Интегрална верзија текста објављеног у руском Федералном информационо-политичком часопису Персона Страны
У Београду је 15. марта одржан највећи протест у историји Србије. Толико народа до сада није било ни на једном протесту, укључујући и 5. октобар 2000. године када је реализована прва успешна обојена револуција по методологији Џина Шарпа. Према званичним информацијама Министарства унутрашњих послова Србије, на чијем челу се налази Вучићев коалициони партнер Ивица Дачић, на протесту у Београду је било око 107 хиљада људи. МУП Србије је оценио да су протести прошли мирно и да није било већих инцидената или нарушавања јавног реда и мира. Са друге стране Архив јавних скупова проценио је да је тог дана на улицама Београда било између 275 и 325 хиљада људи.
И заиста као неко ко је присуствовао том скупу, а и свим већим демонстрацијама последњих деценија у Београду, верујем да је процена Архива јавних скупова реална. Свакако тачан број демонстраната није лако проценити јер су узане улице Београда биле тесне за све оне који су изашли на протесте и практично је шири центар града био препун људи.
Фото: Протести 15. марта (лична архива)
Кренула сам из правца Аутокоманде ка Славији и већ од Трга Славија се толико људи кретало ка Скупштини да смо били сабијени у узаној Ресавској улици, бившој Генерал Ждановој. Читавих сат времена смо покушавали да се пробијемо неких 500 метара до Булевара Краља Александра, улице која води до платоа испред Скупштине Србије. Међутим маса људи је кренула у супротном правцу, јер тамо више није било места и били смо принуђени да се вратимо у правцу Трга Славија. Улицама Београда су се кретали студенти, ветерани ратова из деведесетих година који су ратовали против НАТО, припадници 63. падобранске бригаде, мотоциклисти, професори, адвокати, чак и породични људи са малом децом за коју сам се забринула када је маса људи постала толика да смо били притиснути са свих страна. Све у свему атмосфера је била динамична, напета али истовремено и пуна међусобног разумевања. Последњих месеци у Србији, нарочито у главном граду Београду, ситуација постаје све напетија. Многобројне структуре становништва исказују своје незадовољство актуелним владајућим режимом на различите начине. Предводници протеста су студенти који од новембра прошле године бојкотују наставу, а брзо су им се придружили и професори. Преко 60 факултета у Србији пет државних универзитета је обуставило наставу, као и неколико високих струковних школа и два приватна факултета. Са њима су се солидарисале средње и основне школе, а затим и адвокати, медицински радници и лекари, пољопривредници, једном речју цела Србија је ступила у штрајк. Главни покретач протеста је незадовољство грађана нефункционисањем државних институција, високим степеном корупције и криминалитета.
Готово никоме у српској историји није успело да толико обједини народ против себе, истовремено промовишући политику „српског јединства“. Многобројни представници актуелног режима, а нарочито председник Александар Вучић и министар без портфеља Вулин, упорно понављају да српски народ треба да се уједини. То нико не би могао да оспори. Међутим проблем је у томе да актуелни режим у Србији спроводи политику која крајње штети државним и националним интересима Србије, што доводи до стварања масовног отпора према режиму. Са друге стране таква политика је довела до историјског разједињавања српског народа како унутар Србије, тако и у оквиру ширег простора на којем живе Срби у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Северној Македонији. Александар Вучић је успео да оствари сарадњу са делом политичких елита у овим државама, које се изјашњавању као про-српске, али заправо подржавају све анти-српске потезе актуелног режима као што су потписивање анти-уставних договора са Приштином о Косову и Метохији, којима је Србија добровољно угасила све државне институције у јужној српској покрајини, односно интегрисала их у систем такозваног независног Косова. За већину Срба однос власти према косовском питању је главни показатељ исправности те власти. „Косово и Метохија су саставни део живота сваког православног Србина, као што је и сваки Србин нераскидиво повезан са Косовом и Метохијом. То није само територија. То је питање нашег духовног бића“, говорио је покојни патријарх српски Павле.
