Није данас лако бити у Србији и стоички издржати све успехе ове власти. Није лако било издржати ни све оне тада „незапамћене“, а већ данас заборављене успехе претходне власти. Успех претходне власти наставио се ништа мањим (ако не и већим) успехом садашње власти.
Из тога се може закључити само једно – да ништа у несрећној Србији не успева боље од успеха оних који су тренутно на власти.
Они који тај успех стрпљиво граде чине све што је у њиховој политичкој моћи да би нама, обичним смртницима, олакшали живот у сопственој земљи, на сопственом послу, у сопственој породици… Нико нас и не пита да ли смо ми то од њих тражили, очекивали или прижељкивали. Упркос свим мерама које је предузимала и она претходна и ова садашња власт, огроман број становника из ове земље одлази – „више и јаче него икада у историји Србије“. И то, да се више никада у њу не врате. С друге стране, власт не чини ништа да их у томе спречи јер, боже мој, „свако иде где мисли да му је боље“, а они не желе да „улазе у личне одлуке, каријере и живот било ког појединца“.
Одлазак наших лекара специјалиста превршио је сваку меру. Одлазак медицинских сестара, такође. А, у последње време, смо сви хтели – не хтели, сведоци одласка чак и обичних младих људи (без неке посебне школе и ретке или тражене професије), жељних само нормалног скромног обичног живота. Свесни смо и одласка добрих мајстора свих могућих заната. Одласка чак и најобичнијих неквалификованих, али вредних радника. Невоља је у томе што су ти које испраћамо људи у најбољим годинама, репродуктивно активни, те одлазак сваког од њих појединачно подразумева и одлазак још минимум четири члана њихових породица.
Косово. Има ли иједна друга реч у српском језику, без обзира да ли је написана, изговорена или само у мисли призвана, која изазива сложеније и узвишеније емоције од ње?
Косово. Има ли иједна друга реч у српском језику, која боље осликава судбину читавог српског народа, боље од ње?
Косово. Од момента када се Косово појавило у историји Србије, оно више никада није из ње изашло, и постало је део ње.
Косово. Од када се Косово десило, оно се није никада завршило.
Косово. Оно је постало и настало, само зато да Срба никада не би нестало.
Косово. Није српски народ изабрао Косово, већ обратно: Косово је изабрало српски народ .
Коментаришући изјаву портпаролке високе представнице ЕУ Маје Коцијанчич да ЕУ подржава формирање ЗСО по косовским законима, Александар Вучић је рекао: „То значи да ће морати да нам покажу где то пише.“
„Изненађен сам таквом изјавом јер сам им 100 пута рекао у Бриселу да ће ЗСО бити формирана у складу са Бриселским споразумом, принципима и имплементационим планом и само у складу са тим. Ми нисмо у Бриселу јер смо сагласни са постојањем косовске државе, косовске независности, већ управо супротно. Ми смо ту да бисмо преговарали о свему ономе око чега се не слажемо“, додао је председник.
„Готово 1.800 дана шест главних тачака Бриселског споразума нису ни дирнуте, а то не може да буде само кривица Албанаца, то је потписала и Европска унија„, истакао је председник.
„Господин Арифи је овде рекао да је њихов уставни суд оценио да су 22 од 23 принципа Бриселског споразума супротна њиховом уставу, што значи да неће имплементирати ЗСО никада. Они ће изаћи и рећи да ће то урадити. Ово гледам већ дуго времена и сваки пут је исто„, подвукао је Вучић.
Нема сигурнијег начина да будете успешан руководилац, и да допринесете развоју и напретку своје организације (без обзира да ли је приватна или државна), и на крају крајева и успеху и развоју своје сопствене државе, од тога да у њу увек доводите и запошљавате, оне који морају обавезно да испуњавају пре свега један основни критеријум: а то је да морају да буду бољи од вас, као руководиоца!
Да, драги моји, доводите у вашу организацију увек боље од себе, и нема глава да вас боли! Уз неопходно неговање јавног изношења мишљења и културе дијалога, уз непрестану размену идеја и стварања атомсефере витешки здравог и спортског такмичарског дух, створиће се, „сама од себе“, организација која ће моћи да одговори адекватно на сваки изазов. Наравно, подразумева се, да је и сам руководилац такве будућеуспешне организације, морао бити изабран по тим истим критеријумима, односно, да је образован, стручан, интелигентан и да је своју способност већ доказао на предходним нижим позицијама, на којима је стекао неопходно искуство. И сам сам се у животу водио таквим јасним и простим критеријумом, и недвосмислено се уверио, да је то заиста једини прави рецепт за сигуран успех, било приватне организације, било државне институције: примати интелигентније, образованије, стручније и способније од себе (као руководиоца), или макар боље у већини од оних набројаних критеријума.
Млади у Србији чине само око 20% популације нашег друштва, али у исто време, они чине 100% будућности Србије
из кафане, непознати аутор
Кампања за председничке изборе у Србији се ближи крају. Као што већ сви знате, у трци за председничко место, учествује укупно 11 кандидата.
Морам нескромно признати, да сам на рачун „председничке“ кандидатуре нашег актуелног премијера, зарадио силне „кафанске и другарске“ опкладе, и то већином од „напредњака“. О чему се уствари ради?
Наиме, све време сам самоуверено тврдио, и то још почетком прошле јесени да ће се наш премијер сигурно кандидовати за председничко место. И то сам тврдио баш у оно време, када је он то небројано пута јавно демантовао, често и веома „љутито и бесно“, што је додуше више његов уобичајени манир у понашању, него емоције изазване агресивним новинарским инсистирањем и постављањем тог увек „новог“, а у ствариувек „старог“ питања: да ли ће се он, као актуелни прмијер Србије, кандидовати за место нашег председника?
