Пише: Ђорђе Вукадиновић, главни уредник НСПМ
Одговор забринутом пријатељу – Свако, понекад, себи или другима, може деловати као „идиот“. Али увек је штетно подржавати штеточинску власт
Дуго је то била тек мала и интерна расправа унутар медијски и политички маргинализованих патриотских интелектуалних кругова. Али, како актуелни режим све више запада у проблеме, питање постаје и реалполитичко, добијајући све већу актуелност, значај и тежину.
„Јао, нећете ваљда да рушите Вучића са XY?“ (Па онда иде неко омражено грађанистичко име.) „Ееее… томе се од тебе-вас нисам надао. Па, да ли се сећаш како су Коштуницу искористили?“ И, наравно, незаобилазно: “Нисам ја за Вучића и СНС, али…“
Не значи да су сви који та питања постављају аутоматски режимски „ботови“ (иако их, разуме се, итекако има). Неки су и искрено забринути. Неки су изманипулисани дугогодишњом режимском пропагандом, неки уморни, а неки остали заточеници, политичких сукоба, културних ратова и идеосинкразија из претходних деценија. Забринутост је легитимна, а прошла искуства нису сјајна. Не каже се случајно – кога су гује уједале, тај се и гуштера плаши. АЛИ ни у ком случају, никакави „гуштери“, гује и акрепи не оправдавају колаборацију са овим режимом, као ни макар индректно терање воде на СНС воденицу под заводљивом, али погубном (антиполитичком) паролом: „сви су исти“ и „боље да ништа да мењамо, да не би било још горе“.
Ако ништа друго, ДОС је барем (а то није мало) мирно сишао са власти 2004. И ДСС 2008. Као и Тадићев ДС 2012. И немојмо мислити да су због тога били срећни. И да нису сматрали да је то својеврсна неправда и да ће ови што долазе уместо њих „све развалити“, као и да није било неких тадашњих „лојалиста“ који су размишљали, па и предлагали да се неким „креативним“ акцијама пренос власти одложи или спречи. Али су то остали усамљени гласови, власт је мирно предата и дошли су други, да ли бољи, гори или исти – рећи ће историја, као и свако од нас за себе.
Додуше, и Александар Вучић непрестано понавља како ће предати власт ако изгуби изборе. Али све оно што смо могли видети на огледном примеру београдских избора 17. децембра 2023. (изборни инжењеринг, фантомске листе и фантомски бирачи) не оставља много простора за оптимизам у том погледу. И не можемо се не запитати шта би режим све урадио и на шта би све био спреман уколико би му запретио губитак власти на нивоу целе државе, а не само једне – макар и највеће – локалне самоуправе.
Уосталом, не морамо се само питати него то делимично управо и гледамо, нпр. кроз ово неозбиљно и неодговорно лансирање и ре-актуелизовање теме „Војводине у Србији“. Та спремност на паљење ватре, клање вола за кило меса и безобзирну инструментализацију свега зарад ситне и краткорочне политичке користи једна је од најгорих напредњачих црта, коју смо, ако се не варам, препознали и више-мање заједнички жигосали још на самом почетку ове СНС баладе. И та се ствар, сложићеш се, у међувремену, под Вучићевом командом, код њих само још погоршавала и ескалирала, а не поправљала.
Да ли постоји стрепња и има разлога за бригу по питању „Србије после Вучића“? Наравно да има. Али већ и само то питање и та стрепња („Шта после ЊЕГА?) доказ су колико је режим огрезао у аутократију и колико је ургентно да до његове смене што је могуће пре дође.
Мени се чини да су разлози за бригу више спољне него унутрашње политичке природе. И тичу се мање домаћег односа снага, а више осведоченог и константног страног недобронамерног мешања у домаће прилике. Тог мешања и притиска је, разуме се, било и биће. АЛИ – и то је једна од поенти ове моје интервенције – зар није логично претпоставити да ће тим притисцима ИПАК бар мало лакше одолети неко ко није уцењен својом екстремистичком прошлошћу („за једног Србина сто Муслимана“) или разноликим везама са криминалним окружењем?
Да ли је то извесно? Па, није. Као што није сигурно готово ништа што се тиче будућности. Али је, као што рекох, доста вероватна претпоставка да ће неко неуцењен прошлошћу и начином довођења на власт лакше остварити барем неки национални државни интерес од неког ко, на пример, мора да баца скоро три милијарде евра на ем прескупе, ем у овом тренутку непотребне нам француске „Рафале“, само да би купио Макронову краткорочну подршку и, евентуално, одложио објаву неких, по себе и своје ближње можда непријатних транскрипата.
Свиђало се то неком, или не, Косово је било и остало лакмус, тест и пробни камен сваке српске националне политике. И збиља се безброј пута, не само у поетској реалности, показало да „какав си на Косову, такав си довека“. А управо на том историјски, политички и симболички најважнијем српском терену и том највећем српском тесту („Косово – грдно судилиште“) најбоље се и најјасније види сва дубина и страхота режимског пада. При чему не мислим само на оне понижавајуће „Бриселске“ и друге споразуме које је Вучићев режим потписао или прихватио, нити само на катастрофалну ситуацију по Србе на КиМ која је по свим мерилима драматично погоршана за време ове власти, већ мислим на једну погубну, дефетистичку, капитулантску и, надасве, „рајетинску“ менталну климу и психозу коју је, у потрази за неком врстом алибија, Вучић нон-стоп емитовао и стварао, а чије ће се последице осећати још дуго након што године напредњачке владавине (п)остану само ружна прошлост.
Тај манир да се капитулантство системски велича и слави као „мудрост“, а квислинштво представља као врхунска политичка врлина, и при том да се што је капитулација већа то више и неумереније буса у јуначке груди и удара у патриотске бубњеве, штеточинство је своје врсте и у жестокој конуренцији вероватно најгора особина актуелне власти.
А шта је с „другосрбијанцима“? Овако или онако, они представљају маргинални део локалног друштвеног и полититичког колорита. Један део тих њихових иступа су можда теби или мени несимпатични, али легитимни политички ставови, а неки су скандалозна и екстремистичка претеривања због којих, између осталог, и јесу на лошем гласу и имају подршку какву имају. Можеш да их игноришеш, а можеш и да их критикујеш и са њима полемишеш. Ствар је процене шта је од тога и у ком тренутку паметније и корисније. АЛИ само немој да ти њихово постојање или расправа са њима постане изговор за макар и индиректну подршку актуелној, несумњиво штеточинској и аутоколонијалној власти.
Уосталом, надам се да не морам подсећати колико су ти њихови ставови годинама не само толерисани, него персонално, идеолошки и симболички буквално тетошени, неговани и заливани од стране овог режима, и то из очитог и више него провидног разлога – не би ли, у односу на њих, Вучић изгледао као „Србенда“, „државник“ и „патриота“. Немој ми рећи да ти то није јасно. И немој рећи да не знаш зашто је током свих ових година на власти, у веома ретким разговорима са неистомишљеницима, увек бирао другосрбијанце, да би спрам њих, а у очима свог бирачког тела, могао да глуми „државотворца“ и „патриоту“. И зашто му, с тога, на сцени очајнички требају што екстремнији „западњаци“ и што луђе „патриоте“ да се рву у блату и међусобно пљују, док се истовремено утркују у удвориштву и маштовитим похвалама на рачун власти и Вучића лично. (Парадигматичан случај овога о чему говорим јесу „љути дуели“ Шешељ-Чеда, односно Шешељ-Чанак, као и њихове бројне копије и инкарнације.)
На крају крајева, нису „другосрбијанци“ потписали Бриселски (пута два?!) и Вашингтонски споразум, нити прихватили Француско-немачки план и „Охридски споразум о имплементацији“, и пузали пред Меркеловом и Шолцом. Не сумњам да би НЕКИ од њих, да су у прилици, то радо учинили. Па и много више. Али нису у прилици и – то је моја друга битна поента – никад неће ни бити. А „Аца Србин“ је, богме, у прилици био, и то учинио. Као и многе друге ствари. Тако да, међу нама речено, уколико занемаре његове безбројне демократске фаулове и огрешења (аутократију, гушење медија, гажење опозиције), овдашњи „либераши“ и „западњаци“ имају куд и камо више разлога да га подрже, или макар да Вучићу прогледају кроз прсте, него „националисти“ и патриоте. И зато је још тужније, па, ако ћемо право, много срамније и неопростивије, када му се „кроз прсте гледа“ и када га се директно или индиректно подржава са националне стране.
Да се не обмањујемо и не самообмањујемо, поприлично је дуга и жалосна плејада националних интелктуалаца свих рангова и узраста који су заведени, резигнирани или застрашени, што из заблуде, што из илузије, што из опортунизма или интереса, у неком тренутку легли на СНС руду. (И није нам никаква утеха што на тој руди има доста и оних са „младине“ тј. проевропске стране.) При чему, ако је пре десетак година за једне или друге можда и могло бити неког оправдања, или бар олакшавајуће околности, данас, након свега виђеног, напросто не може и нема.
Најзад, ако те ништа од овде реченог није довољно убедило, погледај само ово што Вучић ради последњих недеља и месеци, суочен са досад најозбиљнијим изазовом својој свевласти. Не видиш ли како се неодговорно поиграва идентитетским стварима и како крчми националне интересе, ресурсе и енергију не би ли купио подршку спољних фактора за даљи опстанак на власти? И како, као што рекосмо, управо ових дана тенденциозно и здушно повампирује практично покопано војвођанско „аутономаштво“, и како намерно и до апсурда преувеличава значај и тежину појединих политички маргиналних личности не би ли тако, кроз наводну „борбу против сепаратистичких тенденција“, колико-толико поправио свој „патриотски имиџ“ и подршку у делу бирачког тела.
Све у свему, да закључимо: Опрез, сумња и будност су увек добродошли. Али проглашавати ову вишеструко квислиншку и аутоколонијалну власт на челу са Александром Вучићем и Аном Брнабић за бранитеља било каквих националних, патриотских, породичних и државотворних вредности чињенички је погрешно и логички апсурдно – баш као и нечињење свега што је у нашој моћи да тој и таквој власти видимо леђа. И врло лако може склизнути у директно саучесништво, или управо у ону „корисну идиотију“ које се неки толико плаше.
Уосталом, има ли веће „идиотије“ од подршке осведочено „идиотској“, несумњиво неспособној и евидентно штеточинској власти?
12. фебруар 2025.
