科学和社会

Отац Јован Пламенац: Фењер Божанске свјетлости

Пише: Протојереј Јован Пламенац

Будући да су многи изложили своја свједочења о митрополиту Амфилохију, већ од када му се душа раставила од тијела, намислих и ја, трудећи се да одолим сопственој гордости и да се не хвалим што сам га познавао, да не стављам себе уз њега, нешто прозборим о крајеугаоном камену црногорског духовног бића овог времена, свјестан да је моје свједочење о његовој личности само покушај да у филџан смјестим онога којем је и Васељена била тијесна, како је говорио.
Митрополиту Амфилохију дом је била Европа и прокрстарио је читавим земаљским шаром, а никада није отишао из Мораче. Изучио је највише школе, а остао је црногорски тежак. Био је саговорник, раме уз раме, и најученијим умовима свијета, на њиховим језицима, и својим сатежацима на њиховим локализмима. Учествовао је у рјешавању најсложенијих питања Цркве, и приземних спорова Црногораца. Моћни су га чекали док је на себе примао невоље немоћних.
Многе црногорске чуке освештане су његовим стопама. На стотине црквишта, након што је он својим штапом куцнуо у њихово расуто камење, васкрсло је. Његовом молитвом никли су нови манастири и многе нове цркве по Црној Гори, чак и двије којима би се и царска Византија на врхунцу своје славе поносила.
Дух Свети, који је у виду пламених језика у дан Педесетнице сашао на свете апостоле, додиром његове руке сашао је и на стотине свештенослужитеља. Његовим ножицама пострижен је големи букет монаха и монахиња.
Није био пастир само од Бога му повјереном стаду овога свијета, материјалног, него и своме стаду нематеријалног свијета. Крштене душе одвојене од тијела бруталношћу комунистичке идеологије, које због богоборства режима нијесу биле удостојене опијела, опојао је, свједочећи јединство бића Цркве овог и оног свијета.
На његов омофор, тај самар од Бога повјерен епископу, утоварено је огромно бреме сагрјешења, од монашких и свештеничких, па и епископских, до оних од најмањих људи (по људској градацији). Монаси и монахиње и многи други чију исповијест је примао сматрали су га својим духовником; неки су доживљавали исповијест пред њим као својеврсно достојанство. „Ко, ја духовник; никоме ја нијесам духовник“, говорио је. Живио је на Светој Гори, уз једног од највећих духовника новијег доба старца Пајсија, и осјетио је институцију духовништва изблиза. Није се упустио у њену вулгаризацију. Био је на послушању Богу у буци свијета.
Кроз његовог духовног оца архимандрита Јустина Ћелијског, ангелски глас га је призвао да се из пустиње врати у свијет, из монашког подвига и тиховања, из предворја Царства небеског, у вртлог брига материјалног свијета. Као што је Бог из пустиње призвао „највећег од жене рођеног“, Свога Претечу и Крститеља, да се врати у свијет и најави Израиљу Његов долазак, тако је и јеромонаха Амфилохија призвао да Његову ријеч посије на њиви српског народа, која је била увелико закоровила. И као што је свети Јован, неустрашиво исповиједајући Господа пред Иродом, пострадао главом на тањиру блуднице, Бог је митрополита Амфилохије даривао страдалништвом у жрвњу обезбожености народа којем је припадао. Из тог жрвња изашао је хљеб који је у духу нахранио народ који је Бог повјерио њему и његовом сатруднику и састрадалнику епископу Јоаникију, припремивши га да прими Духа Светога који је у ово доба глобалног страдања Цркве Христове продисао управо ту, кроз библијске сцене литија. Митрополит Амфилохије, као нови Мојсије, повео је народ Црне Горе у егзодус из ропства овдашњег новопаганског Фараона.
Силином свог духа, рвао се са алама овога свијета које су, ношене крилима идеологија, прво комунистичке, па потом њеног природног продужетка глобалистичке, из народне душе изгуривале Христа. „Цару царево, а Богу Божије. То значи Богу и срце, и душу, и биће, и тијело, а цару пару – порез који му припада. А када ти цар тражи душу и душу твога дјетета, када хоће да те лиши тебе као вјечнога бића, да те лиши Христа Бога – извини, ко си да си, не дам ти душу, не дам ти вјеру, не дам ти Христа Бога“, рекао је једном прилико у Бару.
Као бранич Цркве у олуји богоборја, имао је ријетку смјелост пред Богом. Он није иљао. Та смјелост исходила је из његовог апсолутног повјерења у Бога, које га је уздигло изнад статуса Божијега слуге, па и изнад статуса самог служитеља.
Био је стожер око којег се богољубиви црногорски народ сабрао као у пласт. Бљештавило његове грандиозне личности пржило је очи онима који су пред Божанском свјетлошћу утекли у таму невјерја у богоборства, одакле су се на њега, вриштећи, гађали каменицама. Иповиједао је Христа ријечју која је христоборцима била нагајка (татарски кратки бич), а христољупцима мелем.
Видовданом је, заиста, видио што други не виде. Косово и Метохија за њега није била територија, није било само земља натопљена крвљу која је процвјетала у божуре, манастири и цркве, и темељ српског сопства. Косово (са Метохијом) било му је Царство небеско у одабиру са понуђеним угођајима материјалног свијета: иметком, тјелесним уживањима и људском славом; било му је – завјет кнеза Лазара. Тим очима видио је и Ловћен и Румију.
  Корачао је земаљским животом великим корацима. Грабио је да за тај трен пређе што дужи пут. Није игнорисао ситнице, али њима се није замајавао. Било га је готово немогуће пратити. Понекад и тешко разумјети. Није расуђивао емотивно, често ни рационално.
Није га било тешко преварити. Као што се Шћепан Мали митрополиту Сави Петровићу заклео на Јеванђеље да је он руски цар Петар III, тако се и црногорски новопагански Фараон митрополиту Амфилохију на моштима светог Петра Цетињског, и са њима на руци светој Јована Крститеља и парчету Часног крста, на којем је Господ Исус Христос распет, заклео на вјерност Цркви. Ко је то умио, и хтио, могао му је ући под кожу и тако стећи његову наклоност, па и неправедну. Та наклоност, ипак, никада није прелазила у присност.
Бивало је у његовом животу: „Би што би“. Његове слабости су, по људској природи, биле дио његовог карактера. Али оне нијесу биле у основи његовог бића.
Понешен тварном свјетлошћу Запада, његовим путеним сјајем, накратко се удаљио од Бога, своју вјеру изложио сумљи. Тај траг остао је у његовој поезији, у збирци „У Јагњету је спас“. Али, посумњавши у своју сумњу, избавио се захода европске хришћанске цивилизације и душом и тијелом преселио у њено исходиште, у Јеладу. Ту је, кроз теологију светог Григорија Паламе, спознао суштину нетварне Божанске свјетлости и, као матици ријеке, препустио јој се свим својим бићем, све до кончине свог земаљаског живота. Дубоко сам увјерен, сада у њој обитава.
*Поводом четири године од упокојења митрополита Амфилохија, из зборника „Крстом нам речено“ који је приредио Слободан Чуровић Апис.
Насловна фотографија: svetigora.com
1. новембар 2024.
提交人的头像

