Tag Archives: Dragana Trifkovic

Пише: Драгана Трифковић

Да се сутра одржавају избори у Србији, парола ДСС-а би могла да буде: „Ко не сме да вас погледа у очи?“ а за насловну плаката могло би се одабрати пар преосталих функционера. Иако је „случај“ ДСС-а потпуно разобличен у јавности, остало је нешто интересантних детаља, са којима је јавност упозната кроз саопштења појединих општински одбора и појединаца, али су најновији догађаји у тој странци потврдили раније изнете чињенице због којих је ДСС масовно напустило чланство, угледни функционери и оснивачи. Хапшење „високог“ функционера ДСС је показатељ потпуног посрнућа ове организације, али и тврдњи које су одређени (сада већ бивши) функционери раније износили. Иако је и у време док је Војислав Коштуница био председник странке, било опортуниста у њеним редовима који нису прославили име ДСС, ипак они нису били у већини и странка није била талац њихових (личних) интереса. Неки од њих су отишли из странке и пронашли нове „жртве“ мењајући потпуно политику коју заступају попут Шормаза или многобројних других кандидата са листе СНС, коју су се до јуче клели у Косово и причали све најгоре о ЕУ, а онда преко ноћи почели да хвале Бриселске споразуме и безалтернативни пут у ЕУ.

Пише: Драгана Трифковић

Ових дана сведоци смо заоштрене анти-руске кампање која се води како у Црној Гори, тако и у Србији.

Како главна тема не би била покрадени избори у Црној Гори, по истој методи коју је и Александар Вучић применио пре неколико месеци у Србији (застрашивање грађана и куповина гласова) инсцениран је покушај државног самоудара  уз неосноване тврдње да су руски држављани били укључени у планирање и спровођење наводног покушаја дестабилизације Црне Горе.

Александар Вучић преко својих медија и личне опозиције одавно пласира нетачне вести којима означава Русију као фактор потенцијалне дестабилизације на Балкану.  О овој тенденцији писала сам пре две године у тексту Шта је поздаина наводне претње од државног удара и касније у тексту Одбрана Вучића од државног самоудара.

Никола Врзић: Нису победиле присталице сарадње са СНС-ом, већ су изгубиле присталице сарадње с ДС-ом

Није то само бура у чаши воде, као што би могло да се помисли због релативно мало гласова које је Демократска странка Србије освојила и на претпоследњим и на последњим парламентарним изборима и због (све) мање посланика на које ће моћи да рачуна у актуелном сазиву Скупштине Србије, нису дакле промене у ДСС-у само бура у чаши воде из простог разлога што је ова странка, током скоро четврт века постојања, за српску политику углавном имала значај који је превазилазио број њених гласача и посланика. Па су отуда и догађања унутар ДСС-а од кудикамо ширег друштвеног значаја од текућих – сигурно, принципијелних и идеолошких – превирања у, на пример, Социјалистичкој партији Србије, али и од промена на челу Демократске странке јер те промене не могу да промене њену природу а самим тим ни њен малигни утицај на српску политику.

Шта се сада догађа с ДСС-ом? Зашто је странка у медијима почела да даје знаке живота тако што се свађа сама са собом? Зашто је почела да се цепа када је успела да се врати у парламент? Преузимају ли је Српска напредна странка и њен челник Александар Вучић, као што тврди бивши политички аналитичар, посланик са квоте ДСС-а Ђорђе Вукадиновић, (досадашњи) челници косметског ДСС-а и њихови истомишљеници, или је пак реч о процесу прекида процеса који су ДСС-у још 2008. године наменили Американци, као што је остало забележено у њиховој дипломатској депеши 08BELGRADE913, откривеној захваљујући „Викиликсу“?

Доносимо интегрално излагање Драгане Трифковић (Центар за геостратешке студије) са трибине „Улога Руске Федерације у мултиполарном свету“, одржане у Руском дому 29. септембра 2016. Организатори су били Универзитетска омладини Београда, Светосавска омладинска заједница Архиепископије београдско-карловачке и Руски дом, а на трибини су учествовали и Александaр Павић (Фонд стратешке културе) и Душан Пророковић (Центар стратешких алтернатива)

Тема око које смо се данас окупили је улога Руске Федерације у мултиполарном свету. Сматрам да је ово веома значајна тема, али помало запостављена у нашем друштву. Не мислим да је она запостављена због тога што за њу не постоји интересовање, напротив. Проблем је пре свега цензура која постоји у јавности, у српским медијима и главним токовима српског друштва, који су под превеликим утицајем запада. С друге стране чак и када се у српском друштву говори о улози Русије, често се говори на један врло емотиван начин без довољно аргументације, или се Русија крајње критички или некритички посматра. Сматрам да би у нашем друштву морала да се покрене озбиљна дебата о позиционирању Србије у новим геополитичким околностима, која би требала да доведе до дефинисања стратешких праваца у спољној политици, економији и безбедности.

Пише: Драгана Трифковић

Драгана Трифковић искључена из Демократске странке Србије

Збoг кoнтинуирaнoг грубoг кршeњa стaтутa стрaнкe, иступa у jaвнoсти, изнoшeњa и ширeњa нeистинa кojимa je зaступaлa стaвoвe супрoтнe идejaмa и стaвoвимa стрaнкe, угрoжaвajући нa тaj нaчин спрoвoђeњe  њeнe пoлитикe, Дрaгaнa Трифкoвић, дoсaдaшњи члaн прeдсeдништвa, искључeнa je из Дeмoкрaтскe стрaнкe Србиje.

(Сајт ДСС-а)

Пише: Драгана Трифковић

Политичка идеологија би требало да буде основ политичког деловања. Према једној од дефиниција из „Увода у политичку теорију“ (Д. Симеуновић): „Идеологија је систематизован скуп политичких идеја, принципа и друштвених идеала, који репрезентује поглед на свет неке друштвене групације, изражавајући њене интересе и потребе…“. Сходно томе, политичке активисте једне странке би требало да спаја иста идеологија. Данас смо сведоци тога да је политика све мање борба за уверења, и да је она прерасла у борбу за привилегије.Мотивација појединаца за учлањење у неку политичку партију у многобројним случајевима нису општи односно виши интереси са идеолошком основом, већ насупрот лични интереси. Посебно актуелности на политичкој сцени Србије инспиришу појединце да доживљавају политичке организације као ефикасне бирое за запошљавање и најлакшим начином за остваривање сопствених потреба. Показало се да за успех у политици нису потребне квалификације као што су образовање, умеће, одговорност и др. већ бескрупулозност, површност и користољубивост.