Фото: Драгана Трифковић на протестима (лична архива)
Из тог разлога већина Срба не може да разуме како то да политички представници Срба из региона као што су Милорад Додик, Андрија Мандић или Иван Стоилковић, ни једног тренутка нису осудили анти-уставно деловање Александра Вучића који је реализовао договоре са Западом (Бриселски споразум, Вашингтонски договор, Француско-немачки план). Потписивањем ових договора, и њиховом реализацијом у пракси, Србија се одрекла свих принадлежности у јужној српској покрајини. Већина Срба, како у Србији тако и у региону, назива ове потезе издајом српских националних интереса. А око такве политике не можете да ујединити Србе, можете да их ујединити једино против такве политике, што се сада и десило. Дакле политика владајућег режима у Србији има импликације на читав регион, те су из тог разлога на анти-владине протесте у Београд стигли и наши сународници из Републике Српске и Црне Горе.
Оно што је важно истаћи, то је да су многобројни про-режимски медији као и поједини аналитичари из иностранства, упозоравали на то да се у Србији спрема обојена револуција. То је мантра коју владајући режим користи сваком приликом када се организују протести, којом покушава да „уплаши“ грађане идејом да ће бити још горе ако дође неко други на власт. По истом принципу таквом поруком владајући режим шаље и сигнале иностранству, с том разликом што западним партнерима тврди да протесте организују „руске службе“, а источним да је реч о класичном западном сценарију. Показало се да је најава обојене револуције и државног удара 15. марта још једна лажна узбуна у низу.
Једини инцидент који се десио на мирним протестима, био је када је активирано звучно оружје на масу демонстраната, што је моментално изазвало страх, панику, и немир. Многи људи су оборени на плочник и прегажени, претрпевши повреде. Тиме су се протести завршили раније него што је било планирано. Алекандар Вучић је данима пред протест говорио о томе да „зна да демонстранти спремају насиље на улицама“, иако су сви до садашњи протести били мирни и достојанствени и поред многобројних провокација од стране про-режимских активиста. Онда се поставља питање ко је и због чега употребио звучно оружје на мирне демонстранте и то у тренутку када су мирно стајали и одавали почаст погинулима у Новом Саду?
Многи медији у Србији тврде да је ово оружје употребила српска полиција, иако у Србији примена таквог оружја законски није одобрена. Поједини званичници МУП Србије говорили су раније у медијима о томе да је Србија преко Израела набавила из САД уређај за емитовање звучних таласа Long Range Acoustic Device. Реч је о оружју које се користи за разбијање демонстрација, емитовањем интензивних звучних таласа у одређеном правцу. Особе које се налазе под дејством ових таласа могу да буду дезоријентисане, погођене главобољом или мучнином, а у најтежим случајевима може доћи до трајног оштећења слуха. Међутим МУП је демантовао да је употребио овакво оружје наводећи да његово употреба није дозвољена законом. У држави у којој се до те мере непоштују ни Устав ни закони, нико више не верује када се владајући режим позива на њих. Александар Вучић је чак затражио да се тужилаштво реагује и истражи ко шири „лажне информације“ о употреби звучног оружја током демонстрација. Међутим постоје многобројни снимци на којима је забележен моменат када је ово оружје употребљено, као и снимак из емисије на Информер телевизији где су се најближи Вучићеви сарадници радовали „звучном удару на демонстранте“. Вероватно ће и овај случај, као и много тога у Србији остати неразјашњен, посебно ако узмемо у обзир чињеницу да звучно оружје може бити лако преносиво, или чак коришћено уз помоћ дронова. По свој прилици није реч о Long Range Acoustic Device компаније Genasys, већ о новим технологијама које нису познате јавности и које поседују само три државе. Врло је могуће да је Велика Британија као највећи штићеник Вучићевог режима, дала сагласност да се ова технологија из Украјине достави Србији.
Фото: Протести 15. марта (лична архива)
У сваком случају за сада се још не разазнаје како ће бити решена највећа политичка криза у Србији за последњих 25 година. Студенти и грађани најављују нове протесне акције, опозиција која је потпуно изгубила политички ауторитет наставља да покушава да се наметне демонстрантима, а владајући режим је најавио дан након протеста да ће покушати да формира нову Владу до 18. априла, а уколико то не буде могуће да ће расписати нове изборе које ће се одржати почетком јуна ове године. Проблем је у томе да је политички систем Србије до те мере разрушен да мало ко верује у демократске процедуре и регуларност избора. Бирачки спискови нису ревидирани још од времена Милошевића, а и тада је постојала сумња да они нису веродостојни. У међувремену је извршена дигитализација старих бирачких спискова, али мртви у Србији и даље добијају позиве за гласање. После сваких избора у Србији подносе се бројне кривичне пријаве због сумњи у манипулације бирачким списковима, што је био случај и на претходним изборима, а сигурно ће бити и на наредним.