关于Центар за геостратешке студије

中心的地缘战略研究是一个非政府和非营利协会成立于贝尔格莱德成立大会举行28.02.2014. 按照规定的技术。11. 和12。 法律协会联合会("官方公报Rs",没有。51/09). 无限期的时间,以实现的目标在科学研究领域的地缘战略关系和准备的战略文件、分析和研究。 该协会开发和支持的项目和活动旨在国家和国家利益的塞尔维亚,有的状态的一个法律实体和在登记册登记在按照法律的规定。 特派团的中心的地缘战略研究是:"我们正在建设的未来,因为塞尔维亚应得的:价值观,我们表示的建立,通过我们的历史、文化和传统。 我们认为,如果没有过去,没有未来。 由于这个原因,为了建立未来,我们必须知道我们的过去,珍惜我们的传统。 真正的价值是直接地,且未来不能建立在良好的方向,而不是基础。 在一个时间破坏性的地缘政治变革,至关重要的是作出明智的选择和做出正确的决定。 让我们去的所有规定和扭曲思想和人工的敦促。 我们坚定地认为,塞尔维亚具有足够质量和潜力来确定自己的未来,无论威胁和限制。 我们致力于塞尔维亚的地位和权利决定我们自己的未来,同时铭记的事实,即从历史上看已经有很多的挑战、威胁和危险,我们必须克服的。 " 愿景:本中心的地缘战略的研究,希望成为一个世界领先组织在该领域的地缘政治。 他也希望成为当地的品牌。 我们将努力感兴趣的公众在塞尔维亚在国际议题和收集所有那些有兴趣在保护国家利益和国家利益,加强主权、维持领土完整,保护传统价值观、加强机构和法治。 我们将采取行动的方向寻找志同道合的人,无论是在国内和全世界的公众。 我们将重点放在区域合作和网络的相关非政府组织、在区域一级和国际一级。 我们将启动项目在国际一级支持重新定位的塞尔维亚和维护领土完整。 在合作与媒体的房子,我们将实施的项目都集中在这些目标。 我们将组织的教育感兴趣的公众通过会议、圆桌会议和研讨会。 我们将试图找到一个模型,用于发展的组织,使资助活动的中心。 建立一个共同的未来: 如果你有兴趣与我们合作,或帮助的工作中心的地缘战略研究中,请通过电子邮件: center@geostrategy.rs

发表回复

您的电子邮箱地址不会被公开。 必填项已用 * 标注