Пише: свештеник Миладин Митровић
Вијест да је предсједник Украјине Владимир Зеленски 24. августа потписао закон „О заштити уставног поретка у сфери деловања вјерских организација“, означило је почетак нове фазе суровог и систематскога гоњења канонске православне Цркве и њених вјерника у Украјини. У својој суштини овај контраверзни закон усмјерен је искључиво на забрану деловања Руске православне цркве и верских организација у Украјини које су директно или индиректнио повезане са њом.
Закон експлицитно забрањује дјелатност Руске православне цркве или њених правних лица, чија званична документа садрже одредбе о инкорпорацији са Руском православном црквом, или ако су те организације признате као дио њене структуре у званичним документима Руске православне цркве. Поред тога, закон предвиђа забрану организације чији су представници укључени у руководећа тијела Руске православне цркве, чије поглаваре поставља Руска православна црква, чије активности зависе од Руске православне цркве због њеног црквеног утицаја или организационе потчињености. Приједлог закона такође омогућава забрану вјерских организација чији су званичници осуђени за злочине против националне безбједности Украјине, оправдавање руске агресије, подстицање вјерске мржње, тероризам, ратну пропаганду и друго.
Нема никакве сумње да је дискриминирајући закон по своме садржају усмјерен само на канонске вјернике и свештенство које говоре руским језиком и који су раније припадали јурисдикцији московске патријаршије. Поред ограничења и критеријума који се могу примјенити на заједнице Украјинске православне цркве московске патријаршије, закон директно наводи правило о забрани Руске православне цркве као институције. У образложењу се апсолутно неосновано и без иједног адекватног аргумента Руска православна црква оптужује да је „идеолошки наставак државе агресора“. Уз грубо нарушавање међународних норми о људским слободама и религиозним правима, овај срамни чин је само потврда режимске диктатуре кијевских власти и суровог обрачунавања са свима који идентитески припадају руском свијету. Кијевске валсти не могу да се помире са чињеницом да је Украјинска православна црква једина права канонска црква, коју признаје огромна већина украјинских вјерника и помјесних православних цркава у свијету. Стога је потпуно очигледно да је усвајање овог закона усмјерено на застрашивање вјерујућег народа и да ће његова практична примјена несумњиво довести до аката масовног насиља и прогона над милионима вјерника.
Непосредно прије усвајања новог закона, представници расколничке „украјинске православне цркве“ и званичници предсједничке администрације Украјине посјетили су Истанбул и разговарали са цариградским патријархом Вартоломејем. Том приликом фанарски духовник, који је 2018 године уз грубо и неприхватљиво кршење канонског поретка Православне Цркве посијао дубоки црквени раскол у Украјини, са одушевљењем је подржао доношење новог закона. Охрабрени вартоломејевим благословом В. Зеленски и његове присталице убрзаном прецедуром у украјинском парламенту су донијеле закон, са којим тобоже напокон стичу духовну независност своје државе. Међутим, да званична посјета патријарху Вартоломеју прије усвајања закона није била нимало случајна, свједочи и то што овај дискинминирајући закон даје могућност епархијама канонске Цркве у Украјини да се одвајањем од Московске патријаршије подчине или Цариградској патријаршији или да постану дио расколничке црквене структуре Украјине. Вартоломејев благослов на усвајање новог закона показује његов прагматичан и циничан мотив: он грубо нарушавајући каноне правослвне Цркве жели да под своју јурисдикцију стави цркве, манастире и вишемилионску паству канонске правослвне цркве у Украјини. Користећи средства политичке моћи, он се по козна који пут отворено залаже за империјалистичке интересе евро-атлантске алијансе. Стога је пројекат о забрани Руске Православне Цркве у Украјини био у потпуности осмишљен по натовским стандардима: креиран у Вашингтону, благословљен у Цариграду и усвојен у вазалном украјинском парламенту. Овај идентичан сценариј примјењује се званичним Цариградом и у другим канонским територијама московске патријаршије с циљем слабљења њених позиција среди властитог народа. Тако на примјер православне заједнице у балтичким земљама које власти у последње вријеме све више подвргавају забранама, принуђене су да пређу у јурисдикцију Цариградске цркве, јер им се неоставља никаква друга законска могућност да наставе своје постојање. О могућности да се следи пријмеру Украјине разговарало се и у владиним круговима у Чешкој. Расколници Молдавије и Грузије такође са надом гледају на Вартоломеја и његове натовске покровитеље.
Кијевске власти поручују да ће за убрзану процедуру практичне примјене овога срамнога закона бити овлашћен Врховни суд, који ће УПЦ лишити правног статуса, што подразумјева експропријацију црквене имовине и забрану вјерских активности у земљи. На овај начин новим законом милиони вјерника УПЦ су сврстани у категорију „не наших“ и „погрешних“, и тим самим постали су грађани другог реда. Опште позната пракса украјинских власти су насилне методе против УПЦ, које на сваки могући начин подстичу и помажу заузимање њених цркава од стране представника расколничких структура. Статистички податци свједоче да је у временском периоду од 2019 до маја 2024. године више од 1,5 хиљада цркава Украјинске православне цркве насилно преведено у неканоску расколничку структуру. Стога се и усвајање овога закона може сматрати завршним чином геноцидног истребљења канонске православне Цркве и њених вјерника који имају хиљадугодипњу историју свога постојања у Украјини. Подстакнут од стране западних ментора украјински режим на овај начин спроводи неоколонијалну доктрину, која је заснована на циљевима потпуног уништења руског становниптва и насилног ширења западне империјалистичке идеологије.
Аутор текста је свештеник Миладин Митровић, савјетник СНП – Избор је наш за религијска питањa и старјешина Храма Светог Василија Острошког у Бања Луци
资料来源： plebiscitrs.org/sajt/index.php?option=com_novosti&id=1163