Протести у Србији мотивисани су искључиво унутрашњим питањима (корупција, незадовољство државном политиком, нефункционисање институција, висок степен криминалитета, игнорисање воље грађана Србије од стране представника власти итд.), међутим многи из иностранства су склони томе да их тумаче кроз призму спољне политике. Већина грађана Србије је проруски оријентисана (чак преко 80 посто) и наметње проевропске или прозападне агенде, једноставно није могуће. Из тог разлога проевропска опозиција није добродошла на протесте, али наравно да они са стране чекају свој моменат. Међутим треба имати у виду и чињеницу да је режим Александра Вучића учинио много веће уступке Западу, него што су на то биле спремне про-западне политичке елите. Бивши про-европски председник Борис Тадић, предао је мирно власт 2012. године јер није био спреман да потпише Бриселски споразум са Приштином и одбио је такав захтев Ангеле Меркел. Одмах по доласку на власт Вучићеве Српске напредне странке, овај договор а касније и још два следећа, потписани су без икавог двоумњења. Многи у Србији су убеђени у то да је Српска напредна странка дошла на власт управо захваљујући обећањима Западу да ће учинити уступке који се траже по питању Косова и Метохије.
Многи инострани аналитичари су склони томе да Вучића сврставају, заједно са Орбаном и Фицом, у ред политичара који бране свој суверенитет. Али да ли је могуће да је 2012. године у време владавине Барака Обаме, у Србији могла да победи суверенистичка власт? И ако је то тако, како је могуће да суверена власт не штити територијални интегритет државе или то ради само на речима? Нешто се ту не уклапа.
Уместо поређења демонстрација у Србији са онима у Мађарској, Словачкој или Грузији, потребно је запитати се како то да ни један демонстрант у Србији не носи заставу Евопске Уније, или како то да европски лидери не долазе у Београд да изаразе подршку протестима? Напротив Александар Вучић има чврсту подршку и из Брисела и из Вашингтона.
Демонстрације у Србији је легитимно поредити са онима у Грчкој где је народ масовно исказао своје незадовољство комплетним политичким естаблишментом и корупцијом као и нефункционисањем институција у држави. Свакако не треба искључивати то да ће западне обавештајне службе имате своје сценарије у свакој прилици и да ће покушати да ситуацију искористе за постизање својих циљева. У то нема сумње. Али да ли је Западу у интересу да предузима акције против тако послушног режима, какав је овај у Србији? Формално неувођење санкција Русији у ситуацији када се шаљу огромне количине оружја Украјини (према руским изворима Србија је послала Украјини оружје у вредности од неколико милијарди) и истовремено смањује сарадња са Русијом у трговини, спорту, култури, образовању, одбрани и свим правцима, није нешто што има превелики значај за Запад. Такође формално непризнавање Косова, у ситуацији када се у пракси реализује све оно што заокружује косовску независност, такође није много битно Западу. А због чега онда може да дође до неспоразума са властима у Србији? С обзиром на то да западно јединство више не постоји, може да дође до разилажења интереса између различитих сила унутар западних структура. Посебно између разилажења Европе и САД. Један од битних разлога за незадовољство Срба, је потписивање договора са енглеском компанијом Рио Тинто о копању литијума, за производњу немачких електричних возила. Овај пословни план представља конкуренцију САД. Добро обавештени извори тврде да Трамп има амбиције да обезбеди овај посао за америчку компанију и да је то већ затражио од српских власти. Али то за Србе не прави разлику. Свеједно је да ли ће за девастацију животне средине у Србији да буде одговорна енглеска, немачка или америчка компанија. За грађане Србије је то неприхватљиво у било ком случају.
Да ли постоји шанса да Србија овога пута избегне веће ломове и да ли је могуће да дође до задовољавања интереса незадовољних грађана, иако су политичке алтернативе исцрпљене, остаје да видимо. У сваком случају, јасно је да ће ова година за Србију бити веома бурна.
Извор: Центар за геостратешке студије/Персона Страны
22. март 2025.
