доза средстава против спавања да би се ово штиво од 20 тачака привело крају. Све сама фраза до фразе, уз неколико бисера. Али, ипак истакнимо да су фразе, које се тичу потврде ЕУ и држава чланица „посвећености“ европском путу држава централног Балкана, пропраћене речитим ћутањем о: 1) перспективи чланства бар за две државе које воде преговоре о приступању (Србија и Црна Гора) и 2) перспективи започињања преговора о приступању за две државе којима је то давно обећано (Македонија и Албанија). Овде је реч само о одржавању кондиције за причу о „путу у ЕУ“ од које се јеже сви они који нису глупи или корумпирани.

Тачка 3) Декларације није ни фраза ни бисер (о бисерима касније) већ декларативна операција новцем, што би ипак требало да буде озбиљно. Најпре, ту је „пакет од преко 3,3 милијарде евра у корист Западног Балкана“ предвиђен за санирање здравствених последица пандемије. Потом, ту је још један пакет од 750 милиона евра макрофинансијске помоћи. И, најзад, помиње се „пакет помоћи од 1,7 милијарди евра од Европске инвестиционе банке“. Ово не звучи лоше, када не бисмо знали да ЕУ у оваквим приликама врши само пренамену новца који је планиран у оквиру инструмената предприступне помоћи (вид. мој прилог о Србији овде). А што се тиче новца од Европске инвестиционе банке, реч је очигледно о зајмовима.

Бисери у овој Декларацији тичу се невеште акробатике поводом великог подбацивања ЕУ током пандемије. Овај генерални неуспех праћен трапавим покушајима учешћа, тешко би био заборављен и у случају великог извињења,  да не говоримо о покушају кривотворења недавних чињеница. Декларација је пуна овог другог; баш су нашли овај повод са државама на периферији сопствене периферије да што пре саперу неспособност деловања ЕУ у суочењу са изазовом пандемије.

Тако, на пример, у тачки 4) истиче се да је „тренутна пандемија показатељ да ЕУ и Западни Балкан изазове решавају заједно“. Овај реторички наговор надаље, у наредној тачки, прераста у тврдњу да „јавно признање заслужује чињеница да та подршка и сарадња надилазе све што је било који други партнер пружио региону“. Зато се у тачки 8) апелује: „Појачаћемо сарадњу у сузбијању деформација и других хибридних активности, посебно активности од стране актера из трећих земаља који желе да угрозе европску перспективу региона“.

Дакле, после тачке у којој се маше милијардама евра, долазе тачке упозорења да смо у Орвеловом добу замене истине и лажи и да онај ко жели „европску перспективу“ треба ову замену да преузме као начело свог деловања.

За нас може бити посебно интересантно како је Србија примарно упозната са резултатима овог самита. Наш извештач са лица места био је шеф државе који је учествовао у овом сајбер догађају. (Посебно је питање зашто је он неовлашћено учествовао у томе, уместо уставно позваног председника Владе). У получасовном извештају за ударни дневник тзв. јавног сервиса највише пажње је посветио Себи, тј. ономе што је рекао или су Му рекли европски државници. Сутрашњи извештај угледне Политике (7. мај, стр. 1 и 5) понавља модел извештавања јавног сервиса, медијски неприметно прилагођеног. Сумњам да су ова два медија у свом приступу догађају били најгори.

Не бих хтео да овим поводом дајем на значају Декларацији са самита, али ако нешто и остане са овог скупа, то неће бити новинарски извештаји (рачунајући и наш домаћи куриозитет) него управо овај текст. А он са извештајем шефа државе нема много везе. Добро, Шеф у свом извештају није морао да понавља оне бирократске фразе из Декларације, али ипак, ако је помињао нашу болну тему Косово и Метохија требало је да истакне ону полу реченицу „…поздрављамо недавно именовање Посебног представника ЕУ за дијалог Београда и Приштине и друга регионална питања Западног Балкана“. Ако ни због чега другог оно због чињенице да је то једини став о овом питању који се нашао у Декларацији од 20 тачака. Уместо тога, Политика уредно преноси извештај шефа државе где се каже: „Он (извештач, нап. С. Самарџић) је потврдио незваничне информације да је немачка канцеларка Ангела Меркел највећи део говора јуче посветила дијалогу (Београда и Приштине, нап. С. Самарџић), али да су то учинили и неки други“.

У чему је заједнички трик шефа држава и поменутих медија и зашто је баш шеф државе ексклузивно извештавао са самита. Једини он, наиме, уме да направи тако фантазмагоричну комбинацију и да то учини у тренутку када уживо извештава са догађаја. Хипербола са Ангелом Меркел (и наводно другима, али битна је ова прва) важна је за домаће уши и очи да би се дало на значају ономе што долази као постковидска судбина Србије – „решење“ косовског питања. Ако Ангела о томе тако опширно приповеда на једном самиту ЕУ као што извештава један шеф државе, онда је то равно објективној нужности. Када постоји објективна нужност онда се шеф дотичне државе ту ни не пита, него напросто мора на погибељни мегдан уместо свог народа, па зато у његово име.

Овој ad hoc извештајној конструкцији шефа државе мора се додати и важан моменат прећуткивања који се заснива на масовном забораву релевантних чињеница. За питање Косова и Метохије Ангела Меркел има значај пре свега по томе што је  „решење“ овог питања садржано у њеном ултиматуму из августа 2011. Тај ултиматум је извесни Андреас Шокенхоф преиначио у програм седам тачака од којих је режим Александра Вучића реализовао већину, осим, још увек, обавезе да ову нарко-творевину призна и de jure. Е, ову последњу обавезу он ће обавити као и све претходне, али под условом да домаћа јавност то схвати не као његову политичку одлуку него као објективну историјску неминовност. Зато је Ангела, у конкретном случају самита ни крива ни дужна, али ипак иницијатор једног катастрофалног решења, важан играч у Вучићевој маштовитој тактици велике преваре.

Ако ће загребачки самит остати неупамћен у иначе компликованој историји Европске уније, у Србији је овај догађај оставио траг по извештају о њему. А сам извештај је значајан по томе што је аутор у њему оставио неизбрисив печат својих политичких марифетлука.

Србија и свет

16. мај 2020.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *