Нису они издајници, они су несрећници, каже сељак из околине Рашке.
Нису они издали нас, они су издали себе, каже други сељак из Ужица.
Хоће ови нови на власти да управљају државом Србијом, и то сами,
а јавно нам признају да немају квалитетне, стручне и поштене људе и кадрове,
да управљају макар Епсом, Телекомом и Дунавом, каже трећи сељак из околине Пожеге.
Ја имам само толико да кажем о срспком сељаку. И то је много.
Издали би они Косово и Метохију, али неће КиМ, да изда њих! Издали би они Србију, ако већ нису, али неће Србија да изда њих! Издали би они све нас, нас раднике јавних предузећа, раднике приватних домаћих и страних компанија, пензионере, нас Србе, и све националне мањине, грађане, малограђане и сељаке. Издали би они нас, али нећемо ми њих. Напустили би они и Србију и Косово, и оставили нас кад нам је најгоре, али нећемо ми њих! Оставили би они и Србију, и Косово, и све нас, али неће Србија, неће Косово, и нећемо ми њих да оставимо! Никада! И зато им глас дрхти, и очи сузе и руке се тресу. То кажем ја.
Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
Највећа претња међународној стабилности је борба за слободу и људска права. Звучи парадоксално, међутим са овом констатацијом ће се сложити многи народи, којима је „демократија“ стигла у виду бомби и који су ослобођени окупацијом. Иза пароле борбе за демократију, крију се економски и политички интереси, одређених великих сила. То је прави разлог агресије, коју западне силе спроводе над одабраним земљама. Србија је на несрећу већ годинама међу одабранима.
ЗАПАД
Појам „западна демократија“ некада је означавао најразвијенији вид демократског уређења друштва. Политиком двоструких стандарда, интервенционистички Запад је релативизовао све вредности за које се залаже (искључиво на речима). Борба за „људска права“ одређена је потребом освајања ресурса и наметањем неолибералног капитализма у коме сва права уживају одређене интересне групе. У макијавелистичкој борби западних сила за ресурсе и тржишта, нације и државе су колатерална штета.
Концепт неолибералног капитализма и потрошачко друштво, уз неконтролисано задуживање фиктивним новцем, довели су економију САД и ЕУ до ивице понора. Највећи терет економске кризе подносе најугроженије категорије друштва, док креатори кризе покушавају да пронађу нова тржишта (могло би се рећи ратишта). САД и ЕУ су уложиле огроман новац пореских обвезника, како би спасиле приватне банке. То је довело до апсурдне ситуације где су поједине земље ЕУ у опасности да банкротирају спашавањем пропалих банака. Док све више земаља ЕУ упада у дужничке кризе, решење светске економске кризе се не назире (1). Колико су опасне замисли САД и ЕУ, говори и чињеница да рецесију и огромну незапосленост „решавају“ штампањем додатног новца и малверзацијама (2). Треба имати на уму да је штампање долара (без покрића), у надлежности приватне фирме (Федерални резервни систем), која остварује приходе по том основу. Оваква позиција ФРС а омогућава утицај на светску економију и пружа могућност манипулације финансијским кризама.
Многи злурадо примећују да издаја у Србији више није могућа, поготово од времена када највиша политичка и интелектуална елита државе као свој једини начин опстанка и сврхе постојања види борбу за што бољи приступ богатим „страним фондовима“ и „доноторским организацијама“, који им у регуларном процесу „апликације“ омогућавају лагодно битисање, и што посебно истичу наши истакнути интелектуалци-власници разних невладиних организација, какво финансирање даје им потпуну слободну делања и мишљења у односу на њихову сопствену државу, владу и народ, или кратко речено Србију! И кажу да је то баш суштински и јако важно за њихов неометан рад и утицај на јавно мњење Србије, и промену наших лоших и примитивних навика, у које спада и љубав према домовини.
Али, ја вас питам, а како стојимо у односу на слободу делања и мишљења у односу на стране државе и њихове владе, које одобравају финансијска средства, која потом пуне рачуне опет њихових донаторских организација и фондова, из којих се наша несретна политичко-интелектуална елита „легално подмићује“? То никога од наших квазивођа, политичких шарлатана и идејних голубова превртача и не сме да занима, јер и они то раде.
Замислите кад после сваких избора наши „велики политичари и вође“ полетно потрче да разговарају са амбасадорима земаља „донатора њихове политике“, да виде каква би влада могла да се формира! То је стање кулминирало данашњом готово комичном ситуацијом, када једна странка добије натполовичну већину, довољну за самостално формирање владе, а она, игноришући ту чињеницу, крене у преговоре и разговоре о формирању владе са скоро свим осталим политичким странкама! Зашто? Па зато што су различити страни спонзори уложили свој новац на ову својеврсну кладионицу трке паса, па сада сви они желе, зарад што лакшег остварења својих државних циљева и интереса (понекад и интереса њихових богатих приватника), да и њихови пулени на које су се кладили (финансирали их) буду у влади и добију неко посебно важно, за њихове интересе везано министарско место! Замислите како би реаговала Велика Британија, САД, Немачка, или, на пример, Аустрија да се открије да њихова политичка партија прима финансијска средства из буџета Србије, а заузврат та партија заступа потпуно просрпске позиције у својој политици!
Нама без Европе, то јест Европске уније нема живота. Привредна сарадња Србије са земљама ЕУ је и у пракси доказана као незаменљива и неизбежна. Преко 50% трговинске размене Србије се обавља са земљама ЕУ. Скоро 20% трговинске размене Србије се обави са ЦЕФТА земљама, а које су све такође на путу учлањења у ЕУ. Све остале земље света заједно учествују у укупној трговинској размени Србије тек са 30%, а међу којима су појединачно и наша два стуба спољне политике – Русија и Кина. Појединачно, Италија има већу трговинску размену са Србијом него Русија. Србија своју укупну трговинску размену са земљама ЕУ, то јест свој увоз из ЕУ, покрива својим извозом у земље ЕУ око 60%. Више извозимо у неке земље ЕУ, као што су Немачка или Италија, него у Кину, Русију и САД заједно.
Колико пута сте ово чули? Колико пута су ове аргументе, логореични еурофиличари, набили на нос сваком слободномислећем човеку у Србији? Еурофиличари су већ одавно изгубљене душе, до чијег излечења више не може доћи, чак ни када пресађивање мозга буде технички могуће извести. Они су својеврсни језуити и фрањевци слободног тржишта, они су екстремистичка верска фракција попут Опуса деи, која понавља своје мантре, не укључујући мозак ни за секунд. Подразумева се да ни ви, будући еурофиличари, немате потребе за укључивањем мозга ни за секунд. И да нико никада више у Србији неће ни имати потребе за мозгом. Шта ће вам мозак, ако већ имате хипермаркет у коме се снабдевате? Шта ће вам мозак, ако имате средства јавног информисања, штампаних и електронских, који су у власништву истих људи који плаћају еурофиличаре, да се презнајају у европској екстази!? Еурофилија, као и маларија, експлозивно избија, захватајући читаве популације становништва, које и поред повремених и привидних побољшања, полако, и све јаче ломи оболелог, док га на крају сасвим не сломи. Само смрт је извесна, и уз њу Европска унија! Остало је све под знаком питања! Укључујући и сам знак питања!
Арапско пролеће је проузроковало серију потреса на Блиском истоку и северу Африке, којима су ове области дугорочно дестабилизоване. Након смене режима у Тунису и Египту, поделе Судана, гушења протеста у Јемену и Бахреину, у Либији je извршена војна интервенција. Исти сценарио задесио би и Сирију, да Америка није наишла на отпор. Русија и Кина су ставиле вето на резолуцију СБ УН о Сирији, коју су западне земље предложиле, у циљу рушења власти Башара Ал Асада. С обзиром да је Запад одавно одбацио право и увео владавину силе, то их није спречило у намери да смене легално изабран сиријски режим и инсталирају марионетску власт која би испуњавала све њихове захтеве. Захваљујући непоколебљивом ставу, политичкој и дипломатској борби Русије, чији захтев је решавање сукоба мирним путем уз поштовање суверенитета Сирије, Америка је морала да одустане од својих планова.
Недавно је у Вашингтон посту, Мајкл Абрамовић (Michael Abramowitz) председник центра за спречавање геноцида при Музеју холокауста у Вашингтону подсетио на америчку доктрину: „Државе морају да заштите властито становништво од геноцида, ратних злочина, злочина против човечности и етничког чишћења, и морају да предузму акцију како би помогле другим државама чије владе не могу или неће да заштите властито становништво. Свет посебно има одговорност да интервенише онда кад државе саме спроводе насиље масовних размера над сопственим становништвом, какав је случај несумњиво у Сирији где је по међународним проценама убијено више од сто хиљада људи, више од пет милиона измештено из својих домова, а више од два милиона се нашло у избеглиштву пред ратним злочинима међу којима је и употреба хемијског оружја као најдрастичнији појединачни злочин у насиљу које траје већ две године“(1).
Догађају на Блиском истоку и северу Африке, нису нимало случајни, нити се ради о случају који Абрамовић пропагира. Напротив, они су инспирисани и контролисани од стране САД и чине део стратегијског плана Велики Блиски исток, који је смишљен ради остваривања америчке империјалистичке политике (2). Као што је познато из историје прошлих сукоба, западне силе не бирају средства за остваривање својих циљева. Жртве рата и уништена будућност неке земље, представља само узгредну штету (Србија, Ирак, Либија итд.). Подаци које је Мајкл Абрамовић навео о броју жртава су тачни, али је све остало више него проблематично (3).
Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
Тиранија је навика која прелази у потребу Фјодор Достојевски
Борба за политичке и економске интересе западних земаља, данас се назива борбом за „демократију, људска права и слободу“. Агресија на друге суверене државе, назива се „хуманитарном интервенцијом“ и она је утемељена традиционалном тежњом Запада за „демократијом“, која сеже још из доба колонијализма. У данашње неоколонијалистичко време, политички је некоректно употребљавати прецизне изразе, јер је политички „оправдано“ штитити интересе империјалиста. У том циљу установљени су двоструки стандарди, који чине суштину стратегије спољне политике западних земаља. Један од главних ослонаца такве политике су тзв. невладине организације (НВО), које финансирају њихове владе. Сам назив је у потпуном складу са заменом теза и доктрином „политичке коректности“. Уз њих велику улогу имају и „независни“ тј „слободни“ медији, осмишљени да помогну у насилном увођењу „демократије“ (1).
Невероватно је шта све може у Србији неко да изјави само ако умисли да је главни и да зато, без икакве личне и политичке одговорности, или бар гриже савести, може све нас да, до миле воље, некажњено плаши и траумира!
У вези са изнетим имам следећа питања и констатације:
Ко је уоште помињао у Србији потребу за прекидањем односа са Руском Федерацијом, када и зашто? Којим ће и чијим то притисцима бити изложена Србија?
Претпостављам да такве притиске неће вршити Кина (видим да се слаже са позицијом Русије), а чини ми се ни остале земље БРИКС-а, а то значи ни Индија, ни Бразил, ни Јужна Африка. Претпостављам ни да то неће бити ни многобројне несврстане земље, са којима ми већ традиционално имамо добре односе. Верујем да то од европских земаља нису ни Норвешка, ни Швајцарска, ни Турска ни Исланд, то јест ниједна од земаља које и даље (по мишљењу наших јадних политичара) пркосе новооткривеним европским законима природе, и упркос свему, опстају у животу, и те земље и њени становници, иако уопште нису чланице ЕУ!
Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
Док је економија Европске уније у све озбиљнијој рецесији, Србија све више задужена и деградирана, власт у Србији и даље промовише сигуран пут ка ЕУ као решење за економске и све друге проблеме. Упркос упорном представљању лажне слике, подршка грађана Србије европским интеграцијама је оправдано на најнижем нивоу у последњој деценији, како због односа ЕУ према Србији, тако и због растућих проблема и кризе са којом је суочена Унија. Циљ људи у врху српске власти је заправо остваривање личне користи, и то је полазна тачка за све кораке у њиховом политичком деловању. У том смислу су национални и државни интереси у другом плану. Док се води политика одрицања од националних интереса, на европске фондове се посматра као на нов извор прилива новца за трошење.
Онај који себе данас незванично и неоправдано назива господаром света морао би да зна да нити је заиста најјачи, нити да му тренутна позиција даје за право да угњетава друге народе, државе и вере. Сведоци смо да је једном народу са Балкана територија распарчана од стране тих великих сила, а да се тај народ и даље сматра џелатом а не жртвом, кривцем а не оштећеним.
Владимир Владимирович Путин
На позив председника РФ Владимира Путина, председник Србије Томислав Николић одлази у посету Москви 21. маја, а како је саопштено из Председништва са њим ће путовати и први потпредседник Владе Александар Вучић. Очекује се да ће тада бити потписан споразум о стратешком партнерству Србије и РФ (1).
Иако су доласком Владимира Путина на власт створени услови за добру сарадњу две државе, она није ни близу остварила своје могућности. Разлоге треба тражити у смеру српске политике након 5. октобра 2000. године, као и посвећености Русије решавању унутрашњих проблема у првим годинама Путинове владавине. Време које је Русија искористила да се врати на место велике силе, Србија је прокоцкала на сопствене поразе. У периоду када се појавила потреба за бољом међусобном сарадњом на обострани интерес, Србија је већ имала инсталирану проевропску већину.
Противтежа безалтернативном путу у ЕУ могла је да се створи сарадњом са земљама у успону (БРИКС), посебно Русијом као најближим савезником. Такво опредељење би Србији обезбедило јаку политичку подршку у очувању територијалне целовитости (посебно се односи на Космет) и решавању других међународних проблема (Хашки трибунал), као и економску стабилност кроз инвестиције и извоз на руско тржиште на основу Споразума о слободној трговини са РФ.
Пише: Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
„Ко далеко оде са ђаволом у шетњу, тешко се враћа на прави пут“. Николај Велимировић
Пресудан утицај на српску политику данас имају страни амбасадори, чија реч је неприкосновена. Дипломатија је у претходним годинама суштински променила установљена правила и дипломатске кодексе, барем у Србији. Супротно Међународном односно Дипломатском праву и Бечкој конвенцији, страни амбасадори су почели да се баве унутрашњом политиком земље у којој су гости. Забрињавајућа чињеница је да се Србија потпуно препустила немилости угошћених странаца, који се овде понашају онако како се ни у својој кући не би понашали. Отворене претње, уцене и недобронамерне критике, постале су свакодневница као шаблон понашања оних који ногом отварају врата када крену у госте. Тако смо имали прилике да у медијима чујемо многобројне изјаве страних дипломата, које недвосмислено задиру у унутрашња питања Србије, и јасно рефлектују њихов однос према Србији.
Да се подсетимо неких изјава дипломата:
Андреас Цобел, бивши амбасадор Немачке, април 2007. „Проблем Косова треба решити што пре, јер би се могао отворити проблем у Војводини и Санџаку.“ Алфред Гузенбауер, аустријски канцелар, април 2007. „Ми подржавамо ДС, Бориса Тадића и његове људе у Србији.“ Камерон Мантер, бивши амбасадор САД, мај 2008. „СПС у коалицији са ДС-ом може да допринесе европској будућности Србије.“ Чарлс Крофорд, бивши амбасадор Велике Британије, јул 2010. „Не можете да кажете да желите северно Косово, а да задржите Прешевску долину.“ Жан-Франсоа Терал, бивши амбасадор Француске, јул 2010. „СПС и ДС су рекли да ће да сарађују. Дајемо им кредит и чекамо резултате.“ Мери Ворлик, амбасадор САД, септембар 2011. „Власти у Србији треба да учине све што је у њиховој моћи да и ове године омогуће одржавање успешне и безбедне Параде поноса.“ Волфрам Мас, амбасадор Немачке, децембар 2011. „Постоји држава Србија и држава Косово, и проблем је решен.“
Српски језик 
English 
Русский 
العربية 
Español 
Português 
Deutsch 
Français 
Italiano 
简体中文 