Премијер Србије, Александар Вучић, у својим јавним иступима, често критикује народ Србије. Напомиње, како народ мора да мења свој „лош“ и по земљу „погубан“ менталитет, како није довољно предузимљив, како није довољно вредан и марљив, како нема развијене радне навике и радну етику, како је безидејан, и како му недостаје „протестантска радна етика“ која подразумева марљивост, штедљивост и предузмљивост! (Не зна премијер, да „православна радна етика“, којом се управља одувек, и дана данас, сваки виђенији домаћин на селу у Србији, подразумева пре свега скромност, марљивост, штедљивост, самодовољност, предузимљивост, и да је тај модел много ближи нашој култури и да проверено и сигурно даје боље резултате у развоју друштва и државе Србије, од било ког туђег и наметнутог. Како ли се, драги мој премијеру, Кинези, Индијци, Јапанци, Руси и Кореанци развијају без примене „протестантске радне етике“?!
Да ли је баш тако? Да ли је народ у Србији лењ, инертан и непредузимљив? Пробаћу да у свом непосредном животном окружењу пронађем одговор на ову тврдњу премијера. Само једна напомена: пошто и премијер Александар Вучић, припада том истом народу Србије, то подразумева да ћу се у својој анализи позабавити и његовом марљивошћу и предузимљивошћу.
Достојевски је давно рекао, парафразирам: „Русима ће бити боље тек онда, када буду о себи мислили оно што Немци мисле о себи самима, а не оно што Немци мисле о Русима“. Само да разјасним: Немци су и тада, као и за време Хитлера, као и дан данас, увек мислили о себи све најбоље! Поменуо сам ову мисао великог Достојевског, само зато што знам да су и људи у Србији веома често самокритични преко сваке мере, скоро по сваком питању, и то најчешће много више него било који други народ или нација. И сам често чиним исту грешку. Али овај пут, пробаћу да превазиђем ту своју ману, и будем што објективнији. При доношењу било којих коначних оцена и закључака, држаћу се строго научне методологије, а то значи, само чињеница и доказа.
Драга Србијо, желим да са тобом, нашом вечном отаџбином, и онима који су у теби, данас све и свја (само данас, и никад више!), поделим новооткривену мисао водиљу, која је изненада, као каква муња, изронила из непознатих дубина мојих мисли и духа, и напречац ме и потпуно обузела и освојила. Не желим да је ико схвата као претњу икоме, јер она то није. Сматрам да је она плод не само мог духа, већ и духа свих оних имених и безимених људи, са којима однедавно (иако се чини, као да је одувек), чиним једно мало духовно и интелектуално братство, које силно жели, да да свој допринос, да наша отаџбина Србија, у будућим временима, буде бар мало боља.
Сигуран сам да се тешке и сложене околности у којима се данас налази држава Србиј, преламају и кроз мене, као и кроз многе друге слободномислеће и независне појединце ове земље. Признајем да исто преживљавају и поједини чланови политичких странака, који неретко због тако узнемирене савести јавно и демонстративно напуштају своје странке!
Тешке суморне стварности Србије једино нема код оних „креатура“ који свој „политичко-страначки“ посао обављају потпуно механички, без икакве нежељене употребе мозга, као какви роботи, који су у јавности много познатији као ботови! Знам да овим ставом директно опонирам самом премијеру ове земље, који је пре неколико дана јавно изјавио да више цени своје глупе страначке „ботове“ и њихов допринос држави Србији (хтео је рећи СНС-у), него неке „као паметне, мислеће и независне интелектуалце“, који му својом критиком само „сметају“ да издиже Србију!
Данас није лако бити отворени критичар друштвених дешавања у Србији, а не прећи границу доброг укуса, задату и од самог премијера лично. Примарни разлог тога је што је владајућа политичка елита, на челу са премијером, сама и својом вољом у потпуности срозала све важеће норме доброг укуса у комуникацији и опхођењу са људима и јавношћу.
Данас над Србијом лебди страх. То није страх од уздизања, то је страх од падања! У Србији је све мање наде. У Србији је најгласније ћутање и тишина. У Србији је све мање насмејаних. У Србији има гладних!
Повремено у Србији неко и умре од глади. Глад није болест човека, глад је болест државе. Понеко због беде и безнађа дигне руку на себе! И беда је болест државе. Тако бедни, јадни, понижени и увређени скрате своје муке, али скрате и муке друштва око себе, скрате муке своје Србије. Нико од њих није отишао у добровољну смрт са мржњом према Србији. Нико! У Србији има и све мање људи. У Србији има све мање људи који раде.
У Србији свака улица има кладионицу. Када се изгуби свака нада, остаје коцкање, у коме је последњи улог сопствени живот. До те своје последње уплате коцкари пуне буџет Србије! Зато су Србији важне кладионице. Зато не треба журити са подизањем животног стандарда, јер буџет Србије је данас важнији од саме Србије. Држава Србија воли да је што мање деце јер она само празне буџет. Те њихово лечење, вакцинације, те вртићи, те школовање, те студирање, и на крају се само спакују и оду у бели свет. Чисто бацање пара! Коцкари за разлику од деце само пуне буџет. Живели коцкари, живело безнађе! Доле деца! Зато и треба сва дечја опрема да буде опорезована. То је једино што та дечурлија уопште дају Србији.
.jpg)
.jpg)